(a može i obrnuto)

Uobičajno se kaže da su film i knjiga različiti mediji i da ih nije moguće ni pametno uporedjivati. Zapravo, to baš i nije tačno, kako to obično biva sa "uobičajnim" pojavama. I knjiga i film na osnovu nje (ili obrnuto, svejedno) i te kako je moguće sameravati, i to prema najvažnijim parametrima kulturnog modela i estetike kojima pripadaju, kao i parametrima kulture u kojoj nastaju. Nema tu velikih relativizacija i "pitanja ukusa". Pogledajmo nekoliko paradigmatičnih primera.

Nedavno je snimljena mini filmska serija prema romanu "Čovek u visokom dvorcu" Filipa K. Dika. Jedan od antologijskih romana naučne fantastike Dik je napisao 1962. godine u podžanru alternativne istorije. Roman nosi značajke svog doba, alternativne poglede na čovekovu svest i psihologiju, društvo i istoriju, tada aktuelni trend istoka i njegove duhovnosti, kritiku svakog totalitarizma, kao i problematizaciju koncepta „stvarnosti“. U osnovi je uverenje Filipa K. Dika u raslojavanje stvarnosti i multiverzum koji se preliva iz jednog oblika postojanja u drugi. Tako su u romanu dve knjige suprotstavljene kroz suptilnu igru značenja, drevna kineska „Knjiga promene“ i fiktivni roman „Skakakac pritiska“. Ono što Dik nastoji da izjednači je realnost postojanja ove dve knjige, kako kod „fiktivnih“ čitaoca u samom romanu, tako i kod nas, „realnih“ čitaoca. Napisan u obliku suprotstavljenih narativnih glasova, roman gradi radnju kroz sudare različitih psiholoških i stvarnosnih vizura, gde nešto što se rado imenuje kao žanovski majstorstvo Filipa K. Dika, a kome je i Stanislav Lem odao priznanje kao uspešnom i inventivnom modelu gradjenja romeneskne gradje, zapravo se sastoji u korišćenju kulturnih kodova i stereotipa. Glavni junak je antikvar, glavni "mekgafin" (po Hičkoku - okidač radnje) je„Ji Djing“ (pomenuta „Knjiga promene“), razbijanje i supotstavljanje narativnih nivoa pisac vrši tipizacijom njihovih tokova, a vrednost proze Filipa K. Dika se i sastoji u slojevitom gradjenju naracije opštim žanrovskim mestima. To nije jednostavno ni lako, a veliki broj filmova nastalih po delima Filipa K. Dika svedoči da su osnovni umetnički modeli u njegovim delima deo gradje od koje se prave filmovi: klišeizacija radnje i likova, svodjenje svih parametara na osnovne perceptivne i intelektualne moći čitaoca/gledaoca, uvodjenje javnog ukusa kao estetske kategorije. To nije sve ali je dovoljno.

S druge strane, istoimena serija iz 2015. godine je potpuno juvenilna ("mladalačka"), radnja se već posle dve ili tri epizode gubi u scenarističkim i režiserskim lutanjima izmedju radnje i konteksta. Opšta, gledaocima tako draga mesta, preuzimaju celokupnu radnju serije, budjenje slodoboljubive svesti kod amerikanaca, psihički preobražaji negativaca pod uticajem ljubavi, požrtvovani prijatelj, "zli negativci", uzurpatori-okupatori izmedju kojih je i jedan "dobronameran", zatim, umesto subverzivnog romana pojavljuje se „dokumentarni film“ nedefinisane uloge u radnji, da ne nabrajam sve što se može videti u tolikim holivudskim filmićima. E, većine toga u romanu nema, tako da od osnovnih parametara romana nije ostalo puno, u toliko vidljivoj želji tvoraca serije da "isposluju" nastavke. I opet su na okupu skoro svi standardni modeli holivudske produkcije: usmerenje ka tinejdžerskoj publiici, manirističko oneobičavanje vizuelnog okvira, težnja da se narativni sklopovi radnje definišu kroz fizička dogadjanja, emotivno osiromašenje usmereno ka ljubavi kao praktično jedinom osećanju junaka. Pa svi holivudski filmovi imaju iste težnje, u koje retko koji autor unosi ono montipajtonovsko a presudno u umetnosti "a sada nešto sasvim drugačije". Publika na to reaguje, znam, ali su te reakcije aktivirane na osnovu anketa i statistika, ne autentične stvaralačke vizije. Pa i onda serija prilično omašuje, a da li će biti nastavaka, sigurno neće zavisiti od umetničkih razloga.

Krećući se u samonametnutim estetskim okvirima, roman „Čovek u visokom dvorcu“ je vrhunsko delo svog žanra, dok je serija neuspeli derivat. Sasvim drugačije je sa ostvarenjima koja su formalno slična a estetski i kulturološki potpuno različita. Remek delo već pomenutog Lema, roman "Solaris" je doživeo dve ekranizacije. Prva, film Andreja Tarkovskog, ostvarenje je koje ne može ni po čemu da se uporedi sa romanom.I tek sada dolazimo do nesvodivosti estetskih postulata. Lemovo traganje za granicama saznanja nema nikakve veze sa traganjem Tarkovskog za religijskim iskupljenjem. Površinska sličnost radnje ne može čak ni da zavara, reč je o dva potpuno nesvodiva ostvarenja, koja nemaju nikakve zajedničke modele. A radnje su toliko slične. Skoro isto kao filmska verzija "Solarisa" iz 2002. godine režisera Stivena Soderberga, gde ponovo imamo karikaturalno uprošćavanje postavki filma Tarkovskog. Ista "holivudizacija" kao kod serije "Čovek u visokom dvorcu", tinejdžerski klišei ljubavi, kajanja, preispitivanja, u stereotipnom vizuelnom SF maniru.

Primer u kome je moguće sasvim legitimno sravnjivati roman i film, a da nije na nečiju štetu, još je jedan Dikov roman, "Sanjaju li androidi električne ovce" i film "Blejd Raner" režisera Ridlija Skota. Iako je ovde okvir radnje ponešto promenjen, poštovanje Ridlija Skota prema shematima distopijske slike sveta i uloge tehnologije u raspadu čovekove svesti, dovodi do analognih narativnih i likovnih obrazaca u ova dva ostvarenja, i romanesknom i filmskom. Pogotovo što je opus Filipa K. Dika izrazito sineastički profilisan, svesnim naporom autora, pošto i ta "slikovitost" spada u jedan od formalnih elemenata Dikovih narativnih obrazaca. Otuda i toliki filmovi po njegovim delima. A opet, Stanislav Lem nije do sada naišao na previše srećne ekranizacije, ako izuzmemo pomenute i veoma problematične, kao i još nekoliko filmova dosta davno snimljenih u Poljskoj i Nemačkoj, a do kojih je teško doći. Samo prividno postoji taj paradoks, pošto Lemovo delo na prvi pogled poseduje neke filmske postulate i obrasce, narativi tok i potencijalnu vizuelnu atraktivnost. Ali, Lemovo delo je kompleksnije, gradjeno na prožimanju narativnih nivoa, dubinske psihologije i drame pojedinca na granicama antropomorfnog sveta. Taj unutrašnji intenzitet i motivsko bogatstvo Lemovih dela ne nailazi na interesovanje filmske industrije, dok je složenost i bogatstvo njegovih futurističkih vizija sigurno preveliki izazov za nezavisnu, „neholivudsku“ a time i siromašniju filmsku produkciju.

Dakle, dve paralelne prave se seku a babe i žabe se mogu uporedjivati, u prvom slučaju tako kaže neeuklidovska geometrija a u drugom uz uslov da princeza zna da je u žabi zarobljen zgodni princ. Fali samo jedan holivudski poljubac.

Čovek u visokom dvorcu – kratak prikaz TV serije

Filip Dik (Ilija Bakić)