Moj interes za astronomiju i teleskope seže daleko u moje detinjstvo. Skoro od kad znam za sebe, noćno nebo i njegove čari su imale značajan uticaj na mene. Čak i danas pogled na zvezdano nebo u meni budi neki osećaj nostalgije kojoj se uvek rado vraćam. Na žalost, život u provinciji Srbije nije baš omogućavao da se astronomijom bavim više od čitanja knjiga i gledanje naučno-popularnih emisija. Od teleskopa ni traga.

Prvi dvogled sam kupio na apsolventskoj ekskurziji u Moskvi i prošvercovao sa velikim strahom (verovatno jer sam tada bio početnik). Sve ove traume iz detinjstva su verovatno razlog zašto još uvek ne mogu da se skinem od ove droge zvane teleskopi, pa ih donosim iz svih krajeva sveta. Jedan sam čak i sam napravio uz veliku pomoć braće po zvezdama.

Pre 10 godina sa nekim entuzijastima iz Skoplja sam osnovao "Skopsko astronomsko društvo" (SAD) i tada su sve karte polako počele da dolaze na svoje mesto. Teleskopi su postali moja svakodnevnica. Počeo sam učiti i neke praktične stvari kao što su starhopping i astrofotografija. Starhopping mi je veoma drag i puno ulažem u njega zbog direktnog kontakta sa objektima tj. što bi se reklo, tada sam sa nebom na ti. Astrofotografija mi je takođe velika pasija ali to je ipak jedan posredan kontakt sa nebom.

Počeci astrofotografije u našem društvu su bili veoma skromni jer smo tada jedva imali jedan teleskop od 4 inča sa nekom EQ2 montažom sa mogućnošću za ručno praćenje. Mogu da se setim kao da je to danas bilo kako smo prvi put slikali sa Zenit aparatom i objektivom od 50 mm na Fuji filmu od 800 ASA. Nismo znali ni za useveravanje ni za puno štošta jer tada je retko ko imao Internet. Ali te slike u Strelcu i Liri su mi i danas veoma drage. Imali smo sreće pa su nam u društvo dolazili ljudi koji su se bavili fotografijom i koji su nešto već znali o astro fotografiji, pa smo polako počeli da učimo. Ubrzo smo ovladali tehnikama multiekspozicije i star traila pa smo jedva dočekivali razne konjukcije ili okultacije da bi smo slikali u ovim tehnikama.

Zbog toga što nismo imali foto aparate adekvatne za multi ekspoziciju radili smo dosta primitivno. Napravi bismo kartonski zaslon na objektiv i ručno eksponirali. Kasnije su došli moderniji aparati koji su mogli bez problema da eksponiraju film više puta na jednom mestu tako da su slike bile sve bolje i bolje. Za startrail tehniku nisu vam potrebni moderni aparati. Dovoljno je da se nađe aparat koji ima  mogućnost da za beskonačnu ekspoziciju, ulovite željeni kadar i to je to.

Ali onda je došlo vreme da se pozabavimo ozbiljnijom astrofotografijom tj. da slikamo sa tzv. praćenjem. E to je sasvim druga priča. Puno je toga što treba da uradite. Prvo je useveravanje tj. morate montažu teleskopa staviti u što je moguće paralelaniji položaj sa svetskom osom tj. pravom koja prolazi kroz severni i južni nebeski pol. To nije ni malo lak posao. Mi smo se u početku zadovoljavali običnom odokativnom metodom jer i onako nismo imali motore za praćenje. Kasnije, kada smo dobili bolje teleskope sa Orionovom SVP montažom, koja je u sebi sadržavala i mali teleskop za useveravanje, sve je išlo brže i bolje. Takav tip useveravanja je dobar za objektive do 200 mm i kraće ekspozicije. Ako se stavi objektiv sa većom žižnom daljinom i ako se rade duže ekspozicije javlja se tzv. rotacija polja tj. zvezde pri rubu slike kao da rotiraju dok su one u centru slike tačkaste. Da biste izbegli rotaciju polja potrebno je još preciznije useveravanje koje se naziva star drift. To je malo složeniji postupak i potreban vam je i okular sa končanicom. Moram priznati da to još uvek nisam radio, ali sam video kako to iskusni astrofotografi rade. Nije nešto posebno teško, ali to treba znati. Posle useveravanja treba teleskop izbalansirati sa svom opremom za slikanje da bi se olakšali motorima i da bi vođenje bilo lakše. Na kraju treba pronaći najbolji mogući fokus što nimalo nije lako. Dovoljno je da pogrešite za deo milimetra u fokusiranju i da vam propadne celovečernji trud.

Ranije dok se još slikalo na filmu niste mogli znati šta je ispalo od onog što ste uradili prethodne noći. Sećam se kako smo odmah sutradan čekali ispred fotolaboratorije i sa zebnjom iščekivali rezultate sa negativa. Da samo znate koja je to bila radost kada smo prvi put videli Andromedinu galaksiju, M31. To je bila erupcija oduševljenja koje je bilo impuls za sve ono što smo radili kasnije, sve do danas.

Danas se slika novom tehnologijom. Umesto filma koriste se DSLR kamere koje imaju CCD ili CMOS čipove. Posle eksponiranja možete odmah videti rezultat toga što ste slikali, ali i tu nije kraj. Kad odete kući predstoje vam sati sređivanja snimaka. Za to postoje razni programi kao što su Iris ili Registax. Kad završite sa uklanjanjem šumova i osvetljavanjem ili zatamnjivanjem da biste dobili željeni detalj na slici, tek tada je fotografija spremna za pokazivanje, ili što bi mi ovde u Makedoniji rekli, čalamenje tj. da se pravite važni koliko ste dobri. To čalamenje i nije tako loše jer pokazujete šta ste sve naučili, a i neko drugi će isto tako nešto naučiti od vas ako ste ostavili dovoljno podataka o svojoj fotografiji.

Pogledajte galeriju fotografija koju je uredio Radan Mitrović