Pročitajte odlomak

O knjizi

" 

Da li nas Google zaglupljuje? Pitanje koje je Nikolas Kar postavio u svom čuvenom eseju izazvalo je buru polemika, odobravanja, negodovanja, preispitivanja, ali i ozbiljnih naučnih istraživanja. Plod svojih saznanja i višegodišnjeg proučavanja uticaja digitalne tehnologije i kulture na kognitivne sposobnosti ljudi, autor je pretočio u knjigu Plitko. Njena tema je paradoks modernih vremena koji nije teško uočiti: informacije nikada nisu bile dostupnije, kompletna riznica znanja civilizacije je na dohvat ruke, na raspolaganju su nam računari, mobilni telefoni i tableti sa mogućnostima koje su ne tako davno bile samo u domenu naučne fantastike. Pa ipak, to nas nije učinilo pametnijim.

Hiperprodukcija informacija u digitalnom obliku, permanentna povezanost sa internetom i stvaranje čitavih supkultura virtuelnog života na društvenim mrežama, neminovno su uzeli svoj danak. Kako Nikolas Kar elokventno, zanimljivo i argumentovano pokazuje u knjizi Plitko, savremeni čitaoci gube sposobnost za dublje čitanje teksta, preleću pasuse, nisu u stanju da se usredsrede na pisanu reč, slabije pamte jer su uljuljkani u to da uvek i sve mogu da pronađu na Mreži.

Nikolas Kar ne daje nikakva sumorna niti utopistička predviđanja, već nudi istorijski uvid u to da na dugi rok sam medij, više nego sadržaj medija, utiče na naše razmišljanje i delovanje. Kao prozor u svet i u nas same, popularni medij oblikuje ono što vidimo i kako to vidimo – naposletku, ako se njime dovoljno služimo, on nas menja, i kao pojedince i kao društvo. Upravo je to fascinantan uvid ove knjige, da internet kao medij može doslovno izmeniti naš mozak.

Ovo je knjiga o dubokim promenama koje je doneo Internet, ne samo kada je reč o tehnološkom napretku i beskrajnom nizu pogodnosti u svakodnevnom životu, već i u pogledu uticaja na pamćenje, čitanje i razmišljanje. Znanje nikada nije bilo dostupnije, ali moć koncentracije, upijanja podataka, analitičkog razmišljanja i donošenja zaključaka, pred teškim je izazovima u globalnom informatičkom dobu. Ovaj fenomen koji danas uviđamo ponajviše kod mlađih generacija, autor Nikolas Kar je upečatljivo, iscrpno i zanimljivo, proučio u svom delu „Plitko“, koje je bilo u najužem izboru za Pulicerovu nagradu 2011. godine.

Iz uvoda

"Već nekoliko godina obuzima me nelagodan osećaj da mi neko ili nešto prčka po mozgu, prekraja nervne sklopove i reprogramira pamćenje. Nije da baš gubim razum – koliko mi je poznato – ali um mi se menja. Više ne razmišljam kao pre. Najjasnije to osećam dok čitam. Nekad mi je bilo lako da uronim u knjigu ili dug članak. Um bi mi pratio nit pripovedanja ili manevre zaključivanja i proveo bih sate i sate provlačeći se kroz duge stranice teksta. To se danas događa veoma retko. Sad koncentracija počne da mi vrluda nakon dve-tri stranice. Postajem nemiran, gubim nit, tražim šta bih drugo mogao da radim. Čini mi se kao da stalno moram da vraćam odbegli mozak natrag na tekst. Dubinsko čitanje nekad mi je bilo sasvim prirodno, a sad mi je bilo kakvo čitanje postalo napor.

Mislim da znam o čemu je reč. Već više od deset godina provodim mnogo vremena na internetu, pretražujem, pregledam i ponekad doprinosim velikim bazama podataka interneta. Kao piscu, Web je za mene bogomdan. Istraživački posao za koji je nekad trebalo provesti više dana u biblioteci među policama čitaonica periodike, sada se obavi za par minuta. Nekoliko upita Googleu, nekoliko brzih klikova na linkove i imam ilustrativni primer ili sočan citat koji sam tražio. Ne znam ni otkud bih počeo da sabiram sate i sate, a i litre goriva koje mi je internet uštedeo. Većinu bankarskog posla obavim na internetu, kao i dosta kupovina. Za računarom plaćam račune, ugovaram sastanke, rezervišem avionske letove i hotelske sobe, obnavljam vozačku dozvolu, šaljem pozivnice i čestitke. I kad ne radim, najverovatnije biste me zatekli kako lovim i sakupljam sitnice s Weba – čitam i pišem pisma, pregledam naslove novina i tekstova na blogovima, pratim statuse na Facebooku, gledam video-materijale, skidam muziku ili samo lagano letim s linka na link.

Internet je postao moj univerzalni medij, nosilac većine informacija koje mi protiču očima i ušima. Trenutan pristup tako neverovatno bogatom i lako pretraživom skladištu podataka ogromna je prednost o kojoj se naširoko raspravljalo i koja se s pravom ponosno ističe. „Google je“, kaže književnica Heder Pringl u časopisu Archeology, „neviđeno dobar saradnik čovečanstva, koji prikuplja i sažima informacije i ideje koje su nekad bile toliko rasute po svetu da gotovo niko od njih nije mogao imati koristi.“ Kako primećuje Klajv Tompson u časopisu Wired: „Savršeno pamćenje silicijumske memorije od izuzetne je koristi mišljenju.“

Te prednosti su realne. Ali one imaju i svoju cenu. Kako sugeriše Makluan, mediji nisu samo informacioni kanali. Oni nas snabdevaju materijalom za razmišljanje, ali i oblikuju proces mišljenja. A internet meni, čini se, nagriza sposobnost koncentracije i kontemplacije. Bio ja priključen ili ne, moj um sada očekuje da će informacije primati onako kako ih internet distribuira: u neprekinutoj struji malih čestica. Nekad sam bio ronilac u moru reči. Sada jezdim po površini poput onih tipova na skijama za vodu.

Možda sam ja poseban slučaj, možda sam izvan proseka. Ali nemam utisak da je tako. Kad pomenem svoje nevolje prijateljima, mnogi kažu da su slične povrede nanesene i njima. Što se više služe Webom, teže uspevaju da se koncentrišu na duži tekst. Neki se brinu da će postati hronično površni u razmišljanju i znanju. Nekolicina blogera koje pratim takođe pominje taj fenomen. Skot Karp, koji je svojevremeno pisao za jedan časopis a sada piše blog o medijima na internetu, priznaje da je potpuno prestao da čita knjige. „Diplomirao sam književnost i knjige sam naprosto gutao“, piše on. „Šta se dogodilo?“ Pokušava da smisli odgovor: „Šta ako sam počeo toliko da čitam na Webu ne zato što se promenio način na koji čitam, tj. jednostavno idem za onim što je pogodnije, nego zbog toga što se promenio način na koji RAZMIŠLJAM?“

I Brus Fridman, koji piše blog o upotrebi računara u medicini, opisuje kako je internet izmenio njegove mentalne navike. „Gotovo sam u potpunosti izgubio sposobnost da pročitam i apsorbujem ma kakav duži tekst, bilo odštampan ili na Webu“, kaže on.4 Fridman je patolog i dugogodišnji profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta Mičigen, a u telefonskom razgovoru smo popričali o toj njegovoj izjavi. Fridman kaže da mu je razmišljanje poprimilo oblik svojevrsnog staccata što odražava način na koji brzo prelazi pogledom po kratkim pasusima teksta iz mnogih izvora s interneta. „Više ne mogu da čitam Rat i mir“, priznaje. „Izgubio sam tu sposobnost. Čak i tekst s bloga duži od tri ili četiri pasusa bude mi prevelik da ga apsorbujem. Najčešće ga samo pregledam.“

O Izdavaču

Izdavačka kuća Heliks osnovana je sa 2005. godine sa ciljem da srpsko tržište knjiga obogati najboljim svetskim naslovima iz oblasti popularne nauke. Naši čitaoci mogu da uživaju u delima pisaca koji imaju dar da formalni jezik nauke pretoče u uzbudljivo štivo što se s lakoćom čita i razume. Ričard Dokins, Brajan Grin, Mičio Kaku, Karl Segan, Met Ridli, Stiven Pinker, Ričard Fejnman, Pol Dejvis i mnogi drugi poznati autori čine stvaralačku bazu čija dela Heliks objavljuje na srpskom jeziku. Od 2009. godine u našem izdavačkom programu su i knjige srpskih pisaca, a književne oblasti smo proširili naučnom fantastikom.

Naučnopopularne knjige u izdanju Heliksa namenjene su čitaocima koji žele da dobiju jasne i razumljive odgovore na važna pitanja savremene civilizacije i tehnoloških izazova dvadeset prvog veka. One podstiču logičan i racionalan način mišljenja i kritičkog rasuđivanja, kao temeljnog životnog načela za donošenje ispravnih zaključaka.

Heliks neguje visoke profesionalne standarde - precizan i stilski oblikovan književni prevod, čitljiv slog i kvalitetnu štampu. U vremenu u kome ulaganje u znanje i kulturu predstavlja mudru odluku, potrudili smo se da naše knjige učinimo pristupačnijim osnivanjem Heliksovog kluba čitalaca. Dodatne informacije potražite na www.heliks.rs