<<<< S A D R Ž A J
DEO III
ABBA U SVEMIRU
Socijalna entropija kao metafora nagomilavanja odnosa, napetosti i rutina. Ilustracija: Quark Mark / ChatGPT.
U prvom delu postavili smo problem: čovek na putu ka Marsu neće mesecima moći da promeni ljude, prostor ni društveno okruženje.
U drugom smo pokušali da vidimo kako se takav sistem može učiniti podnošljivijim – privatnim prostorom, promenljivim okruženjem, pažljivim izborom posade, organizacijom rada, pa čak i ozbiljnim razmatranjem ljubavi, seksa i onoga što smo nazvali ABBA u svemiru.
Ali postoji trenutak posle kojeg više nije dovoljno pitati kako će ljudi podnositi jedni druge.
Moramo pitati nešto ozbiljnije:
Ko odlučuje kako će oni živeti?
Jer ako šest ili deset ljudi provedu zajedno dve ili tri godine, daleko od Zemlje i bez mogućnosti da napuste zajednicu, oni više nisu samo posada.
Postaju malo društvo.
A svako društvo, čim dovoljno dugo postoji, počinje da proizvodi pravila, autoritet, savezništva, sukobe i – pitanje ko ima pravo da odlučuje o kome.
DOBRO DOŠLI NA MARS.
Još nismo ni stigli, a već nam treba ustav.
Kapetan nije bog – i to je problem
Na brodu mora postojati komandna struktura.
U hitnoj situaciji nema vremena za referendum o tome da li treba zatvoriti ventil. Neko mora imati poslednju reč. To je nesporno.
Ali međuplanetarna misija traje predugo da bi čitav društveni život mogao funkcionisati kao neprekidno vanredno stanje.
Komandir može odlučivati o putanji broda, procedurama i bezbednosti. Ali da li može narediti dvojici članova posade da prestanu da se druže? Može li odlučiti ko će sa kim provoditi slobodno vreme? Šta ako jedan član posade odbija psihološki pregled? Šta ako svi osim komandira smatraju da je upravo komandir postao problem?
Na Zemlji iznad komandira postoji institucija.
Na putu ka Marsu institucija postoji – ali odgovor kasni dvadeset minuta.
Što je brod dalje od Zemlje, posada mora imati veću autonomiju. NASA upravo zbog komunikacionog kašnjenja proučava operacije u kojima posada mora donositi sve više odluka bez neposredne pomoći kontrole misije.
To znači da autoritet polako putuje sa Zemlje na brod.
Ne zato što je neko proglasio nezavisnost.
Nego zato što brzina svetlosti ima nezgodnu naviku da se ne obazire na pravilnike.
ŠTA AKO KOMANDIR POLUDI?
(Nije naslov filma, već pitanje)
To zvuči kao naslov jeftinog naučnofantastičnog filma sa budžetom od 200 dolara i glumcima koji su pre toga radili u reklamama za paste za zube.
Ali pitanje je potpuno legitimno.
Komandir je takođe čovek izložen izolaciji, umoru, nedostatku sna, stresu i istom zatvorenom sistemu kao svi ostali. Razlika je samo što on nosi najveći teret odgovornosti – a to, začudo, ne pomaže mentalnoj stabilnosti.
Šta ako počne da donosi loše odluke?
Na Zemlji postoje nadređeni, lekari, institucije i mogućnost fizičke intervencije. U međuplanetarnom prostoru ništa od toga nije neposredno dostupno.
Zato buduća misija mora unapred imati odgovor na veoma neprijatno pitanje:
Ko ima pravo da oduzme komandiru komandu?
I pod kojim uslovima?
Jednoglasno ostatak posade? Lekar? Većina? Kontrola misije čija naredba stiže dvadeset minuta kasnije?
A šta ako se komandir ne slaže?
Svemirski brod tada prestaje da bude samo tehnički sistem.
POSTAJE POLITIČKI SISTEM.
A politički sistemi, istorijski gledano, retko kad su nastajali mirno i bez krvoprolića.
DEMOKRATIJA NA ŠEST STOLICA
NIJE REALNO GLASATI O SVAKOJ ODLUCI.
Ali nije realno ni očekivati da nekoliko odraslih, visokoobrazovanih ljudi godinama prihvata apsolutnu vlast jednog čoveka u svim aspektima života.
Zato će verovatno morati da postoje različite oblasti autoriteta.
U tehničkoj opasnosti odlučuje komandir. U medicinskom pitanju lekar. U svakodnevnom životu – možda grupa. Ko će odlučivati o rasporedu čišćenja? Ko o tome koja se serija gleda uveče? Ko o tome koje lične stvari smeju da stoje u zajedničkom prostoru?
To već liči na primitivnu podelu vlasti.
I to nije slučajno.
Društva su vekovima razvijala institucije upravo zato što se pokazalo da nije naročito dobra ideja da jedna osoba istovremeno bude kapetan, sudija, lekar, policajac i čovek koji odlučuje ko je pojeo poslednju čokoladu.
Na Marsovom brodu, verujte mi, poslednja funkcija možda će izazivati najviše problema.
Jer čokolada na brodu ne raste. A kada nestane – počinje prava politika.
Zločin na pola puta do Marsa
Sada dolazimo do teme koju naučna fantastika obožava, ali će je stvarne misije jednom morati rešiti.
Šta ako član posade namerno ugrozi drugog?
Šta ako dođe do fizičkog nasilja? Krađe lekova? Sabotaže? Seksualnog uznemiravanja?
Na Zemlji pozovemo policiju.
Na putu ka Marsu policija je trenutno udaljena nekoliko desetina miliona kilometara.
Ne postoji mogućnost da problematičnog člana posade iskrcate na sledećoj stanici.
ZATVORITI GA?
Gde? U brodu u kojem je svaki kubni metar projektovan da ima neku funkciju? Hoćete da ga strpate u kabinu za vežbanje? Da mu date ručicu za veslanje kao kaznu?
I koliko dugo?
Čovek koji je prekršio pravila i dalje možda predstavlja jedinog hirurga, stručnjaka za pogonski sistem ili osobu koja zna da popravi uređaj od kojeg zavisi život svih ostalih.
Mars uvodi čudnu vrstu pravosuđa:
Možda ćete morati da kaznite čoveka kojeg sutra morate zamoliti da vam popravi kiseonik.
To nije pravosuđe. To je čista ironija sudbine sa primesama egzistencijalnog straha.
Tajne u svemiru – trač kao sistem ranog upozoravanja
Postoji i manje dramatičan, ali veoma važan problem – privatnost informacija.
Da li komandir ima pravo da zna rezultate psiholoških razgovora svakog člana posade?
Da li lekar mora da mu kaže da član posade pokazuje simptome depresije?
Da li kontrola misije sme da prati privatne poruke između astronauta i porodice?
Na Zemlji privatnost možemo braniti fizičkom udaljenošću.
U malom zatvorenom sistemu čak i sama promena ponašanja postaje javna informacija.
Ako neko tri dana ne izlazi iz svoje kabine osim zbog dužnosti, ostali će to primetiti.
Ako dvoje počnu da provode više vremena zajedno – primetiće.
Ako prestanu – tek će to primetiti.
Na brodu sa šest ljudi trač nije komunikacioni fenomen.
To je praktično sistem ranog upozoravanja.
I što je najgore – nema bekstva. Na Zemlji možete otići u drugu prostoriju, drugi grad, drugu državu. Na brodu je jedina druga prostorija – ona u kojoj se čuva hrana. I tamo takođe ima kamera.
Smrt člana posade – prazna stolica
Postoji pitanje o kojem je još neprijatnije govoriti.
Šta ako neko umre?
Kod višegodišnje misije to nije mogućnost koja se može jednostavno zanemariti. Statistički, šanse nisu zanemarljive.
Posada mora nastaviti put.
Ali umrli čovek nije samo tehnički problem.
Bio je prijatelj, kolega, možda partner. Njegovo mesto za stolom ostaje prazno. Njegova kabina postoji. Njegove stvari ostaju na brodu.
I što je možda najteže – nema novog čoveka koji će doći u ponedeljak.
Mala grupa postaje još manja.
Ako je posada imala šest članova i izgubi jednog, nije izgubila samo 16,7 odsto ljudstva. Izmenjena je čitava mreža odnosa. Nestaju prijateljstva, radni parovi i ravnoteže između ljudi.
Socijalni sistem mora ponovo da se organizuje.
ENTROPIJA DOBIJA NOV MATERIJAL.
A ako je umrli bio komandir? Ili lekar? Ili jedini koji je umeo da popravi onaj jedan ventil?
Onda tehnički problem postaje egzistencijalni.
Hjustone, imamo drugo mišljenje
Najzanimljivija promena možda će se dogoditi postepeno.
Ljudi koji godinama žive zajedno, rešavaju probleme zajedno i zavise jedni od drugih mogu početi više da veruju svojoj grupi nego ljudima na Zemlji.
I to bi bilo potpuno razumljivo.
Kontrola misije može imati više podataka.
Ali posada je tamo.
Ona čuje pumpu. Oseća vibraciju. Poznaje brod. Poznaje ljude. Zna da je Mark jutros ćutljiviji nego obično i da Ana treću noć nije dobro spavala.
Zemlja vidi telemetriju.
Posada vidi stvarnost.
Jednog dana može doći do situacije u kojoj kontrola misije kaže jedno, a ljudi na brodu smatraju da treba uraditi drugo.
Ko je tada u pravu?
Još zanimljivije:
Ko ima poslednju reč?
Istorija nas uči da su se imperije raspadale i zbog manjih nesuglasica. A ovo je imperija od šest ljudi na tri kvadratna metra.
Prvi mali svet
Međuplanetarno putovanje zato neće biti samo tehnološki eksperiment.
Biće i društveni eksperiment kakav Homo sapiens nikada nije izveo.
Polarne stanice su izolovane, ali nalaze se na Zemlji. Podmornice mogu izroniti. Brodovi mogu pristati. Svemirska stanica može biti napuštena.
Posada na putu između planeta prvi put će živeti u zajednici koja je fizički odvojena od ostatka ljudskog društva i koja mora dugo funkcionisati gotovo potpuno sama.
U početku će poneti pravila sa Zemlje.
Ali pravila nikada ne mogu unapred predvideti svaku situaciju.
Zato će posada morati da tumači pravila, prilagođava ih okolnostima i stvara neformalna pravila koja niko nije napisao.
Drugim rečima, poneće institucije sa Zemlje – a usput će početi da proizvodi svoje.
Tu socijalna entropija dobija još jedno značenje.
Problem više nije samo kako sprečiti da se šest ljudi međusobno iznervira.
Problem je kako održati legitimnost, poverenje i osećaj pravičnosti u svetu iz kojeg niko ne može da ode.
Mali ustav za mali svet
Možda će zato svaka marsovska misija morati da ponese nešto što danas deluje smešno:
Ustav od jedne A4 strane.
Ne zato što su ljudi na Zemlji paranoični.
Nego zato što su ljudi na Zemlji iskusni.
Znamo da svaka mala zajednica koja postoji dovoljno dugo proizvodi sukobe, traži pravednost i postavlja pitanje ko je autoritet.
Ako to ne rešimo unapred, rešiće se samo – nasumično, na osnovu ko je veći, ko je glasniji, ko je bliži ventilu za kiseonik.
A to, iskreno, nije najbolji način za donošenje ustavnih odluka.
Čovek će na Mars poneti rakete, računare, lekove i nekoliko milijardi godina biološke evolucije.
Ali poneće još nešto.
Politiku.
Jer gde god stavite nekoliko ljudi dovoljno dugo zajedno, pre ili kasnije neko će pitati:
"A ko je tebe postavio za glavnog?"
I tada ćemo znati da je ljudska civilizacija zaista postala međuplanetarna.
Jer civilizacija počinje – uvek i svuda – sa pitanjem ko vlada.
Na Marsu, kao i u pećini, kao i na brodu, kao i u svemiru.
I odgovor nikada nije jednostavan.
Sledi Deo IV.....
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
Veliki pisci naučne fantastike