Izvod iz knjige NIJANSE NAS Miroljuba Veljkovića.  Knjigu možete naručiti i-mejlom od Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. ili telefonom broj 065 345 56 30.

---

Teologija i metafizika

            Teologija doslovno znači "nauka o bogu". Meni se najviše dopada sledeća definicija delokruga teologije:

            "Ako postoji samo jedan bog i ako je on hriščanski bog, tada je delokrug teologije precizno određen i predstavlja promišljanje o bogu u koga hrišćani veruju."

            Ali, tu se pojavljuje niz kontradiktornih premisa. 

            Teolozi se odvajkada upinju i čine sve da učenje o njihovoj veri zovemo "vero-nauka", a na drugoj strani vekovima su na smrt kažnjavali svakog ko se bavio naukom. Danas je primarni cilj svakog teologa propagirati nemoć nauke na svakom koraku gde je to izgledno, kada se već ne mogu više koristiti lomače po trgovima. Pitam se kakvo je to promišljanje koje je u stalnom sukobu sa naukom, koje negira naučne osnove, metode i rezultate, a ulaže najveće napore da se i ono shvati kao nauka!? Filozofija nauke veoma jasno definiše šta može biti nauka i koje discipline po svojim metodama to nikako ne mogu biti...

            Upotreba termina "teologija" menjala se kroz istoriju. Teolozi izrazito vole da potenciraju starost tog termina, smatrajući da tako teologija dobija na značaju i njeno učenje na težini. Ali problem je u tome što je taj termin vekovima imao sasvim drugo značenje! Kovanicu "teologija" prvi je upotrebio Platon i to za nauku o grčkim bogovima, dakle bogovi su tu u množini! Kada su hrišćani zauzeli poziciju vodeće religije, surovo su na smrt osuđivali svakog ko se usudio baviti se teologijom, tom jeretičkom naukom o mnoštvu bogova! Vekovima je teologija bila najveći greh i najveća uvreda jednom jedinom hrišćanskom bogu, a danas se u svim hrišćanskim spisima veliča njena istorija i njen značaj kao vrhunsko filozofsko promišljanje o verovanju, shvatanju i načinu života kakav bi trebalo da ima svaki čovek na kugli Zemaljskoj. 

            Za razumevanje kako je nastala teologija, neophodno je pre svega shvatiti metafiziku. To podrazumeva vraćanje u staru Grčku i u prostore Aristotelove Logike. Aristotel je za ovu tematiku uradio dve važne stvari: 

• Sistematizovao je sva dotadašnja znanja iz Logike i tako podario Čovečanstvu svoje čuvene zakone pravilnog mišljenja
• Razvio je učenje o metafizici, koje će kasnije predstavljati viševekovnu filozofsku osnovu hrišćanske religije (zajedno sa modifikovanim Platonovim učenjem, zvanim novoplatonizam).

Stari Grci su obožavali veštinu pravilnog zaključivanja, proisteklu iz takvih Aristotelovih logičkih zakona. Izuzetno su poštovali ljude koji su se Logikom koristili i vremenom su tu svoju omiljenu disciplinu uzdigli na nivo nauke. Kažu da je neki mladi kuvar predano po čitavo pre podne pravio specijalitete od ljutih paprika i kiselog kupusa, koje je doneo iz nekih svojih krajeva severno od Grčke i po kojima je postao nadaleko čuven, a zatim je popodne, zajedno sa svoja dva sunarodnika, ulicama Atine godinama oduševljeno propagirao učenje Logičkih zakona! Postavljao je natpise po zgradama i po trgovima i uporno podsećao građane da se svaki proces pravilnog mišljenja može svesti na Aristotelove Logičke zakone! A po nekim najnovijim veoma preciznim istraživanjima, neki tvrde da je njegova ćerka bila Aristotelova devojka i da je odigrala ključnu ulogu u određivanju Aristotelovog načina razmišljanja! Kažu da je nosila neki venčić od livadskog cveća u kosi i belu košulju najsitnijim crvenim vezom ukrašenu, kad su je kao robinju oteli iz nekih predela sa zapadnih Balkanskih Karpata i doveli njemu. Neki tvrde da je ona prva sortirala i planinsko i livadsko cveće i po vrsti i po rodu i prva sačinila spisak sa klasifikacijom, pa će ubrzo do ušiju zaljubljeni Aristotel tu ideju od nje rado preuzeti. Nema podataka da li su se venčali.

Logika je u svakom trenutku izuzetno prisutna svuda oko nas. Ona je inherentna u metodama svih drugih nauka i svaki čas izbija u prostorima gde je najmanje očekujemo! Unutrašnju specifičnu Logiku lako možemo naći i u dubinama svake umetnosti i u Harmoniji pravilnih crta svake Lepote, u raspodelama verovatnoća svih kretanja elementarnih čestica i u začetku svake ljubavi, u spiralama amino kiselina i u svakom roju, čak i u haosu ili u najtananijim dubinama ljudsih strasti i osećanja! Stanite pred umetničkim delom, udahnite duboko vazduh pred bilo kojom Lepotom i shvatićete da u svim tim nepoznatim čarobnim nitima koje iznova i iznova pronalazite, opet vidite neku Logiku! Harmoniju ljudske misli i sve njene Lepote ništa ne može bolje prikazati od Logike, uhvaćene i stavljene na papir ili bilo kako zabeležene! Logika je toliko moćna, da i tamo gde izčezne mi upravo njenim metodama zaključujemo da je nema! Logika je u isto vreme i najhumanija ljudska delatnost, jer Logičke zakone može naučiti svaki normalan čovek. 

Od svih Aristotelovih Logičkih pravila, možemo izdvojiti dve suštinski važne Logičke strukture koje su nam potrebne i neophodne u svakoj analizi ili diskusiji. To su pravila:

• da se svaki pojam mora podvrgnuti najstrožem ispitivanju 
• da se svaki način zaključivanja mora odvijati po poznatim logičkim metodama i
• da svako iskakanje iz ovih okvira uvek dovodi do pogrešnih zaključaka.

Aristotel je u sklopu svog učenja, za razliku od Platona, koristio termin "teologija" u sasvim drugom značenju. Teologiju je uveo kao sinonim za metafiziku! Ovo je veoma važno razumeti, jer su implikacije takvog učenja vekovima kasnije imale ogroman značaj. Evo kako je Aristotel svoja učenja o bogu povezao sa sistematizovanim zakonima Logičkog mišljenja:

Ti zakoni kažu sledeće: 

• A ≡ A 

Ovo je takozvani Zakon Identiteta: Nešto je jednako samom sebi.

• A ≠ NeA

Ovo je takozvani Zakon Protivrečnosti: Nešto je različito od svoje suprotnosti. Ovaj zakon važi za stvari koje se menjaju u vremenu, dakle ne može u isto vreme nešto biti A i neA.

• A = Ne(NeA)

Ovo u stvari znači da se na pravilno postavljeno pitanje uvek može odgovoriti sa Da ili Ne!

Od ova tri zakona, drugi i treći zajedno znače sledeće: 

"Od dva kontradiktorna suda, jedan mora biti tačan, a drugi lažan."

            Dalje kaže Aristotel: 

            "Sve što se zamišlja i sve što postoji, mora imati dovoljnog razloga zašto se tako zamišlja i zašto tako postoji!" 

            I već ovde počinju problemi! I ne samo da počinju, već smo na samom izvorištu fundamentalnih poteškoća! Ko bi rekao, ali upravo ovde pokrećemo ključne teme o Smislu, o činu Stvaranja i o "prvom pokretaču" Svega! 

            Napustimo za trenutak Aristotela i vratimo se u današnje vreme. Ispostavlja se da baš u onim granama nauke koje najpreciznije opisuju našu stvarnost imamo ključnih poteškoća. Naš Svet izgleda nije baš onakav kakav mi očekujemo da on bude! Naš mozak lako prepoznaje i precizno razume jasno izdiferencirana različita stanja, ali Kosmos nije sazdan na tako lako razumljivim principima! Nauka mnogo lakše i na direktan način ispituje sve ono što je dostupno našim čulima, ali ono što je van njihovih domašaja, ono što ne možemo ni da opazimo ni da čujemo ni da dodirnemo, mora se istraživati na drugačiji, posredan način. I tu onda nailazimo na neke ključne stvari koje su itekako u stanju da nas zbune! Tako, na primer, u jednoj prefinjenoj i složenoj oblasti moderne nauke kojom se uglavnom bave najuzvišeniji mozgovi naše rase, u kvantnoj fizici, mi dopiremo do najdubljih Istina o Prirodi. Potpomognuta Matematikom, kvantna fizika nam omogućava da dopremo do najsitnijih delova od kojih se Sve sastoji, do čestica milijardama puta manjih od najmanjih delova atoma. I što je jako Lepo i značajno, u tim oblastima kvantne fizike za svaki eksperiment postoji unapred i veoma precizno predviđanje rezultata! To praktično znači da se dobijaju potpuno identični rezultati u hiljadama ponovljenih eksperimenata! Verovatnoća odstupanja od tačnosti u tim ponavljanjima je 1:10 000 000 000! To znači: Ako deset milijardi puta ponovimo jedan eksperiment, dobićemo uvek isti rezultat! Kvantna fizika je, dakle, jedna grana nauke koja na najprecizniji i najstabilniji način opisuje našu Stvarnost. I onda iznenada, grom iz vedra neba! Upravo nas kvantna fizika uči da su na tom mikronivou odjednom moguća neka potpuno neočekivana i neshvatljiva različita stanja! Kad stignemo u te prostore, neka naša iskustveno pouzdana saznanja iz našeg makrosveta više ne važe! Ili preciznije rečeno, ne važe onako kako mi očekujemo da bi trebalo da važe! 

"Pa kakva je onda naša Stvarnost?", pitamo se mi u čudu.

Poteškoće očigledno postoje. Sva promišljanja o samim suštinskim delovima nečega, o samoj biti, uvek nas vode preko najsitnijih fizičkih delova do najopštijih apstraktnih pojmova! I sad ćemo sve povezati i vratiti se ponovo staroj Grčkoj. Aristotel je govorio:

"Kad kažemo kamen, mi ne mislimo na ovaj ili na onaj fizički kamen, ne mislimo na pojedinačnu pojavu kamena, već na jedan opšti pojam kamena, koji već imamo u našem mozgu. Dakle, za bit bića kao bića, za suštinu nečega, veoma je važno razlikovati pojedinačnu pojavu od opšteg pojma! Drugačije rečeno, veoma je značajno da razlikujemo jedno od mnoštva, pojam od pojave ili još bolje, opšte od pojedinačnog. Svaki pojedinačni kamen u Prirodi jednom nestaje, a nama ostaje opšti pojam kamena."

Stari Grci su Prirodu zvali Fizis, pa je tako Aristotel uveo pojam "Meta ta Fizis" što znači "Iza Prirode", da bi mogao da označi te opšte neprolazne pojmove koji ostaju iza prolaznih fizičkih pojava. I tako je rođena Metafizika... Ona se, dakle, bavi ontološkim suštinskim i neprolaznim pojmovima, onim što čini "bit bića kao bića". Za kamen, za njegovu bit i suštinu, važan je pojam koji imamo o njemu u našem mozgu, na primer da je hladan, nepravilnog oblika, gust, čvrst, i ta predstava o kamenu ostaje nama i kad bilo koji pojedinačni kamen nestane. Analogno, tvrdi Aristotel, za čoveka bit je njegova duša koja ostane kad telo nestane. I eto dragocene teoretske osnove za sve teologe u narednim hiljadama godina! 

Jedan drugi Aristotelov zakon kaže:

            "Svaki prost sud A mora biti obrazložen drugim prostim sudom B. Analogno dalje, taj prost sud B mora biti obrazložen sledećim prostim sudom C itd. Dakle, razlog prostog suda A je prost sud B, razlog prostog suda B je prost sud C i tako red razloga postaje beskonačan!" 

            Ili još gore: 

            "Ako važi da je prost sud A dovoljno obrazložen samo ako je pre toga prost sud B dovoljno obrazložen, pa dalje prost sud B je dovoljno obrazložen samo ako je pre toga prost sud C dovoljno obrazložen i tako unedogled, onda nijedan prost sud nije dovoljno obrazložen!"

            I tako se beskonačno vraćamo negde "pre toga" i nikako da dođemo do konačnog obrazloženja! I šta sad? Aristotel je prvi u ljudskoj istoriji shvatio te probleme i pokušavao da nađe neko razložno objašnjenje. Pisao je:

            "Ako pretpostavimo da red razloga nije beskonačan, onda mora postojati neki konačan prost sud Z koji je prvi pokretač i koji obrazlaže sve ostale sudove!" 

            Nije mogao naći ništa logičnije od takvog objašnjenja. I zaključio je:

"Postoji prvi pokretač!"

I onda je još više uopštio:

"Postoje poslednje nepromenjive činjenice bez razloga!"

Dakle, postoje poslednji nepromenjivi stavovi, koji razlog imaju u sebi samome! Aristotel je prvi razmišljao na tako karakterističan način o prostoru i o vremenu i ta svoja obrazloženja shvatao je suštinskim, pa ih je time povezivao sa svojom metafizikom! Tako je uveo ontološke pojmove "prvi razlog" ili "prvi pokretač" ili "neprouzrokovani uzrok", koji su njemu postali identični pojmu "bog"! Samo bog može biti prvi pokretač i neprouzrokovani uzrok! I tako dolazimo do Aristotelove ključne definicije teologije:

"Teologija je prva filozofija. To je nauka o apsolutnom biću i o nepromenjivim činjenicama! Teologija je nauka o neprouzrokovanom uzroku." 

I sad je potpuno jasno kako je to za Aristotela teologija sinonim za Metafiziku... I nije baš nešto mnogo komplikovano, iako se u nastupima religioznih filozofa odnos teologije i metafizike uvek predstavalja kao nešto jako kompleksno i od izuzetnog značaja...

Inače, ovo kretanje unazad po Aristotelu ka svakom sledećem prostom sudu B, C, D itd. ili još preciznije, vraćanje ka svakom prethodnom obrazloženju, obilato koriste upravo oni koji u "prvom pokretaču" traže najžešće napade na nauku! Tu je danas teologija u prvim borbenim redovima! Setimo se čuvenog teološkog pitanja, gde se na svaki pronalazak i odgovor nauke postavlja isto pitanje i ono uvek u sebi sadrži tu vrstu regresije:

            "A šta je bilo pre toga?"

Na bilo kakav odgovor nauke, sledi novo pitanje:

"I šta je bilo pre toga?"

I na novi odgovor, opet sledi isto pitanje:

"A šta je bilo pre toga i pre toga?" 

            I tako se dođe do početka stvarnja Kosmosa. A onda red pitanja učeni teolozi trijumfalno završavaju pitanjem:

            "A šta je bilo pre toga? Šta je bilo pre Velikog Praska?"

            Posle ovih pitanja oni zadovoljno trljaju ruke. Od sada nadalje više ne dobijaju zadovoljavajuće odgovore od nauke i tu se konačno zaustave. I u sva dalja objašnjenja trijumfalno smeštaju boga! I to svog boga, ne nekog drugog boga neke druge vere! I imaju nameru da ga tu ostave dokle god je moguće! Zadovoljni su, jer ono što nauka ne zna, oni već odavno znaju! Znaju ključnu Istinu o kreaciji Kosmosa i to nesumnjivu i apsolutnu Istinu, nepobitnu i jednu jedinu! Tu je hrišćanskim teolozima početak svega i bog je onaj aristotelovski neprouzrokovani uzrok svega. 

            A ja onda kažem da to apsolutno ne znači ništa! I pitam:

"Zar je zabranjeno i dalje postavljati isto pitanje? A šta je bilo pre boga? Ko je njega stvorio?"

I jednostavno se ispostavi da uvođenjem boga teolozi nisu objasnili ništa, ponajmanje čin Stvaranja. Oni su se samo u svim objašnjenjima zaustavili tamo gde im je odgovaralo! Iako je hrišćanska teologija vekovima koristila ovo Aristotelovo učenje, iako je ovu logičku regresiju zaustavljala tamo gde hoće i sve uvek obrazlagala bogom, iako je stvarala obrazovne sisteme u kojima je hiljadama generacija od malih nogu vaspitavala kako je htela, ipak nemirni slobodni ljudski duh nije imao mira. Ovo svođenje unazad na Jedno, na jedan neprouzrokovani uzrok svega, zaokupiralo je pažnju mnogih mislećih ljudi tokom čitave istorije. Ima li to baš potpunog Smisla? Aristotel jeste tako dao šansu religiji da sve svede na Prajedno, uplitanjem boga u sve, ali su misleći ljudi intuitivno osećali da ova njegova problematična logička regresija traži smislenije objašnjenje. Iako meni lično na neki način pomalo prija Aristotelovo svođenje na domen Matematike, ove očigledne poteškoće objasniće se uskoro drugačije...

            Inače, u Starom i Novom zavetu reč "teologija" se ne spominje!

            Ranohrišćanski pisci Tertulijan i Augustin pojam "teologija" koristili su za pojam "rasprava o božanstvu" i isključivo u tom smislu.

            Od ranog srednjeg veka pojam "teologija" se upotrebljava za deo filozofije koji se bavi "netelesnom" stvarnošću, kao suprotnost fizici, koja se bavi "telesnom" stvarnošću. Uvek su tu negde Aristotelove osnove o učenjima o fizici i onome što je "iza fizike"... I onda je u skolastičkim izvorima pojam "teologija" dobio značenje "svete nauke". Vekovima nadalje, teologija je tretirana ne samo kao nauka o bogu, već kao sveukupna hrišćanska sveta nauka.

            Od renesanse filozofija konačno postaje nezavisna od teološkog autoriteta i vraća se onome šta je bila još u staroj Grčkoj. Od tada, pojam "teologija" je bilo moguće koristiti za proučavanje i drugih religijskih učenja, dakle, ne samo specifično hrišćanskih.

            I tako se teologija u poslednjih nekoliko stotina godina bavi analizom opštih religijskih verovanja. Međutim, postavlja se pitanje koliko je taj pojam prikladan van konteksta isključivo hrišćanske teologije. Očigledno je da se pojam "teologija" ne može koristiti za slične diskurse u drugim religijama. Ako neka religija nema božanstvo tj. ako nema svog boga, onda je neprikladan deo "teo" i teologija se tim religijama ne može baviti. Ako, sa druge strane, neka religija u svom učenju negira mogućnost logičkog proučavanja tema o bogu, onda je neprikladan deo "logija" i teologija se takođe sa tim religijama ne može baviti. Tako je za Racionalna istraživanja u budizmu mnogo prikladniji termin "budistička filozofija" nego "budistička teologija" jer u budizmu ne postoji isti koncept boga. U hinduizmu koristi se termin "hinduističko gledište" i nikako se ne može koristiti "teologija" kao termin. U islamu je potrebna kovanica sa nekoliko reči da bi se opisalo značenje koje ima teologija, a u judaizmu, gde se religijsko promišljanje odvijalo kroz komentare po sinagogama, prikladniji je termin "biblijski komentari". Teologija u stvari uopšte nije onakva kakvom hrišćanski teolozi pokušavaju da je predstave!

            I naravno, današnja moderna teologija sve čini da se bavi kosmologijom, ali na sebi svojstven način. Razvija se takozvana religijska kosmologija, koja svoja objašnjenja nudi kroz kreacionizam i inteligentni dizajn. Po konceptu inteligentnog dizajna, za stvaranje Kosmosa morao je pre svega postojati Inteligentni dizajner da bi nešto tako kompleksno stvorilo, a po konceptu kreacionizma tvrdi se da je bog kreirao Svet pre nekih 6000 godina najviše. Izračunali su, koleno po koleno, dužinu života svih ljudi po starim zapisima i zbir godina je dao toliko.