1.

Kiša je danima natapala zemlju a siva para se spajala u visinama s teškim crnim oblacima.Mitsko Kosovo iz Srpskih legendi i ovo po kome je u blatnjavim čizmama hodao poručnik Branković predstavljala su dva različita  sveta.Njegova jedinica - dvanaest iscrpljenih ljudi, zavukla se ispod jedne krnje kamene gromade obrasle trnovitim glogom i kržljavim žbunjem. Zemljište koje su imali pred sobom valovito se spuštalo prema ledenoj vodi brzog planinskog potoka koja je nosila od nevremena opalo lišće a malo dalje se prateći njegovo krivudavo korito protezao crni zid guste cerove šume, obavijen velom izmaglice.Nekoliko surih krševitih planinskih vrhova koji se jedva naziru u daljini  upotpunjavaju sliku te nedodjije.

Poručnik Branković prilazi svom improvizovanom skloništu koje se sastoji od vreće za spavanje i nad njom razapetog komada šatorskog krila sa koga voda odleva u mlazevima.Zdepast i nabijen proćelav muškarac, neodredjenih godina, lica sa koga se vrlo teško čita, seda na borbeni ranac i vadi notes iz džepa blatom isprskane maskirne vetrovke.Hemijska olovka se muči neko vreme da proradi.Zapisuje :

3.04.1999

Nema vidljivog pokreta neprijatelja.Avijacija nas ostavlja na miru zbog loših meteo - uslova.Povremeno se čuju visoko gore.Imam jednog sa lakšom povredom zgloba (penjanje) Dvojicu sa jačom temperaturom ali muški podnose.Borbeni moral još uvek dobar.Može bolje.

Podsetnik:

Treba nešto uraditi po tom pitanju.

Zaklapa iskrzani notes i vraća ga s olovkom u džep.Puši mu se ali se onda priseća svoje naredbe od juče - zabranio je u potpunosti paljenje vatre dok se kreću ovim terenom.OVK ili ,,Učke,, kako ih Šiptari zovu imaju u ovom rejonu čitave podzemne gradove, zemunice vešto iskopane i maskirane, povezane dugom mrežom tunela i krivudavih tranšea.

Kao pacovi ali ljudske veličine, pomišlja.

Zavlači opet ruku u džep i izvlači jednu krivu cigaru.Mrvi je prstima i udiše njen opojni miris.Negde u želucu ga opet probada.Potrošio je nedavno lek a čir je sve aktivniji.

Vodnik Atila Jožef rodom iz Horgoša, odmara u njegovoj blizini, ispod svog komada mokrog šatorskog krila, s rukama uvučenim u džepove zbog oštre jutarnje hladnoće. Njegova uska glava, crnpurastog lica i četkastih brčića poručnika uvek nekako asocira na jedan dokumentarac o rečnoj vidri, koji je gledao jako davno, još u osnovnoj školi.

Gospodin Poručnik...

Kaži, Joška ...

Eno ih, vraćaju se.

Upravlja brz pogled ka šumi.Kroz zavesu kiše i bele pare, nazire tročlanu patrolu kako izlazi iz mraka gustiša i približava se potoku.I nisu sami.Po načinu kretanja njegovih ljudi shvata da četvrti čovek koji uz to pomalo i hramlje, mora biti zarobljenik.Baca pogled na zamagljeni  cifarnik ručnog časovnika.Šest sati.Da vidimo šta nam to ovo jutro još donosi osim usrane kiše.

Patrola prelazi potok a on se sa ljudima spušta polako dole niz kosinu, proklizavajući kramponima po blatu.

Zarobljenik je mlad, kao i većina njih uostalom, smedj i vitak.Ima ono tipično arbanaško lice, karakteristične uglaste kosti vilice i tanku, zategnutu kožu oko očiju.Njihovu fizionomiju zaista nije teško prepoznati.

Patrolu je vodio krupni i visoki Dvernikov, dobrovoljac iz Irkutska.Pre nego bi progovorio, Sibirac je imao običaj da prstima nervozno prolazi kroz svoju masnu ridju grivu i  razbaruši je onako teatralno, na sve strane - kao plast sena.Poručnik se na to navikao.Dvernikov nije uvek svestan sebe ali je u akciji spretan i snalažljiv a to je sada ono - najbitnije.

Мы обнаружили, Дьявол. Человек в лесу. Я поймал его шею. Нечестивец...

Poručnik proučava njihovu ,,lovinu,,

Jasno mu je odmah - tu nema slučajnosti. Ostavljen s odredjenom namerom. Dobra snajperska puška austrijske proizvodnje, zaliha (po ratnom pravu zabranjenih) metaka,  hrana za tri dana

Koga si čekao ?

Zarobljenik drži oboren pogled.Slepoočnice vlažne - ne samo od hladnih kišnih kapi.Vidi se - oseća strah ali ćuti kao zaliven.

Koga si čekao ?

Koža na vratu zarobljenika podrhtava.Jedva primetan tik na licu.Dvernikov mu nije stavio lisice ali njegove ruke vise pasivno uz telo.Svestan da nema šansi.

Znam da govoriš Srpski.Svi vi znate Srpski.Koga si čekao ?

Nikoga ja ne čekam.Tebe nisam čekao.

Šta, onako slučajno si tu ? Izgubio se ? A sa ovom puškom si pošao kod prijatelja da šenlučiš ?

Poručnik obuzdava bes.Okreće  u ruci jedan od zaplenjenih staklenih metaka.Jedan pogodak ovom specijalnom municijom čoveka obično ne ubija odmah već mu nanosi unutrašnje povrede od kojih se satima muči a bolničko osoblje (ako ga uopšte ima u blizini) može samo da iz milosrdja ubrizgava morfijum i čeka...okončanje.

Zarobljenik steže tvrdokorno usta u crtu i uporno fiksira jednu tačku negde u visini poručnikovog stomaka.Sa kišom natopljene kudrave kose voda klizi niz obrve i kaplje dalje, kap po kap .Para jedva primetno izlazi iz nozdrva.Na njemu je nova, gotovo sasvim mokra vojnička jakna sa tek prišivenim crveno-crnim amblemom.Maskirne šare ukazuju na njeno nemačko poreklo. Ispod je obična civilna odeća a na nogama proste gumene čizme.

Ja nisam to što ti misliš.

Nego šta si ? Nisi ,,Učka,, ?

Nisam ja to što ti pričaš.

A puška ? A uniforma ? Čijoj jedinici pripadaš ? Šta je iza ove šume ? Ima li neko selo?

Jedno ima.

Čije ?

Vaše.Srpsko.

Šta je sa tim Srbima ?

Ja neznam da ti odgovorim.

Poručnik Branković zamišljeno gleda zarobljenika par trenutaka.Nije rasista i slično pa ne veruje da su neke nacije i rase gluplje od drugih ali svaki sunarodnik ovog čoveka koga je ispitivao, uvek se činio nevešt u toj meri da to liči na retardiranost.Uloviš ga sa kompletnim naoružanjem, u uniformi s oznakama a on i dalje ponavlja priču koja dete ne može da prevari. Pogledao je gore prema nebu.Kao da sasvim jenjava.Nešto izmedju magle i kiše mu uleće u oči.Otire to rukom.Šta da radi sa ovim zarobljenikom ? On je dodatni teret jedinici,  da ga preda - nema kome, a ako ga pusti... Pa, ceo ovaj osinjak znaće u roku od pola sata za prisustvo Srpske vojske.Neka se nose pravila službe.Ima on svoje ljude o kojima mora da brine. Pokretom glave daje znak Dvernikovu i malom, suvonjavom  Radošu koji je bio s njim u patroli, da pridju. Odvodi ih u stranu.

Uz potok.Tamo imate jednu uvalu.Zakopajte ga nakon što obavite stvar i nabacajte granje.I budite tihi, ovde ih ima u blizini ko mrava.

Obojica ga pogledaju, samo jednom.Za njega nije bilo izbora - izdržava taj pogled.Njegove oči, nada se, govore sasvim dovoljno.Kazuju i bolje i više od reči.

Ovaj čovek naprosto može da pokvari sve.On je prepreka na putu.

Klimnu glavom, kao da ih to umiruje, okreću se i malo kasnije odvode zarobljenika koji se i ne opire.Poručnik ima upravo neverovatnu želju za cigaretom.Nervozni, nekontrolisani treptaj u stomaku...

Oko podneva jedinica je već na sasvim drugom mestu.Putuju ivicom šume, proklinjući u sebi blato koje ih usporava, po kome ostavljaju isuviše uočljive tragove.Delimično ih štiti izmaglica koja se sporo kao u snu, vuče nad zemljom.

Njima izgleda kao da su u tom surovom prostranstvu sasvim sami, poslednja ljudska stvorenja koja se kreću velikom, netaknutom divljinom.Ipak, odbačene čaure tu i tamo metalno odsevaju ispod njihovih djonova. Opominju.Ovaj kraj samo deluje pusto...

U vreme odmora grupa se nalazi u okrilju velikih mokrih krošnji, zaklonjena stablima.Isečeno granje spletu i pokriju sebe i opremu.Hladnoća na ovom teško pristupačnom, planinskom području je nešto popustila.I magla nad zemljom se polako raspršuje.

Krajičkom oka poručnik proučava lica svojih vojnika.Deluju odsutno.Ko zna gde im sve lutaju misli.Oni su ipak u suštini još uvek deca.A pre koji sat neki od njih su bili i ruka smrti...

Ali smrt je na ovom svetu nažalost,  prirodna stvar. Jedi ili - budi nečije meso...

Njegov posao komandanta, posao svih komandanata svih vojski i stoleća, bio je oduvek - pakt s crnim Djavolom.Rimljanin Kasije je lucidno zaključio :

Dobar vojskovodja se pozna  po tome što voli svoje vojnike kao svoju decu ... ali i po sposobnosti da žrtvuje one koje voli...

Negde oko pola četiri Atila koji nosi od upotrebe izlizanu motorolu poziva poručnika koji zaklonjen stablom pažljivo osmatra okolinu dvogledom.

Gospodin Poručnik, General Krnjeta...

Poručnik Branković uzima malu radio -stanicu.

Izvolite Gospodine Generale...

S druge strane veze poznati umorni bariton koga kvari disonantno mjaukanje  statičkih smetnji :

Pa Brankoviću, šta ima novo kod tebe ?

Trenutno mirno Gospodine Generale.Imali smo jednog zarobljenika.Snajperist. Nemam nikakvih drugih podataka o pokretu neprijatelja.

Razumem.Kaži mi, jeste li čuli neke avione jutros ?

Baš jutros ništa.

Čudno.Slušaj, naši su  jutros na kratko uključili radar i registrovali iznad područja na kome se ti nalaziš dva lovca.Nisu išli u paru već iz različitih pravaca.Na radaru je izgledalo kao da je došlo do sudara.To je moralo pasti vrlo blizu Srpskog sela Grabac, na mojoj karti stoji  - kota 905, proveri.

Razumem.Grabac.

Selo je u njihovim rukama.Nemamo nikakvih vesti o stanovnicima.Ako su ,,Natovci,, iskočili sigurno su pokupljeni još jutros.Nijedan naš nije bio u vazduhu kada se to desilo.Ti treba da utvrdiš na licu mesta o čemu se tu radi.Tvoj raniji zadatak se trenutno odlaže.Ovo komanda smatra prioritetom.I još nešto.Dosada vas je štitilo šugavo vreme ali se uskoro razvedrava.Imaj to u vidu.Maksimalna pažnja.

Razumem.

Srećno, Brankoviću.

Hvala, Gospodine Generale.Takodje.

Prekida vezu i pruža motorolu Atili.Trebaće nam sreća, prolazi mu glavom kao neki slogan.Otvara mapu.Grabac.Nalazi se sudeći po podacima, u nekoj kotlini.Visoka, strma brda grade obris  potkovice a ova šuma je kao linija koja zatvara tu potkovicu.U blizini je i običan zemljani put koji prolazi kroz šumu i vodi do sela i ako bi išao njime - to je otprilike četiri kilometara.Naravno da mu ne pada na pamet da ide tim pravcem.Moraće da pridje u širokom luku i dodje selu negde s ledja.Kada stignu na cilj biće već uveliko mrak.

 

2.

Vojnik Uroš Tankosić je upitao Poručnika Brankovića :

Izmena plana, Gospodine Poručniče ?

Izmena, Tankosiću.

Znači ne idemo preko granice u Albaniju ? Ništa od one diverzije ?

Ništa, za sada.Ko zna...Ne znam.Tražimo Tankosiću neke avione ili avion.Mi smo najbliži zoni njihovog rušenja.

Tankosić klimne kao da mu je sve odmah jasno i prebaci tešku osamdesetčetvorku uz zveckanje redenika, na drugo, manje oguljeno rame.On je najmladi od svih, tek je pre koji mesec napunio osamnaest a rastao je u predgradju Beča.Jedino on u njihovoj ranije zacrtanoj misiji nalazi neki element pustolovine.

Balkanske gudure vidjene očima osamnaestogodišnjaka deluju pomalo - filmski...

Već je sumrak.Probijaju se s mukom kroz vlažno, čvornovato šiblje koje cepa odeću, trpeći rojeve sitnih poljskih mušica i komarca koji neprekidno ubadaju kožu u potrazi za svežom krvlju.Okolina se nalazi gotovo u mraku kada nabasaju na mrtvaca.

Leš muškarca u plitko iskopanom rovu, ispod zamršenog korenja prastarog, gorostasnog graba. Leži na ledjima.Na njemu je neka vrsta uniforme a u blizini je na krivom tronošcu kineski puškomitraljez s netaknutim dobošem.Utroba leša je razvučena metrima okolo po zemlji a lice oglodano.Verovatno poljske životinje.Na jedva uočljivom licu - usta poput jame, iskežena u strašnom grču...

Neki veliki užas je snašao tog usamljenog stražara i unakazio mu crte i pre nego su glodari i lisice uradili ostalo.

Poručniku se ovo uopšte ne svidja.Video je na desetine mrtvih, naučio da prepoznaje neke ustaljene šeme.Neko unutrašnje čulo ipak zvoni na uzbunu.Zašto ?

Ukupan utisak dok posmatra telo pod sobom izaziva nešto moćnije od pukog telesnog gadjenja.

Poručnik odpljune u stranu i klekne kraj leša trudeći se da ne uvlači u pluća kužni vazduh. Prisiljava sebe da po trulim džepovima te spodobe rukom prekopava u potrazi za  dokumentima, bilo kakvim papirima...Dok to radi, nešto sitno i oštro poput ljuspica stakla mu se zabija u jagodice prstiju, izazivajući peckanje i svrab.Konačno, napipava u jednom unutrašnjem naboru knjižicu sa plastificiranim koricama.Papir se od vlage već pretvara u kašu i lepi za prste.Uvlači taj smrdljivi nalaz u jedan ispražnjeni ranac zajedno sa baterijskom lampom.Treba mu desetak sekundi.Rus, koji je povratio svoje ranije otresito držanje upire prstom u mrtvaca.

Господин Лейтенант, kаков он ?

Taliban, verovatno...Ovo je Pakistanski pasoš.

Ah, Талибан... Mуджахидин ! Собака! Мой брат стрелять им в Кабуле! Скотт Черный...

Šta ti je bio brat ?

Спецназ!

Poručnik baca pasoš kraj unakaženog trupla i trlja ruke zemljom i lišćem da ukloni smrad. Oseća i da ga prsti svrbe kao da je dotakao koprivu.Kreću veoma oprezno dalje.Lica su im premazana bojom za maskiranje a sa šlemova pokrivenih zaštitnom navlakom visi lišće. Pored standardnog automatskog naoružanja, raketnih bacača i ručnih granata, nose i  oružje sa prigušivačem i petnaest kilograma  eksploziva, podeljenog u više rančeva.Kretanje noću uz prikradanje zahteva veliku pažnju i dosta vremena.Poručnik koji predvodi jedinicu jedini ima naočare za noćni vid.Cele noći prave taj široki luk oko kotline sa selom u njenom središtu.Negde iz velike daljine čuje se povremeno mukli zvuk teških minobacača. Poručnik se iskreno nada da je selo zauzeto relativno skoro i da nije bilo vremena za postavljanje mina iznenadjenja svuda unaokolo.Pred zoru zastaju.

Oblaci počinju da se razilaze na nebu i oči pilota opet nesmetano gutaju zemlju pod sobom. BelI tragovi pare u visinama kao dugi rezovi hiruškim skalpelom.

Kroz izukrštane grane drveća vide pravo napred, male bele kuće.Udaljene nekih sedam stotina metara.Kuće deluju očuvano.

Gospodine Poručniče !

Taj  šapat treperi od uzbudjenja.

Šta je Rakac ?

Rakac, njihov   ,,explosive - wizard,, koga je poručnik procenio kao momka retkog temperamenta.

Živac ali  kad zatreba i veoma hladna glava.

Levo, pogledajte levo od nas, u šumi...

Uspravna poput kakvog spomenika, velika siva metalna ploča - otrgnuti rep borbenog aviona.

Prelaze tiho tridesetak metara koliko ih deli do  olupine.Na izgrebanom metalu se beli veliki natpis - USAF.

Drveće začudo nije pretrpelo veću  štetu.Dosta polomljenih grana ali samo nekoliko mladjih stabala je glatko kao nožem posečeno na dva do tri metra iznad zemlje. Avion se izgleda rasuo u delove još na visini.Neki komadi vise nestabilno s krošnji .

Poručnik oslobadja mali foto-aparat iz svog borbenog ranca i pravi na brzinu nekoliko snimaka, trudeći se da maksimalno iskoristi dnevno svetlo jer je upotreba blica  potpuno nezamisliva u ovim okolnostima

U objektivu :

Zemljište koje podseća na deponiju metalnih odpadaka, desetinama metara unaokolo.Zgužvani lim i cevi procvetale od udara.Spljošteni i iskrivljeni točkovi .Rasuta municija i gotovo neprepoznatljivi delovi koji mogu biti instrumenti smrskane kabine ...

Ipak, u svom tom haosu nešto mu posebno zaokupi pažnju.

Prvo pomišlja da su avionski delovi nagoreli pa je to stvorilo čudne crne šare na njihovoj površini.Uzima parče, možda krila, veličine poštanske dopisnice.To nije nikakva obojenost površine usled dejstva vatre.Liči na delimično rastaljene iglice crnog stakla.

Ipak, ta staklasta materija je duboko u metalu koji je glatko prosekla i nekako se stopila s njim.Očigledno je njena čvrstoća ili veća od metala ili se kretala takvom brzinom da ...

Poručnik Branković je praktičan čovek i ne razmišlja dalje u tom pravcu.Samo skenira očima situaciju koju je zatekao ostavljajući ,,obradu,, za kasnije.Kada je jednom uočio anomalju dalje veoma lako zapaža na mnogim delovima olupine taj isti čudni obrazac.

Kao da je avion uleteo u kovitlac staklenog trnja...

Razmišlja :

To nije bio drugi avion koji mu je išao u susret. Možda neko novo oružje ? Čije ? Ne verujem da je iko ikada video ovako nešto...

U jednu vrećicu sakuplja nekoliko uzoraka i vraća foto-aparat u ranac.Vreme je da pogleda i to selo.

Svojim dvogledom lagano prelazi s jednog kraja razvučenog naselja na drugi, upijajući zenicama obrise starih kuća, iskrivljenih plotova, stogova sena, štala, obora...Sokaci koje može da vidi su pusti.Na prilazu sela, napuštena volovska kola bez jarma.

Nekakav nemir se uvlači u njega.Slutnja.Nekoliko trenutaka gleda krovove kuća i krošnje drveća dok ne shvati šta mu to smeta.

Nema nigde ptica.

Nema ni kosova po kojima je ovaj večno zaraćeni, krvlju natopljeni komad zemlje  dobio i ime.Na toj okamenjenoj slici ništa nije kako treba, čak i da je selo zaista u potpunosti pusto.

A onda se naglo trgnuo, praktično više osetivši nekim unutrašnjim čulom nego vizuelno registrujući - pokret.Nešto se kreće, pomera u samom centru sela.Izoštrava sliku.

Shvata - kretanje nije odmah uočio samo zahvaljujući krošnji velikog bresta koja se isprečila tačno na liniji njegovog pogleda, zaklanjajući ono što se dešava s druge strane.Ipak, kroz grane je uspeo dovoljno da nazre  ...

Joška, uzmi dvogled i pogledaj kroz onu krošnju u centru...

Atila prihvata dvogled.Nekoliko trenutaka pomno motri u naznačenom pravcu.Na licu mu se uobličava kisela grimasa.Mršti se, nezadovoljno.Vraća dvogled poručniku.

To je Gospodin Poručnik - pilot... Pilot iz ovaj slupan ,,Fantom,,

Poručnik je samo hteo da proveri da nije u zabludi.Jeste, očigledno se tamo nalazi pilot.Visi usred sela o jednoj grani, uvezan u svoju padobransku ormu.Njegov padobran se nigde ne vidi.Povremeno pokreće udove kao da ih razgibava.Ima tamno lice i ruke - neki njihov crnac ili mulat.Sa ove daljine ni dvogledom se ništa više ne da razaznati.

Čuje došaptavanje svojih ljudi :

... neka klopka...

...da, ali njihovi doleću helikopterom odmah po katapultiranju ...

...a još je pao u njihovom rejonu...

Poručnik sebi u bradu mrmlja neku masnu psovku.Mahne rukom, da ga okruže.Trudi se da zvuči što smirenije.

Slušaj ovamo !

Znam da se nikome neće dopasti ono što ću sada reći ali tu nema mnogo izbora...Tamo je njihov pilot i moramo nešto da učinimo po tom pitanju.

Moramo nekako ući u selo.

Da, i ja sam prilično siguran da je postavljena zaseda... ,,Učke,, verovatno znaju za nas.

Jedino je neshvatljivo  kako im Američka komanda odobrava da koriste  ovog pilota kao živi mamac...

Ili to uopšte nije pilot već maskirani i preobučeni Šiptar...

U svakom slučaju, prinudjeni smo da proverimo iz što veće blizine...

Gleda zabrinuta, čudno išarana lica svojih vojnika.Glavom mu proleće iznenada misao poput kakvog otkrovenja - pa ovi ljudi izgledaju zaista sablasno !

Nikada ranije nije o tome razmišljao na takav način.Kao da oko sebe ima gomilu šumskih duhova ili dodola.A i sam je jedan od njih.

Ali glupo je na to trošiti mozak.To stvara defetizam.Treba delovati.

Naredjuje pokret.

 

3.

Iz daleka više ne dopire zvuk artiljerije a oni se prikradaju - puze ili pretrčavaju preko njiva zaraslih u korov.Nema vetra.Ne čuju se ptice.Tišina gotovo opipljiva, čini celu dolinu još samotnijom, nekako izdvojenom.

Zasebnim univerzumom..

Gusti lugovi presecaju pojedine parcele.Tamo zastaju i osmatraju, proučavaju sledeću etapu.Niko više ne govori.Kratki brzi znaci rukama - poput jezika gluvonemih...

Poručnik dopuzi do ulegnuća u visokoj travi.Tu leži, kao u nekom grobu - mrtva ovca.Zvuk roja muva mu se čini neobično prodoran.Rukom ih tera, štiteći oči i nozdrve.

Ovca sa pocrnelim, isplaženim jezikom i belom penom na njušci, bez očiju - samo velike krvave jame.

Jedan od ljudi, s njegove desne strane mu privlači pažnju.Pokazuje rukom na ,,njegovu,, ovcu a zatim prstom tačno ispred sebe.Izraz lica je nedvosmislen. Još jedna...

Poručnik po prvi put počinje da razmišlja o mogućnosti da je u ovoj dolini možda izveden kakav RBH napad.

Ukoliko je u pitanju dugotrajni nervni agens one jeftine gumene maske zaostale još iz vremena bivše JNA i bez kompletnog zaštitnog odela - neće im mnogo pomoći.

A antraks ?

Spore bi razvejao neki vetar ranije svuda unaokolo, dosada im je već u plućima.

Već su par stotina metara od prvih seoskih kuća.Tu su i neke oronule kolibe od blata i pruća, talpare.Grupišu se iza zida jedne od tih koliba.I dalje nigde nijednog mitraljeskog gnezda, nijednog stražara ( ne računajući onog ranije pronadjenog čoveka bez lica)

Zaobilaze jednu trošnu kolibu i ...

Kraj visokog u puzavice obraslog plota  čeka ih strpljivo,  gomila mrtvaca.

Tim gotovo identičan njihovom po broju ljudi ali u drugačijim uniformama, sa šarolikim oznakama i amblemima - krivudave, testeraste munje, krilati čekići, dijabolični likovi crtanih filmova.

Agresivne, oštre sličice.

Na ramenima i grudima prišivena i neizbežna ,,stars and strips,,

Tela koja su umirala u strašnoj agoniji, ruke koje su grebale zemlju, čizma koja je od siline grčevitih pokreta otpala s noge i čovekovo golo stopalo koje belasa na suncu...

Slika potpunog rasula.

Ma šta da ih je snašlo, desilo se svima približno u isto vreme.Rastojanje izmedju tela iznosi par koraka.

Spasilački tim.Negde u blizini su ipak sleteli helikopteri.Kako to da ih nisu čuli ?

Većina Amerikanaca leži na stomaku ili zgrčena u položaju fetusa.Poručnik Branković svojom čizmom polako gura i prevrće na ledja marinca sa oznakama narednika.

I vidi - prazne očne jame.Pune staklenog trnja.

Šta se ovde u materinu dogadja ? Šta znače ove stvari ? - seva u njegovoj glavi.

Neka bizarna, glupa misterija plete svoje konce...

Možda treba zvati komandu ?

Prekinuti radio - tišinu  iako je u kritičnoj fazi akcije.

Ispostavlja se da njihov uredjaj sada samo krči.Kvar ili ometanje ? Atila ga obaveštava da je i oprema ovih izginulih ,,rendžera,, ili kako se već zovu, takodje neupotrebljiva iako nema vidljivih oštećenja.

Ovo mesto definitivno nije normalno.

Priseća se na tren knjige koju je pročitao u vreme dok se još zanimao za literaturu.

Opis nekog strašnog mesta na kome se vodila sudbonosna bitka.

Vojnici su stratište nazvali čudnim imenom...

DJavolji vrt.

Daje znak ljudima za pokret svestan da to radi po onoj automatskoj, vojničkoj inerciji dok čovek u njemu...

Nešto užasno ih čeka tamo kuda idu.

Jesu li ovo početni krugovi tog pakla ?

 

4.

Samo ih sto koraka razdvaja od prvih kuća i njihov oprez je pojačan, čula sasvim izoštrena.Teren je neravan, puze preko nekakvih humki.Trave tu gotovo da i nema.

Dva čoveka s njegove desne strane udaljena oko desetak metara, najednom zastaju.Ne vidi sasvim dobro od humki o čemu se radi.Izgleda da jedan drugom pomažu, kao da su upali u neku oveću rupu.

Puzi u njihovom pravcu.

Jedan je Tankosić drugi Alispahić, njihov ,,raketaš,,

Tankosić je propao do pojasa u zemlju.Probio je svojom težinom neke zemljom i smećem pokrivene daske.Alispahić ga izvlači zajedno sa mitraljezom.

Velika daskama i gredama prekrivena četvrtasta jama, otprilike šest sa šest metara.U jami do pola ispunjenoj  vodom, leže ljudi.

Njih pedeset ili šezdeset.

To su približne procene - nemaju mogućnosti niti vremena da detaljno ispituju.

Većina leševa je stravično izmasakrirana.Iskasapljena.Samo trupovi ili samo delovi ekstremiteta naziru se u prljavoj vodi.

Na nekima jadni ostaci uniformi Vojske Jugoslavije.Zarobljeni vojnici ili seljani - teritorijalci.

Umorni pogled poručnika Brankovića luta masovnom grobnicom.

Zašto uvek muče, prokletnici ?

Ovde su znači završili svi stanovnici.I ove humke, naravno...Mogao je i sam da pretpostavi.

Odmahuje glavom rezignirano.

Vidi dopola u vodi telo deteta, devojčice.Njene male ruke vezane pozadi a oko vrata stegnuta žica.

Komad drveta kojim je uvrtana žica i žrtva polako davljena.

Oseća kako u njemu ponovo nekontrolisano raste bes.Kako izbija kao jara.

On nesme da podlegne emocijama - inače, ode sve...Ode sve u vražju...

Prva kuća do koje stižu ogradjena je zidom od cigala.Zid je star.Klimave cigle vade jednu po jednu, otvaraju prolaz u visini tla.

Uvlače se u neveliko dvorište.

Kreću se pored oronulog betonskog bunara, tu su i neki ambari, štale, zapuštene poljoprivredne mašine i alatke.

Ruka poručnika Brankovića je bila brža.Uhvatio je za rukav svog vojnika.Momak je upravo hteo da zakorači na usku popločanu stazu.

Desetak centimetara iznad staze  presijava se kao lakovana - zategnuta crna žica.

Potezna mina ?

Poručnik vraća ljude nazad, zaleže i polako vrhom puške pomera travu s obe strane staze.

Njegov pokret nešto izaziva u toj žici iako je nije ni dotakao.Zaustavlja dah.Žica vibrira kao da njom putuju talasi.

I to se dešava na način koji obično nije svojstven mrtvim stvarima.

Na očigled njega i njegovih vojnika, ta stvar se negde na sredini podelila uz blago pucketanje.Dva kraja se odvoje jedan od drugog i usprave, njišući se. Ispitujući okolinu.Krajevi zašiljeni poput trna.Boja i oblik...

Crna materija na komadima aviona.Očne jame mrtvog marinca ispunjene krhotinama koje podsećaju na crno staklo.

Čudne, žive niti su možda reagovale na pokret ali    se ljudi nisu micali.

Nakon nekog vremena ,,opipavanje,, prestaje.Dva kraja se uz pucketanje spoje ponovo u jedno izduženo telo.

Poručnik sada može da prepozna neku vrstu zareza na mestu spajanja.Zareza ima na svakih par centimetara duž te ,,žice,,Ova stvar može da se rasturi na desetine samostalnih, verovatno puzećih delova.

I svaka ima žalac.

Čelo poručnika Brankovića je vlažno od znoja.Polako ustaje.Zaobilaze mesto na kome se nalazi ,,žica,,Izlaze iz dvorišta na jedan pust, krivudavi sokak.Na trenutak pomišljaju da je tle prekriveno tepihom tamnih borovih iglica.

Stakleno trnje leži svuda po zemlji, negde je taj nanos debljine pet - šest centimetara.

Izmedju kuća sijaju rastegnute crne niti.Negde nisko nad zemljom a negde u visini čovekove glave.

Tu i tamo postoji njihov splet.

Veoma složen splet koji formira zrakaste mreže ili nešto sasvim drugačije - čudovišne tube i gomuljice koje vise ispod streha, sa dimnjaka...

Mada ta ogromna signalna mreža - klopka prekriva gotovo svako dvorište i svaku kuću postoje i uske slobodne zone.Tim zonama se oni kreću (poručnik deli na početku njihov tim u dve grupe - jedna koju vodi Atila ostaje na ulazu u naselje)

Veoma oprezno napreduju prema centru sela.

I naravno, opet nalaze - leševe.

Trupla mudžahedina i gerilaca ,,UCK,,

I bizarne crne stvari sa svojim malim šiljcima,  zakačene  za plen.Oštri vrhovi duboko u koži, najviše oko vrata i lica.Očiju.

A potom konačno ugledaju i pilota...

Nije to nikakav crnac. Pramen kao lan plave kose pada preko uskog čela.Od nečega što ključa duboko u njegovoj utrobi, telo je pocrnelo.Pocrnelo od toplote, mumificirano.

I nisu njegovi mišići ono što ga pokreće dok visi o grani ljuljajući se kao stvor iz strašnih legendi.Stotine niti različite debljine, od onih poput strune ili dlake do onih debljine telefonskog kabla, izvire iz trupla, iz njegove tamne kože, uvija  se i odvratno talasa u svim pravcima.Leš se zbog toga trza, glava važno klima pridošlicama kao da ih poziva da pridju, strašna lutka od mesa i kostiju koju pomera nevidljivi lutkar...

Pilot se smeje suvim, ogoljenim zubima.Osmehom crne smrti.

Veliki krug mrtvih tela je ispod pilotovih nogu.I ovi leševi su počeli da crne.Trava izrasla iz pukotina u betonskim pločama seoskog trga je potamnela, kao izgorela.

Oči vojnika vide kroz zardjalu železnu ogradu koja omedjava korovom obraslo dvorište, čudovišne detalje koji nalikuju bolesnim halucinacijama...

Iza njih je  nedovršena dvospratna kuća čija su vrata otvorena.

Tiho se uvlače unutra.Pregledaju  sve prostorije pa se zatim kao bez duše, svale na pod.Ledjima oslonjeni o zidove, ubrzano i s mukom dišu.Lica su im mokra, oči zakrvavljene.Poručnik prekida tišinu.Glas mu je hrapav, promukao.

Naš zadatak se ovde završava.. Nemam pojma sa kim ili s čim imamo posla.Znamo dovoljno o sudbini pilota, spasilačkog tima i stanovnika...Vreme je da se pobrinemo i za sebe i napustimo ovu ludnicu...

Njegovi vojnici smrknuto ćute.Previše dogadjaja u toku samo jednog dana.Dogadjaja koji nadilaze najludju noćnu moru.

Rakac ?

Ovde, Gospodine Poručniče...

Koliko ti treba vremena da povežeš detonator ?

Gospodine Poručniče, dva ranca i deset kilograma eksploziva je ostalo kod Atile...

Ne treba nam svih petnaest kilograma.Eksploziv za jedan ranac, jednog čoveka...

Gospodine Poručniče ?

Ukoliko je potrebno, dići ćemo onu stvar na trgu u vazduh.Neko mora da mu što više pridje i baci ranac sa aktiviranim eksplozivom.To ću biti ja.Štitiću vam odstupnicu dok se povlačite a onda se i ja pridružujem... Dakle, koliko ti treba ?

Oko petnaest minuta...

U redu. Počni...

 

5.

Poručnik Branković je pogledao na sat i shvatio da ovaj ne radi.Bio je siguran da je sat ispravan i podešen.Priče o zlom mestu i slično, za njega nisu više bile samo priče.Potrebno je skloniti ljude odavde što pre.Rakac je obrisao dlanom čelo.

Podešeno...Skinuo sam tajmer.Treba samo izvući sigurnosnu iglu rukom.Nakon toga imate - tri sekunde...

Poručnik uzima ranac  s eksplozivom iz njegovih ruku i spušta ga kraj svoje puške.

U redu momci ! A sad, gubite se odavde ! Dolazim za vama.

Pogledaju ga bez reči, uzimaju svoje oružje i kreću napolje.

Neka se barem oni spasu dok ima vremena.

Poručnik kratko uzdahne.U redu, sada će morati malo da ,,hoda po žici,,Gotovo se nasmejao simbolici, primećujući u tome i prve simptome histerije.A i nije mu prvi put.Ožiljci na koži svrbe zavisno od njegove nervoze ili promene vremena.

Dva prolaska kroz minsko polje, davno u Sloveniji.Bosna i snajper sa visokog solitera koji pogadja šlem, probija ga ali dere samo komad kože...

Krici paraju mrtvu tišinu.Jedna automatska puška počinje žestoko da trešti.

Poručnik istrčava neverovatnom brzinom i baca se na zemlju s oružjem u rukama.

Prvo što vidi je telo vojnika koji vrišti u uzavrelom klupku crnih niti. Došle su iz zemlje, prošle čoveku kroz djonove čizama i prikucale ga za tle.

Obmotavaju se zapanjujućom brzinom oko tela i probijaju bez otpora kožu.Svrdlaju oči, melju ih u kašu...

Poručnik smesta puca u jedno klupko koje se nadima i vrti u njegovoj blizini.

Rafal tu stvar kida na komade a delovi koji kao kiša padaju na sve strane ... puze i dalje tražeći žrtvu.

On i još neko, ledjima okrenut - prazne bojeve okvire kao pomahnitali.

Nazad ! Nazad ! Brzo u kuću !

Uleću naglavačke unutra.S treskom zatvaraju vrata.Trče uz zavojite stepenice na sprat kuće.

Tek sada poručnik vidi  da je kraj njega samo Rakac koji se trese kao prut.

On koga poručnik nije video kako gubi glavu čak ni usred minskog polja.

Poručnik prilazi brzo prozoru i razgrće prašnjave zavese.Dole u dvorištu borba je već okončana.Tela njegovih ljudi, medju njima i snažnog Dvernikova, koprcaju se u poslednjoj agoniji.

Metež, talasanje crne pošasti koja se širi u svim pravcima tvoreći mreže različitih geometrijskih oblika, koje se potom uvijaju, preklapaju kao neki čudovišni origami - gradeći figure.

Deformisane grozdove, kupe, čunke...

Samo je pitanje vremena kada će ova stvar naći načina da provali i unutra.Pogledao je unezverenog mladića.

Slušaj, spašću te, razumeš ? Kunem se da ću te spasti.Da li mi veruješ ?

Da, Gospodine...

Probićeš gore krov.Postoji druga kuća koja se naslanja na ovu.Ja silazim dole, da odvučem njihovu pažnju...Je si razumeo ?

Vojnik ga pogleda u oči, sada već dolazeći sebi.

Gospodine Poručniče...Razumem.I hoću da znate...

Šta, Rakac ?

Hoću da znate da ću sina nazvati Miloš, po vama...

Poručnik dozvoli sebi jedan tužan osmejak.

Odlaže pušku, naslanja je na zid.

Više mu neće trebati.

Idi sad.Briši.Učiniću sve što mogu...

Momak mu pruža ruku.

Zbogom, Gospodine Poručniče...

Zbogom, vojniče..Pamti me i srećno !

 

6.

Ruke poručnika Brankovića su gotovo mirne.Lagano izvlači cigaretu iz džepa vetrovke.Sada naredjenje više ne važi.Pali cigaretu i povlači žudno opori dim.Prijatna toplota kola  plućima. Dole u predsoblju čuje se grebanje brojnih kandži.

Jer to su istovremeno kandže, alat, otrovne bodlje i ko zna šta još.

Njegov plan je jednostavan.Sići dole i aktivirati eksploziv.Ionako nemože da se probije do samog izvora ove zaraze.

A onaj Kasije baš i nije bio sasvim u pravu.

Dobar vojskovodja je kadar i da se žrtvuje za svoje vojnike...

Gazi pikavac čizmom.Navlači ranac s eksplozivom na sebe, spreda.Nekoliko trenutaka sabira misli. Zatim polazi.

Betonske stepenice, zvuk njegovih koraka.Dole je prestalo grebanje.

To trnje, taj crni korov ga strpljivo čeka.Ali ne napada.Poručnikova ruka je na osiguraču ali odlučuje da još sačeka.

Ove niti se polako obmotavaju oko njegovih nogu, tela ali ne bodu.Vuku ga napolje, gotovo bez grubosti.Oseća njihovu ogromnu snagu.On je u njihovoj vlasti, slab kao ljuska jajeta...Zarobljenik.

Teraju ga da se kreće preko dvorišta, pored tela svojih nesrećnih vojnika.

Postaje mu polako jasno gde se nalazi krajnja destinacija.

Stoji, prekriven crnim drhtavim vlaknima na samo nekoliko koraka od mumije u letačkom kombinezonu.Povraća mu se od smrada i roja zelenih muva.

Ipak, još ne..još ne - prolazi mu kroz glavu - Sačekaj...

Želja da sazna nadjačava odvratnost.

Mumificirani leš pred njim potresaju strašni grčevi.Koža na grudima puca, lomi se grudni koš, raspada kao da je od kartona...Nešto se probija napolje, prokopava put.Talas toplote ošine ga po licu.Utroba pokulja napolje kao izrigana i skuvana creva uz - jedno muklo ,,pljas,, stropoštaju se na zemlju do poručnikovih nogu...

U nepravilnom otvoru vidi bodljikavu loptu, ježa koji obitava u mesu.Te savitljive bodlje mile svuda po njemu, uvlače se pa se opet ispravljaju u punoj veličini.

Kao da posmatra disanje te stvari zamazane krvlju i ljudskom iznutricom.

Dakle, treba mu novo telo.Ali zašto baš moje ? - razmišlja poručnik- Zašto me nije ubilo kao i druge, odmah ? Možda me prepoznaje kao nešto svoje ? Možda sam od ranije ,,zaražen,, ?

Ona staklena prašina u džepu mrtvog stražara ....?

Podiže pogled.Stvor se meškolji u grudnom košu mrtvaca, kao da se proteže.Negde Iz šume bodlji dopire zvuk.

Cijuk nalik pacovskom.

Poručnik oseti duboko, iskonsko gadjenje. Smrt u ovim okolnostima je ipak milost a ne kazna. Da, vreme je.

Rekao bih, da si Ti neki novi Murat, je li zveri ? A nisi ni od ovog sveta...

Bodlje rastu, klize ka njemu.

Poručnik Miloš Branković oslobadja  iglu osigurača.