NAUČNA FANTAZIJA ILI NEPOTVRĐENA ISTINA
Nauka već dugi niz godina pokušava da odgovori na pitanje da li i kakav oblik vanzemaljskog života postoji. Pre nego se i krenulo sa razmatranjem postojanja viših životnih formi, naučnici su se, poprilično, samouvereno okrenuli potrazi za mikrobiološkim elementima u svemiru. Iz dosadašnjih analiza se čini da je gotovo sasvim izvesno da mikrobi „tamo gore“ postoje i da je samo pitanje dana kada će se to potvrditi i kada ćemo postati svesni činjenice da „nismo sami“ već da delimo hladni svemir sa sićušnim rezidentima.
Aktivna istraživanja ovog tipa započinju sa ambicijama NASA da traga za biološkim agensima u svemiru, koji bi doneli preokret kosmičkoj nauci. Naravno, iako je ova tema aktuelna decenijama, tek sa tehnološkim mogućnostima da se dosegne Crvena planeta, ideja „vasionskog mikroba“ postoje opipljiva. Catharine Conley, oficir NASA zadužen za pitanja zaštite našeg globalnog ekosistema od potencijalnih hazardnih materija ili klica iz svemira, nakon izvršenih transmisija, navodi da se ovim problemom nauka ozbiljnije bavi tek nekoliko poslednjih godina, nakon sve izvesnijih planova da se posada sa ljudima pošalje na Mars. NASA je još 1967. godine shvatila značaj biološko-ekološke zaštite planete, po usvajanju Međunarodnog sporazuma o svemiru, od strane UN i naglašavanja svih regulativa vezanih za istraživanja istog. No, tek sa lansiranjem Curiosity rover-a, novembra 2011. godine, u orbitu planete crvene boje, ali i na njenu površinu, postaje jasno da se o hazardnim merama, u oba smera, mora razmišljati pravovremeno i odgovorno. Iako trenutno ne postoji opšte pravo koje se odnosi na tretiranje povratka na Zemlju sa druge planete, postoji neka vrsta Prava Marsa, koje se formuliše u hodu i koje definiše potencijalne probleme prilikom povratka astronauta kao i pokupljenih uzoraka. Specijalna odeljenja NASA se intenzivno bave proučavanjem kako i na koji način skladištiti, sačuvati i zaštiti uzorke sa Marsa, ali i Zemlju od moguće kontaminacije. Premda nije dokazano postojanje mikroorganizama na Crvenoj planeti, iz svega do sada obrađenog, naučnici su ubeđeni da su prevideli nešto. Na osnovu detaljnijih snimaka koje je rover dostavio, mogu se uočiti fragmenti nekadašnjih vodenih površina, jaruga i obala, čime se podržava teorija da osnovnih uslova za život – ima. Diskutabilno je još da li su mikrobi postojali u vodi ili u stenovitim formacijama drevnog Marsa. Kako navodi Kenneth Stedman, rukovodilac istraživačkog projekta Univerziteta u Portland-u, osnovna prepreka za dubinska istraživanja na drugoj planeti je nedostatak adekvatne tehnologije. O čemu se tu radi? Elisabeth Howell, autor teksta o skrivenim virusima drevnog Marsa, tvrdi da naučnici ni na Zemlji ne poseduju tehnike kojima bi otkrili prisustvo virusa u fosilnim ostacima, tako da je to tek neizvodljivo na surovoj planeti kao što je Mars. Ono što Stedman i njegov asistent Laidler pokušavaju sada jeste da stvore virusne markere koji bi mogli pomoći u eventualnoj detekciji prisustva virusa u nekoj steni ili kamenoj teksturi. Naučnici misle da je prvobitna postavka na Marsu uključivala i viruse koji su se, vremenom, saživeli sa stenovitom podlogom i postali duboko utisnuti u istu, obloženi silicijumom i tako neaktivni. Zanimljivo je da je istraživanje pokazalo da silicijum oblaže virus i čini ga manje efektivnim ili čak potpuno neefektivnim sve dok se ne stvore uslovi koji bi pokrenuli aktivnost a time i buđenje virusa. Nazivimo to nekom vrstom hibernacije organizma virusa, koji se sa povoljnom atmosferom „izvlači“ iz svog zašitnog oklopa i započinje sa svojom dinamičnom egzistencijom. Naravno, ovo su, za sada, samo pretpostavke grupe istraživača ali traganje za mikrobima Marsa tek postaje popularno među zagovornicima ideje da vanzemaljski oblik života postoji, makar i u vidu najmanjeg mogućeg mikroba.
Grozd bakterija Escherichia coli uvećana 10 000 puta (Wikipedia)
Andrew C. Schuerger, vodeći naučnik biotehnološkog odseka u Kennedy Space Center, sprovodi jednu simulaciju i nastoji da “uzgaja” mikrobiološke forme u uslovima koji postoje na Marsu. To je neka vrsta veštačke laboratorijske kapsule koja treba da pokaže koji tipovi mikroorganizama bi mogli da opstanu u okruženju koje postoji na pomenutoj planeti i zaključak koji proizilazi je da su mikroorganizmi koji naseljavaju Zemlju prilično dobri u adaptiranju na razne uslove, pa čaki i na one svemirske. Ljubičasta bakterija nad kojom je vršen eksperiment, apsolutno je sposobna da preživi u raznim uslovima, čak i u uslovima izlaganja izvoru svetlosti koji ne potiče sa Zemlje, zahvajujući fotosintetičkoj strukturi od koje je sačinjena. To dalje implikativno vodi do pretpostavke po kojoj bi i mikroorganizmi druge planete (trenutno je case study Mars) mogli imati adaptivnu prirodu. Vincent Racaniello, profesor imunologije sa Columbia University, ne misli da bi ljudi sigurno doneli neki tajanstveni agresivni mikrob na Zemlju ali veruje da je vrlo moguće da neka životna forma postoji i da se, u vidu uzorka, može infiltrirati u domaći ekosistem i izazvati epidemiološki haos neviđenih razmera kao i poremećaj ravnoteže prirode na Zemlji. Otuda se mora voditi računa o načinu prenosa uzoraka kao i o dekontaminaciji istih pošto stignu na naš teren. Pitanje je da li bi potencijalni svemirski mikrob uopšte preživeo kosmičko putovanje, da li bi bio oštećen ili dodatno negativno modifikovan po čovečanstvo. Zanimljivo je koliko je svet pod uticajem medijskih priča i nadahnuća o Marsu, tako da je čak i novootkriveni virus Pandora u vodama Australije, jedan od najvećih ikada viđenih u istoriji mikrobiologije, neobičan po svom izgledu, veličini i genetičkoj arhitekturi, protumačen kao davni gost iz svemira, najverovatnije sa Crvene planete. Neki idu toliko daleko, poput profesora Steven Benner-a koji zastupa tvrdnju da je život na Zemlju stigao upravo sa Marsa, putem kosmičkih eksplozija i zalutalih meteora.
Kako bismo bolje razumeli životne uslove na Marsu, dovoljno je da zamislimo polarnu pustinju Antarktika. Antarktik je, baš kao i Mars, poznat po maloj količini vode koja je zastupljena u ledu, a pod velikim je uticajem ultraviolentnog zračenja koje postoji usled širenja ozonskih rupa na tom delu. Ta količina radijacije nije srazmerna onoj kojom raspolaže Mars ali je previsoka za uslove života i opstanka na samoj Zemlji. Ipak, tamo se nešto dešava. Postoji život. Pojedine bakterije i gljivice opstaju uprkos surovoj klimi i nezahvalnim biološkim parametrima. Ne samo što se nalaze u zemljištu već su locirane i u tamošnjoj stenovitoj konfiguraciji. Ključna razlika je u atmosferi, koja je na Marsu dosta ređa i sadrži oko 95% ugljen-dioksida a gotovo da ne sadrži kiseonik. Ipak, mnoge bakterije kao i alge mogu da koriste neorganski ugljen-dioksid kao izvor ugljenika koji bi im bio potreban u izgradnji ćelijskih komponenti, pa se predominacija CO2 može shvatiti i kao prednost za razvitak nekog oblika života jer je opšte poznato da nedostatak O2 ne isključuje nastanak biološke forme, bar sudeći po anatomiji pojedinih ovozemaljskih mikroba. Ono što može biti ozbiljan problem je mala količina azota na Marsu (svega 3%) dok azot na Zemlji čini nekih 78%, čime se omogućava apsolutni diverzitet. S obzirom na nedovoljnu količinu azota, koja je neophodna i samim mikroorganizmima za efikasan razvoj, ne može se očekivati bogat mikrobiološki svet, ako se utvrdi da takav postoji. Naravno, moguće je uočiti agregate mikroba poput stromatolita nastalih od cijanobakterije odnosno plavo-zelene alge i na osnovu istih tvrditi ili sporiti istorijska predanja o nastanku ili nestanku života na Crvenoj planeti.
Pored Marsa, Jupiterova skrivena lepotica Evropa, takođe golica maštu naučnika. Iako je prekrivena ledenim slojem, pretpostavlja se da se ispod nalazi tečna voda jer samo jezgro Evrope emituje toplotu i energiju, što vodi omogućava tečno stanje uprkos gustoj ledenoj površini. Da li je moguće da mikrob opstane u toj I takvoj tečnoj vodi?Potvrde još uvek nema ali može se podvući paralela sa antarktičkim jezerom Vostok, koje ima odlike kao opisani Jupiterov mesec. Tamo je uočena bakterija koja preživljava najekstremnije moguće uslove pa se onda može očekivati ili naučno spekulisati da I Evropa krije neku sličnu, iako su atmosferski uslovi Evrope i Zemlje dijametralno suprotni, što opet otežava izradu odgovarajućeg naučng modela.
Ovozemaljski mikrobi još uvek nisu dovoljno upoznati niti se čini da ima izgleda za to jer nas priroda stalno iznenađuje sa svojim novim “klicama”. O potrazi za bakterijama i virusima na Marsu ili Evropi, trenutno, mogu se pre pisati naučne fikcije nego iznositi naučni fakti. No, kako je i Zemlja nekada davno, bila hladna i negostoljubiva, možda će i crveni besni Mars kao i misteriozna Evropa promeniti svoja lica i otkriti nam svetove koji tražimo.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
