ili: Fermijev paradoks iz drugog ugla

Bili Lala i astrobiolog u popisnoj komisiji pa tako pošli da popisuju stanovnike jednog mesta. I dođu oni do jedne kuće, zvone na vrata, ali niko se ne javlja. Lupaju, niko se ne javlja. Vire kroz prozore, ne vide nikog. Viču, lupaju, niko se ne javlja. Na kraju uzvikne Lala sa čuđenjem: „Ta di su?“ (Where is everybody) i na posletku kaže astrobiologu, „Ajdemote mi, nema ovde nikog“.

Ali astrobiolog ni da čuje. Kaže: „Nikog ne vidimo, ne čujemo, niko nam se ne javlja, mora da postoji razlog za to. Hm, hajde da vidimo zašto sene javljaju: možda zato što nas izbegavaju, možda zato što im nije interesantno da pričaju s nama, možda se i javljaju ali ih mi ne čujemo, možda ne reaguju na zvono i lupanje po vratima, možda su se ubili, možda su jako sitni pa ih i ne vidimo... Eto ti paradoksa.“

Dobro, vic i nije neki, ali pokazuje kako rezonuju astrobiolozi. Uvrteli su u glavu da aliensi postoje i drukčije ne mogu da razmišljaju. Kakve god dokaze suprotne njihovom ubeđenju da im navedete oni će naći načina da ih protumače u prilog svojih stavova. To nije ništa neobično, tako rade i svi vernici u boga, u političkog vođu, svi roditelji i svi zaljubljeni. To je u redu, ali toga treba biti svestan. Svi mi smo puni predrasuda samo to ne primećujemo.

Od jednog običnog, sasvim logičnog i banalnog pitanja Enrika Fermija astrobiolozi su napravili čitav mit.

Dakle, sedeli u jednoj pauzi za ručak Fermi i nekoliko njegovih prijatelja i pričali o svemu pa i o letećim tanjirima. I tako se nametnula tema o vanzemaljcima. A Fermi se ze zamislio pa u jenom trenutku reče: „Pa dobro, gde su svi ti vanzemaljci“ („Where is evrybody?“). Drugim rečima: s obzirom na veličinu i starost naše galaksije, da ih ima kao što se pretpostavlja, oni bi odavno morali da budu ovde. Bar ovi iz naše galaksije.

OK, taj ručak su Fermi i prijatelji brzo i zaboravili jer ljudi su imali važnijeg posla, ali priče su se dokopali neki ljubitelji vanzemaljaca i naduvali je. Wow, kako je to bio inteligentan fizičar taj Enriko, zamisli izračunao, i to za vreme ručka, na salveti, da su vanzemaljci morali već da nam se ukažu! A nisu! Eto ti paradoksa!!! Sjajno, Fermijev paradoks. Izračunao čovek, na salveti (ta salveta je u gotovo svim prepričavanjima ovog događaja nezaobilazna). Genije! (Pa jeste bio genije, naravno, samo ne zbog ovog.) Pa se onda daju na raspravu zašto vanzemaljaca nema. Pa razmatraju problem iz svih mogućih i nemogućih uglova. Pa prave teorije o tome.

Sve to jeste prijatna intelektualna priča, samo mnogo liči na beskrajne rasprave koje su se sredinom 17. veka vodile o obliku krsta na kojem je razapet Isus ili o broju eksera s kojim je on bio prikovan za isti. Drugim rečima: puno pametnih rasprava – rezultat nikakav.

***

Zašto i na osnovu čega smo uvereni da postoje vanzemaljske civilizacije? Kakvim dokazima raspolažemo? O tome kroz koji dan.

Prethodni tekst: Najčuvenija formula astrobiologije