Potrošači opsednuti novim modelima svakovrsnih gadžeta su odani vojnici dve industrije – elektronskih uređaja i prerade otpada. Ujedinjene nacije upozoravaju da će se do 2020. godine količina televizijskog smeća udvostručiti, kompjutera upetostručiti, a mobilnih telefona povećati i na 18 puta. Ovo smeće se malim delom prerađuje a većim deponuje u siromašniji deo sveta, gde su školska dvorišta i pijace primeri mesta sa visokim koncentracijama nikla, olova, bakra i cinka.

foto: sxc.hu

Kineski grad Huiyu (veličine Kragujevca) zapošljava više desetina hiljada radnika u industriji prerade elektronskog otpada (EE otpad). Posao uključuje ekstrakciju, preradu i prodaju materijala iz odbačenih elektronskih uređaja, telefona, televizora, frižidera, i kompjutera u obimu od preko 700 tona godišnje. Preko pet hiljada neuglednih, tesnih, pretrpanih radionica je radno mesto ljudi i žena zaposlenih na seckanju kablova, izvlačenju mikročipova sa matičnih ploča, mlevenju kompjuterske plastike, skidanju izolacione plastike sa bakrenih žica, potapanju matičnih ploča u kiseline radi topljenja kadmijuma, olova i ostalih otrovnih materijala.

Paljenje, bacanje i skladištenje ovih komponenti prouzrokuje zagađenje vazduha, zemljišta i voda povezanih sa mnogim trovanjima i bolestima rada. Školska dvorišta i pijace sadrže visoke koncentracije nikla, olova, bakra i cinka. Gradska prašina ima i do 300 puta (olovo) i 100 puta (bakar) više vrednosti od prašine u vangradskim naseljima. Oko 80 procenata gradske dece ima povećane koncentracije olova u krvi, elementa koji izaziva nepovratna oštećenja centralnog nervnog sistema. Situacija nije bolja ni i u drugim gradovima zemalja u razvoju, posebno Azije i Afrike, gde razvijeni svet ostavlja svoj elektronski otpad na milost lokalnih tržišta prerade.

Ekonomske i ekološke traume povezane sa elektronskim smećem su dobro poznate i načelno regulisane. Tako recimo Bazelska konvencija principijelno zabranjuje OECD državama da odlažu svaki elektronski otpad u siromašne zemlje. Međutim, zakon je nemoćan bez organizovane kontrole. Primera radi, iako je u Britaniji sav mrtvi elektronski materijal predviđen za obradu unutar državnih granica, 6.6 miliona tona e-otpada svake godine napušta ovu zemlju ilegalno.

U februaru 2009. Greenpeace je instalirao minijaturni satelitski prijemnik u neupotrebljivi TV aparat koga su predali u lokalnu reciklažnu jedinicu u Hempširu. Cilj je bio da se prati kretanje ovog uređaja. Pokvareni televizor je prvo prošao kroz ruke lokalne reciklažne kompanije, a onda krenuo prema dokovima Temze, da bi nekoliko nedelja kasnije završio u Lagosu u Nigeriji, gde su ga članovi Greenpeace otkupili sa uličnog crnog tržišta.

Otpor evropskom smeću i somalijski pirati

Aktivisti opominju da su ovakva putovanja elektronskog otpada rezultat aktivnosti kriminalnih grupa koje retko odgovaraju pred postojećim zakonima. Među nekolicinom aktera koji u ovoj drami zagađenja pružaju otpor evropskom smeću su somalijski pirati koji su u sukobu sa najvećom svetskom policijskom operacijom u Adenskom Zalivu (Kombinovane Snage 151) a koja, prema svedočenju Gardijana, ironijom slučaja, štiti flotile umešane u ilegalni ribolov i odlaganje otrovnog smeća.

U svetu se, po procenama, svake godine stvori oko 50 miliona tona elektronskog otpada (što je sedam kilograma po stanovniku), od kojih je oko devet miliona tona proizvedeno u Evropi. Amerika baci 30 miliona kompjutera godišnje, a vrednost dragocenih metala koji se nalaze tom elektronskom otpadu iznosi oko 60 miliona dolara.

U Evropi se godišnje baci oko 100 miliona mobilnih telefona. Samo 15% ovog e-smeća se reciklira a oko 50 do 80% od ove količine završava u tzv ‘neformalnim’ tržištima reciklaže u Kini, Indiji, Pakistanu, Vijetnamu, i nekolicini afričkih zemalja. Ostatak ide u deponije ili insineratore.

Sa procenama da će tokom naredne decenije količina ovakvog otpada rasti i do 500 procenata, mali su izgledi da će se ekološki pokazatelji popraviti. I to uprkos činjenici da je prosečni profit od prerade jednog kompjutera samo šest američkih dolara (da se i ne pominju štete od emisija dioksina koji se oslobađa prilikom prerade i sagorevanja). Ujedinjene nacije upozoravaju da će se do 2020. godine količina televizijskog smeća udvostručiti, kompjutera upetostručiti a mobilnih telefona povećati i na 18 puta. Ukoliko međunarodne agencije i lokalne vlasti ne preduzmu kontrolu i bacanja i obrade, ovakvi trendovi će biti neminovno praćeni rastom stope morbiditeta izazvanog otrovnim supstancama u procesu ‘neformalnih’ metoda obrade i trgovine metalima i derivativima.

Ublažavanju ovog problema može se, u principu, prići na dva načina: sa jedne strane poboljšavanjem efikasnosti prerade i pravne kontrole odlaganja (dakle prilagođavanjem postojećim trendovima proizvodnje). Sa druge strane, može se razmišljati o metodama smanjivanja proizvodnje otpada (preventivna redukcija ‘emisija’ elektronskog otpada). Ili se, naravno, može govoriti o kombinaciji oba pristupa.

Drugi pristup gleda problemu u oči. Ali, da li je uopšte moguće zamisliti svet u kome se zastarivanje elektronskih i digitalnih proizvoda moze stabilizovati, a da i ne govorimo smanjiti? Nije li koncept savremenih mobilinih telefona i kompjutera utemeljen na idolatriji ‘najnovijeg modela’? Ko može biti aktuelan sa starim modelom? To pitanje ima veze sa odnosom prema digitalnoj prostetici, a koja je povezana sa percepcijom društvenog prestiža. Štaviše, uzrok takvog poimanja stvari nije manje bitan od njegovih manifestacija i ekoloških negativnosti. Izvor je u raširenoj industrijskoj praksi ‘planirane zastarelosti.’

Američki kulturni kritičar Vans Pakard je još davne 1960-te godine konstatovao želju proizvodjača da od potrošača stvore armiju rasipnika, zaduženika i nezadovoljnih pojedinaca koji za srećom tragaju kroz kupovinu novih, često nepotrebnih, proizvoda. Iza ove ideje je bila strategija ‘planirane zastarelosti’ (ili ‘ugrađene zastarelosti’) koja u industrijskom procesu podrazumeva proizvode sa poznatim (i sve kraćim) vekom trajanja, bilo u pogledu izgleda bilo funkcionalnosti.

Planirana zastarelost tako pretpostavlja neprekidnu reprodukciju potražnje ali i neprekidni rast broja neželjenih proizvoda: forsirana potražnja kroz ‘skraćivanje ciklusa zamene’ jeste druga strana medalje forsiranog zagađivanja. Dizajnerski aspekt ovog principa je dodatno komplikovan i nezapamćenom proizvodnjom softverskih upgrejda koji izazivaju hardversku zastarelost. U svakom slučaju, ekološke, društvene, i zdravstvene posledice ovih strategija predstavljaju najbolnija mesta javne politike - bilo razvijenih bilo zemalja u razvoju.

Modni diktat i zagađenje

Spektar ideja je u opticaju o tome kako zaustaviti ovaj zatvoreni krug u kome rastuće e-kompanije u razvijenom svetu stvaraju indirektni pad kvaliteta života i prirodne okoline u zemljama u razvoju. Među predlozima su i zabrana uvoza i izvoza EE otpada, zabrana EE deponovanja, podržavanje ponovnog korišćenja umesto reciklaže, striktna kontrola reciklaže, stimulacija eko-dizajna i preuzimanje odgovornosti za otpad od strane proizvođača. Odgovornost se tako zahteva i od proizvođača, državnih organa uprave i kontrole, ali i od potrošača.

Sto se tiče javnosti, statistike takođe mogu biti od obrazovnog značaja. Malo je poznato da je za proizvodnju novog kompjutera potrebno 250 litara nafte, 25 kilograma hemikalija i 1500 litara destilovane vode. Ovakvi podaci mogu imati psihološki efekat na stvaranje svesti o razmerama ekološkog otiska elektronskih industrija. Takođe je, recimo, poučan i podatak da se od reciklaže samo 1000 mobilinih telefona može izvući 18 kilograma bakra, 400 grama srebra, 40 grama zlata i 20 grama paladijuma. S obzirom da je reciklaža EE otpada u razvijenom svetu još uvek ispod 15 procenata, ove ekstrakcije su najmanje šest puta manje od ekstrakcije ovih metala iz prirodne sredine, što navodi na razmišljanja o budućnosti rudnih bogatstava.

Mišljenje je da sve brži metabolizam planirane zastarelosti – sve kraći ciklusi obnavljanja tržišta tzv ‘novim modelima’ – prevashodno koristi proizvođačima i otpadnoj industriji. I jedan i drugi sektor imaju interese u osavremenjivanju potrošača i uređajima i aplikacijama koje isti možda nikada nije poželeo da ima a koje – kroz marketinšku proizvodnju ‘potreba’ – sada postaju neophodne. Bilo bi naivno smatrati da potrošači ne znaju svoju ulogu u ovoj igri izmedju dve vatre: da uhvate loptu kojom su gađani samo da bi je dali drugoj strani. Pa i pored toga što znaju da se život odigrava samo dok su u posedu lopte, daju je da bi Igra mogla da se nastavi.

Izvor: Biznis i finansije.