Niko tog prolećnog jutra 25. aprila 1986. godine u Pripjatu, malom gradu na oko 110 km od Kijeva (Ukrajna), nije slutio da će se tog dana tu, pored njih odigrati događaj koji će čitav svet dugo pamtiti i koga će se sa strahom sećati.
Kijev, 110 kilometara od mesta nesreće
U gradu živelo oko 50.000 ljudi. Bio je to lep i moderan grad, a samo desetak kilometara od njega nalazla se moćna nuklearna elektrana sa četiri reaktora. Gradnja elektrane je počela 1970. godine, a sa njom je nastajao i grad. Prvi rekator pušten je u pogon 1977, sledeći 1978, zatim treći 1981, a poslednji, četvrti, rekator 1983. godine. Svaki rekator proizvodio je 1 GW električne energije (3,2 GW termalne energije), a sva četiri zajedno obezbeđivala su 10% ukupnih potreba Ukrajne u to vreme.
| Članak je iz Astronomije broj 19 |
Bio je to dan kao i mnogi drugi - petak, kraj radne nedelje i vreme velikih priprema za predstieći praznik – 1. maj. Mnogi stanovnici grada bili su zaposleni u nuklearnoj elektrani. Elektrana je stvorila grad, omogućavala mu je da živi, ali niko nije ni slutio da će ona biti fatalna za grad i njegove stanovnike.
Radni dan u elektrani počeo je uobičajeno i sve se odvijalo prema planu. Prema planu reaktor br. 4 je trebalo da se ugasi zbog redovnog održavanja. Tokom gašenja planirano je da se obave i dodatni testovi na sistemu za hlađenje, koji bi povećali sigurnost. Pumpe za ubacivanje vode koja hladi reaktor, i na taj način kontroliše brzinu reakcije i temperaturu, rade na struju. U slučaju nestanka glavnog napajanja pumpi postojalo je i rezervno napajanje (dva agregata), ali ovo pomoćno napajanje nije se uključivalo trenutno već je bilo potrebno neko vreme za njihovo automatsko paljenje. Cilj testa bio je da proveri koliko dugo će, nakon prekida glavnog napajanja pumpi, dotok vode u reaktor biti dovoljan da omogući normalan rad reaktora.
Drama
Prema prvom planu gašenje reaktora je trebalo da se obavi tokom dana ali je, zbog velikih potreba za električnom energijom, ono odloženo za noćnu smenu, kada je opterećenje mreže daleko manje. Da bi se test izvršio u bezbednim uslovima snaga reaktora je trebalo da se smanji sa 3,2 GW na 700 MW. Međutim zbog kašnjenja sa testom, odlaganja početka i/ili neiskustva mladih operatera noćne smene, snaga reaktora je smanjena suviše brzo i to na svega 30 MW. Bez obzira na ovu grešku, operateri odlučuju da nastave sa testom, izvlače upravljačke šipke, i podižu snagu reaktora na 200 MW. Posle izvesnih problema sa stabilnošću reaktora 26. aprila u 1h sat 23 minuta i 4 sekunde istrumenti u kontrolnoj sali pokazuju da je sve u redu i operatori počinju planirani test. Na žalost, stanje reaktora nije onakvo kakvo su prikazivali instrumenti.
Prema planu, operatori isključuju pumpe. Konstrukcija reaktora i već postojeća nestabilnost u radu dovode do naglog zagrevanja. Videvši šta se dešava, u 1 sat 23 minuta i 40 sekundi operator pritiska dugme za slučaj opasnosti koje treba da spusi sve upravljačke šipke i ugasi reaktor. Na žalost, tada je već bilo kasno. Za spuštanje upravljačkih šipki potrebno je oko 18 do 20 sekundi, a toliko vremena tada nije bilo.
Nuklearni reaktor koji je izazvao najveću ekološku katastrofu. Direktan uzrok još uvek nije poznat, u pitanju je greška u konstrukciji, ljudski faktor ili oba
Za samo sedam sekundi snaga reaktora raste na 30 GW, deset puta više od normalne vrednosti. Ogromna temperatura dovodi do deformacije i topljenja upravljačkih šipki i tako blokira njihovo dalje spuštanje. Temperatura rekatora nastavlja munjevito da raste i u deliću sekunde reaktor eksplodira, a ubrzo nakon prve dolazi do još jedne eksplozije. Ove dve eksplozije izbacuju ogromnu količinu readioaktivih elemenata u atmosferu. Bio je ovo početak prve i najveće havarije jedne nuklearne elektrane na planeti.
Izgled elektrane nakon eksplozje usled nekontrolisane nuklearne reakcije
Tragedija
Otrovan, gust dim, smrtonosni fisioni produkti i delovi reaktora leteli su do visine od nekoliko kilometara u vis. Vetar je ovaj oblak smrti nosio dalje na sever, najviše prema Belorusiji, ali ubrzo će cela Evropa osetiti njegove posledice.
Nakon eksplozije vatra se brzo širila, a prvi koji su krenuli u borbu protiv ove katastrofe bilo je 250 vatrogasaca. Niko od njih nije znao šta ih čeka, niti im je neko to rekao. Mislili su da je reč o običnom požaru, sličnom desetinama koje su pre toga uspešno pobedili. Ali ovog puta, njihov ljuti neprijatelj - vatra, imala je opasnog saveznika. Taj saveznik se nije mogao dodirnuti, nije se mogao videti, ni omirisati, ali bio je tu i polako je počinjao da pokazuje svoje prisustvo. Radiacija je bila ekstremno jaka, a oni bez ikakve zaštite. Zahvaljujući velikim naporima i žrtvama uspeli su da do 5 sati ujutru ugase veći deo požara. Na žalost, za sve njih to je bila fatalna noć. Neki su već tada izgubili život, a drugi su nastavili da žive sa vrlo teškim posledicama radiacione bolesti.
U trenutku kada je uočen problem preteranog zagrevanja reaktora, kome je snaga zbog neiskustva tehničara prebrzo smanjena sa 3,2 GW na samo 30 MW i nakon čega je snaga reaktora nekontrolisano porasla na 30 GW, procedura gašenja reaktora više nije mogla da se izvede zbog topljenja upravljačkih šipki, zbog čega je temperatura i dalje rasla sve do eksplozije koja je raznela reaktor.
Samo jezgro reaktora gorelo je još narednih devet dana i nastavljalo je da emituje smrtonosno zračenje u atmosferu. Da bi to sprečila vlada SSSR-a je poslala ogroman broj vojnika, poznatih pod imenom „likvidatori“, da pokupe sav otpad oko rektora, vrate ga nazad i zatrpaju reaktor. Isto kao i njihovi prethodnici vatrogasci, ni ovi vojnici nisu znali šta ih čeka nit su imali odgovarajuću zaštitnu opremu. Tokom gašenja požara u jezgru reaktora helikopteri su bacili pet hiljada tona različitog materijala za gašenje vatre, zaustavljanje nuklearnih reakcija i zaštitu od zračenja.
Više od 24 časa nakon eksplozije naređena je evakuacija grada. Za samo dva i po sata svi stanovnici grada su evakuisani. Ljudi su odlazili iz svojih domova a da nisu znali da u njih više nikad neće moći da se vrate. Grad je ostao zamrznut u vremenu tog 27. aprila 1986. godine.
Ceo događaj bio je obavijen velom tajni, u SSSR-u a naročito van granica države. SSSR je dugo događaj čuvao u tajnosti. Tek kada su radioaktivni oblaci detektovani u jednoj nuklearnoj centrali u Švetskoj i nakon velikog međunarodnog pritiska blokada informacija je morala da popusti. Radioaktivni oblak, nošen severnim vetrom, kretao se preko Skandinavije, Holandije, Belgije pa sve do Velike Britanije. Kasnije se proširio i na ostale evropske zemlje, i na kraju napustio je granice Evrope. Povećana radioaktivnost detektovana je i u Sevenoj Americi i Japanu. Ukratko – ne postoji država na severnoj hemisferi koja nije osetila posledice havarije u Černobiljske elektrane.
Ljudske žrtve je nemoguće tačno proceniti. Podaci se kreću od nekoliko stotina (zvaničan stav SSSR-a) do preko 400.000, pa i milion onih koji imaju trajne posledice izlaganja prekomernom zračenju. Najvećem zračenju bilo je izloženo oko 400 radnika i vatrogasaca koji su se tog jutra borili sa upaljenim reaktorom, njih 30 umrlo je istog dana (28 od posledica radioaktivnosti), a 134 ljudi je umrlo kasnije od posledica radioaktivnosti. Svi, njih 116.000, koji žive u krugu od 30 km od mesta nesreće su evakuisano. U periodu 1990 – 1995 preseljeno je još 210.000 ljudi koji su živeli u toj oblasti. Svi oni bili su izloženi prekomernoj dozi zračenja. Oko 226.000 ljudi radilo je na dekontaminaciji oblasti najuže oblasti oko reaktora (do 30 km daljine) u periodu od 1986 -1987 godine. Još oko 400.000 ljudi je kasnije boravilo u toj oblasti i bilo izloženo velikim dozama zračenja. Ukupan broj ljudi sa posledicama nikada neće biti poznat, a ljudi se masovno neće vraćati u ovu oblast sigurno još 300 godina. Po nekim procenama ljudi tamo neće moći da žive narednih devet vekova.
20 godina kasnije
Za samo nekoliko meseci nakon nesreće sagrađen je „sarkofag“ od betona, olova i čelika oko celog reaktora. Ovaj štit je bio relativno dobra zaštita od zračenja, ali to nije bilo trajno rešenje. U planu je gradnja još jednog, novog i mnogo sigurnijeg „sarkofaga“ koji bi bio trajno rešenje problema zračenja iz ovog reaktora. Preostala tri reaktora nastavila su da rade nakon nesreće ali su iz bezbenosnih razloga zatvoreni 2000. godine. Nakon ove katastrofe svi reaktori ovog tipa pretrpeli su velike tehničke izmene da bi se sprečila mogućnost slične katastrofe. Danas je u funkciji još 13 ovakvih reaktora (11 u Rusiji i 2 u Litvaniji).
Zbog kontaminacije okoline nuklearne elektrane grad je napušten.
Pravi uzrok nesreće ostaće nepoznat. Da li je u pitanju greška operatera, greška u konstrukciji, oba ili nešto treće verovatno se neće nikada tačno znati. Vlada SSSR-a smatrala je da najveći deo krivice snose glavni operateri rekatora, koji tada nisu ni bili u kontrolnoj sali već su spavali u svojim domovima i koji su ostavili svoje mlade kolege da sprovedu test reaktora (koji je po pravilu trebao da se obavi tokom dana, kada je kompletan tim operatera na poslu). Međunarodna komisija smatrala je da je glavni uzrok nesreće loša konstrukcija ovog tipa reaktora.
Deo mašina korišćenih u sanaciji katastrofe
Ko je u pravu, verovatno i nije toliko važno. Jedino je sigurno da je najveći krivac za stradanje ogromnog broja ljudi neznanje, prikrivanje i neobaveštavanje ljudi o tome šta se dogodilo.
Mesto nesreće i pored ekstremno visoke radijacije povremeno posećuju novinari.
Černobilj danas, 2010.
Černobilj – biljke prkose radijaciji
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
