6. septembar 2010.

U poslednjih 20 000 godina ljudski mozak se smanjio za 10 procenata. Pre dvadesetak hiljada godina prosečna zapremina je bila oko 1500 kubnih centimetara, a sada je oko 1350 cc. Izgubili smo deo veličine teniske loptice. I to tako svuda u svetu, i muškarci i žene. Šta to znači? Da li smo gluplji od naših predaka iz pećina ili smo možda izgubili neku drugu sposobnost, možda smo trapaviji, sporiji, neosetljiviji?

Piše: Nikola Veselinović

Evolucija čoveka teče poslednjih dva miliona godina ( mada pravo rečeno evolucija Čoveka je samo deo sveukupne evolucije majmuna, sisara i Života uopšte koja traje milionima godina). Jedna od glavnih kakteristika evolucije čoveka je konstantno povećanje veličine mozga. Veliki mozak je očigledno predstavljao evolucioni dobitak i povećavan je na uštrb opasnog i bolnog porođaja, bespomoćnosti beba ( među najbespomoćnijim bebama sisarima) i ostalih odlika koji nas razlikuju od ostalih majmuna.

Tako je Homo erectus ( ili Uspravni čovek) imao mozak zapremine 1100cc. Homo erectus, koji je prvi izašao iz Afrike, je živeo od pre oko 1,8 miliona pa sve do, izgleda, 70 000 godina, kada je potpuno nestao iz Azije. Moguće je da je erupcija supervulkana Tobe imala uticaja na isčeznuće Homo erectus-a, a isto tako i početak širenja modernog čoveka iz Afrike. Koristio je oruđe od kamena, vatru i bio je visine oko 1,8 m kod muškaraca i 1,55 kod žena. Ako se nastavi trend koji je uočen u poslednjih 200 vekova za 20000 godina mozak čoveka će se vratiti na nivo koji je imao Homo erectus pre milion i po godina.

Kao i uvek u nauci kada nema dovoljno dokaza i eksperimenata, postoji više teorija koje objašnjavaju uočeno smanjivanje mozga. Svaka od njih ima logiku i objašnjava pojavu, sa većim ili manjim uspehom.

Jedna od teorija ima veze sa veličinom tela, a ne samo mozga. Naime što je vrsta veća, veći je i mozak. Mozak slona je veći od čovekovog, ali slon očigledno nije pametniji od nas. Svako tkivo životinje je puno nervnih završetaka koji šalju i i primaju impulse koje mozak obrađuje tako da što je veća vrsta potrebniji je veći mozak da bi kontrolisao telo. Prosti odnos masa mozga podeljena sa masom tela nas ljude stavlja iza malih ptica i nekih glodara. Postoji bolji koeficijent koji određuje odnos mase mozga i tela uz neke korekcije - koeficijent encefalizacije EQ. Naravno ljudi imaju najveći koeficijent, a prate nas delfini, kitovi ubice, šimpanze...

Kada se uporedi ovaj koeficijent ljudi koji su živeli pre 20 milenijuma (Kromanjonaca) i sadašnjih ljudi koeficijent je isti, jer su Kromanjonci bili krupniji i veći od modernog čoveka. Tako, naočigled, nema problema, manje telo manji mozak, sve je ok, nismo gluplji od pećinskih ljudi. Ali, antropolozi baš i ne misle da se ovaj koeficijent može koristiti tako jednostavno za upoređivanje. Istraživanja pokazuju da se u skorašnjoj prošlosti mozak smanjio brže nego telo, da nije postepeno opadao sa smanjivanjem veličine tela. Isto tako druga nauka, genetika, otkrila je da su se desile i neke promene u genetičkom materijalu (mutacije) koje su promenile razvitak mozga.

Smanjivanje tela i mozga neki objašnjavaju otopljavanjem klime posle ledenog doba tako da nam više nisu bila potrebna velika i kockasta tela koja bolje čuvaju toplotu. Evolucija je favorizovala smanjivanje tela i lobanje kako je temperatura rasla. Ali temperatura nije rasla konstantno, nego je bilo toplih i hladnih perioda tako da bi se u hladnim periodima favorizovalo veće telo što muti vodu ove teorije, a takodje tokom dva miliona godina evolucije Čoveka bilo je mnogo hladnih i toplih perioda, pa se ipak mozak konstantno povećavao.

Možda je presudnu ulogu u ovih 20 milenijuma donelo korišćenje vatre i odeće za utopljavanje, nešto što naši majmunski preci nisu mogli da koriste. Da li to znači da je napedak civilizacije doprineo smanjivanju mozga? Zaglupljivanje zbog društva je odlično opisano u filmu IDIOCRACY iz 2006-te gde su ljudi prikazani zaglupljeni posle 500 godina našeg modernog potrošačkog društva. Razvijenije društvo omogućava i ljudima koji su gluplji, ili nekako drugačije nekompetentni, da prežive i ostave potomstvo. Tako da podela poslova, sakupljanje hrane i interakcija među ljudima dovodi do toga da borba za život ne bude toliko oštra kao u doba kada ste morali da hvatate mamute i izbegavate sabljozube tigrove.

Otkrivena je i veza izmedju gustine populacije (koliko ljudi živi na nekom prostoru) i veličine lobanje. Kada je gustina populacije mala, kao u slučaju većeg dela evolucije Čoveka, lobanja raste, a kada se populacija zgušnjava veličina lobanje opada. Pre 15 do 10 hiljada godina imamo pad EQ-a od 3 do 4% i to bilo gde da se pogledaju ostaci lobanja u svetu, Kini, Evropi, Africi. Imamo više nalaza lobanja iz ove neposredne prošlosti tako da možemo posmatrati kako su se lobanja, i mozak u njoj, menjali u poslednjih desetak hiljada godina. Tako postoji i obrnut proces od rimskog doba do srednjeg veka kada se veličina tela smanjivala, a mozak ostao isti. Ipak, generalno, od Bronzanog doba mozak se smanjio više nego što bi se očekivalo od smanjivanja tela.

Čak i da zbog civilizacije imamo manje lobanje i mozgove, razvoj poljoprivrede, gradova i podele posla su omogućile ljudima da se bave ne samo pukim preživljavanjem, nego i naukom, umetnošću i drugim stvarima zbog kojih civilizacija i ljudi napreduju. To je ono pitanje razmatrano u dosta naučno fantastičnih dela, šta bi bilo kad bi Neandertalca ili Kromanjonca ili čak starog Rimljanina ili Grka stavili u sadašnje vreme, kako bi se snašli. Vrlo verovatno veoma dobro.

Neki smatraju da iako je mozak manji nego ranije, naš mozak je sada složeniji i bolji. Treba mu manje energije nego većem mozgu ( do 20% svih kalorija se troši u mozgu), stoga bi evolucija trebalo da ide ka kompaktnijem i složenijem mozgu. Verovatnoća za efikasniji mozak se povećava sa brojem jedinki ( veća je šansa na loto-u ako igraš sa 6 milijardi listića u odnosu na par stotina hiljada) tako da bi u većoj populaciji ljudi trebalo da se razvije pametniji i efikasniji mozak. Ta promena zahteva mutaciju gena odgovornih za biohemiju mozga, a genetika još nije uspela da otkrije sve veze u toj veoma kompleksnoj materiji.

Postoji još slučajeva smanjivanja zapremine mozga u životinjskom svetu. To su sve domaće životinje. Svih tridesetak vrsta životinja koje smo pripitomili imaju manje mozgove nego njihovi divlji rodjaci i to za oko 10-15%. Pored toga one su manje i krhkije, imaju manje zube, ravnija lica, različitije boje i tipove krzna baš kao i što se mi razlikujemo od naših predaka. Domaće vrste su manje agresivne nego njihovi divlji rođaci. Jedan od primera je i eksperiment koji je genetičar Beljaev počeo 1958. godine u Rusiji. Krenulo se sa pripitomljavanjem srebrne lisice tako što se favorizovala neagresivnost prema čoveku.

Do sada, 12 generacija lisica posle, počele su da se razlikuju od slobodnih lisica po svim karakteristikama po kojima se i ostale domaće životinje razlikuju od svojih divljih rođaka. To je možda slučaj i kod nas, civilizacija i dogovor među ljudima postepeno tokom hiljada godina smanjuju agresivnost naše vrste, tj. grupa ljudi je uvek jača od bilo kog nasilnika koji postaje otpadnik od društva i na duge staze propada da doprinese razvitku ljudske vrste.

Postoji studija koja je analizirala misaone sposobnosti pasa i vukova. Vukovi, sa većim mozgom od pasa, su sposobniji za rešavanja problema na svoj način i uporniji su, ali su psi superiorniji kad treba da se protumači čovekovo ponašanje ili što bi jedan od istraživača rekao, psi bolje od vukova koriste ljude kao sredstvo za rešavanje problema. Ostavljeni psi se u prirodi sasvim dobro snalaze i preživljavaju i više generacija bez čoveka. Ne može se reći da su vukovi ili psi pametniji, nego samo da su im inteligencije drugačije.

Drugi primer su šimpanze i bonobono šimpanze, bliske vrste, s tim što bonobono šimpanze imaju 20% manji mozak od šimpanza i mnogo su manje agresivne, veoma su kooperativni i ne ubijaju pripadnike svoje vrste što šimpanze rade. Bonobono žive u bogatijim šumama, sa obiljem hrane tako da se može reći da su se pripitomile jer nisu imale toliki pritisak za preživljavanje i ponašaju se poput mladih šimpanzi. Po nekim naučnicima to je i ključ za smanjivanje agresivnosti: mozgovi se sporije razvijaju i odrastaju i ne dostižu nivo agresivnosti divljih rođaka( svi smo videli odraslu mačku ili psa da se igraju što nije slučaj sa lavovima i vukovima). Može se reći da je mladalački karakter domaćih životinja i čoveka razlog za evoluciju u pravcu manjeg mozga Naš mladalački mozak, usled samopripitomljavanja, po ovoj tezi, podstiče na više kooperacije i komunikacije nego agresivnost, što je ključ za napredak civilizacije.

Neka nova istraživanja ukazuju da poslednja dva veka ljudski mozak ponovo raste, ali je to u vezi sa telesnim rastom, što je verovatno posledica bolje i raznovrsnije ishrane modernog doba jer se evolucija ne odvija preko noći ( stotinama godina) nego na duže razdoblja koja su, za sada, u pravcu smanjivanja mozga. Da li je povećanje mozga u poslednje vreme dobra vest kao povećanje inteligencije ili loša vest kao povećanje agresivnosti ostaje da se vidi. Mada i dalje ne znamo sa sigurnošću da veći mozak znači veću inteligenciju ili veću agresivnost samo znamo da ne treba ovo mozga što imamo da zapustimo.