14. jul 2010.
logob92
Biologija

Živa bića i njihovi životni ciklusi nisu interesantni samo naučnicima, već i piscima naučne fantastike. Mnogi od njih su inspiraciju upravo našli u nekim od najneobičnijih parazita. Neke nove parazite danas otkrivamo i proučavamo njihovu fiziologiju, ponašanje, životne cikluse... Divimo im se i čudimo, a neke smo počeli da koristimo još pre 100 godina u biološkoj kontroli.
Piše: Mirko Đorđević

1

Pljosnati crv Leucochloridium paradoxum koristi puževe kao svoje prelazne domaćine (najčešće Succinea putris) i njihov život pretvara u pravi horor film. Ovaj crv u larvenom stupnju (miracidija), putuje u digestivni sistem puža. Tu formira dugačku cevčicu ispunjenu stotinama cerkarija. Ove cevčice prodiru u tentakule puža (pipci na čijim krajevima se nalaze oči u vidu prostih ocela), dovodeći do izvanredne transformacije tentakule u debeljuškastu, pulsirajuću izraslinu koja liči na gusenicu (agresivna mimikrija).

Infekcija tentakule, na kojoj se nalazi čulo vida, ovim pljosnatim crvom dovodi do poremećaja opažanja svetlosti. Zdravi puževi traže skrovita, zatamljena mesta, hladovinu, vlagu, mesto gde bi mogli da se sakriju od predatora, a i da pronađu hranu. Takođe, pticama su puževi neprivlačna hrana, zbog sluzi, neprijatnog mirisa i ukusa. Pod uticajem parazita, inficirani puž izlazi na svetlost, odlazeći i na najviše grane drveća, sa svojom pokretljivom tentakulom koja imitira gusenicu. Vrlo je interesantno da se na svetlosti izraslina pomera (pulsira), dok u hladovini miruje. Ptice ne mogu da odole ovom prizoru, i otkidaju pužu pulsirajuću tentakulu.



Puž preživljava ovaj napad, ali idalje ostaje inficiran pljosnatim crvom, i kako nastupi regeneracija tentakule, tako se ponovo formira cevčica ispunjena stotinama cerkarija. Ptice su glavni domaćini u kojima se cerkarije razvijaju u odrasle distome u digestivnom sistemu. Odrasle jedinke se seksualno razmnožavaju i polažu jaja koja se izbacuju iz glavnog domaćina (ptice) preko izmeta. Taj izmet kasnije konzumiraju puževi. Pljosnati crv Leucochloridium paradoxum prvi put je opisan u Nemačkoj, mada je rasprostranjen i u Norveškoj.

2

Krupni tropski mravi Paraponera clavata mogu postati žrtve parazitske gljive reda Cordyceps koja takođe može da utiče na ponašanje svojih domaćina, kako bi reprodukcija gljiva bila uspešnija. Spore gljive pričvršćuju se za površinu mrava gde klijaju. Prodiru u telo domaćina kroz traheje (cevčice koje insekti koriste za disanje), preko njihovih otvora na egzoskeletu. Fini filamenti gljive (micelije) potom počinju da rastu u domaćinovoj duplji, apsorbujući njegovo meko tkivo, izbegavajući vitalne organe.

Kada je gljiva spremna da obavi sporulaciju, micelije rastu u pravcu domaćinovog mozga. Tamo sintetiše supstance koje deluju na mozak domaćina i njegovo ponašanje, preko feromona. Ovo uzrokuje da mrav počinje da se vere uz biljku, čvrsto obuhvatajući grančicu ili list svojim mandibulama, koje će na kraju i biti njegovo poslednje konačište. Gljivica potom „proždire“ domaćinov mozak i isklija kroz glavicu mrava. Posle maturacije plodna tela gljivice pucaju, oslobađajući spore u vazduh. U zavisnosti od tipa gljive i broja spora koje su inficirale insekta, smrt insekta nastupa posle 4-10 dana.

Pomenuta gljiva Cordyceps unilateralis jedna je od hiljadu vrsta entomopatogenih gljiva, od kojih više od 400 pripada rodu Cordyceps. Ove patogene gljive inficiraju još najmanje 9 redova artropoda Odonata (vilin konjic), Hemiptera (lisne vaši), Coleoptera (kukci), Phasmida, Hymenoptera (mravi, pčele), Lepidopter (leptiri) i Blattaria (bubašvabe). Ono što je karakteristično jeste da je svaka gljiva specifična za određenu vrstu insekta.

Zbog svega navedenog entomopatogene gljive iskorišćene su kao sredstvo biološke kontrole štetočina (kao biološki pesticidi). Na primer, Metarhizium anisopliae je još pre 100 godina korišćena kao biološko sredstvo protiv insekta koji napada pšenicu Anisoplia austriaca. Danas, naučnici proučavaju mogućnost korišćenja Metarhizium anisopliae u biološkoj kontroli afričkog komarca Anophelesgambiae koji je uzročnik malarije.



Jedna od najspecifičnijih, pritom i najjezivijih parazita svakako je Cymothoa exigua. To je vrsta parazitske mokrice iz familije Cymothoidae, čiji su domaćini ribe (najčešće Luttjanus guttatus). Ovaj parazit, koji može biti dugačak i do 3-4 centimetara, bukvalno zamenjuje jezik svog domaćina svojim telom i funkcioniše kao normalan jezik. On to čini tako što krči sebi put kroz škrge ribe, kako bi dospeo do njenih usta, kači se za jezik ribe, odnosno donju arteriju i hrani se njenom krvlju. Jezik ribe atrofira, i parazit preuzima funkcionalnu ulogu tog organa. Izgleda da parazit ne prouzrokuje nikakvu drugu štetu domaćinu, sem što koristi krv za ishranu.

3

Ovo predstavlja jedinstven slučaj da parazit potpuno funkcionalno zameni organ domaćina. Postoje mnogo vrsta koje pripadaju Cymothoa, ali je C. Exigua jedina koja se ovako ponaša. Stanište ove vrste su vode Kalifornije, ali je jedan primerak nađen blizu obale Velike Britanije 2005. godine. Još jedan primerak nađen je 2009. godine blizu obale Džerzija. Ovo je dovelo do mišljenja da se stanište ove vrste širi, no naučnici ipak smatraju da je reč o izolovanim slučajevima. Ono što je sigurno jeste da parazit nije opasan ni za jednu drugu vrstu, uključujući i čoveka, sem riba. Ono što mene interesuje, jeste kako bi ste vi odreagovali kada bi ste otkrili ovog parazita u ustima ulovljene ribe.

Izvor: Umrežena nauka.

Author: B92

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži