22. februar 2010.

Na svake dve nedelje prestane da postoji po jedan govor. Do kraja ovog veka nestaće najmanje polovina svetskih jezika. U nedelju, 21. februara obeležen Međunarodni dan maternjeg jezika, koji je proglasio UNESCO i koji se obeležava od 2000. godine.

Piše: Iva Cvejić

Nedavnom smrću Boe Sr, stanovnice jednog od Andamanskih ostrva u Bengalskom zalivu, nestao je jedan jezik i jedno pleme. Boa Sr više od tri decenije, posle smrti njenih roditelja, bila je jedini govornik jezika bo, koji su pripadnici njenog plemena govorili poslednjih 65.000 godina. Kako bi mogla da se sporazumeva sa ostala 52 stanovnika Strejt ajlanda, površine dva kvadratna kilometra, morala je da nauči lokalni dijalekat hindua. Vest o njenoj smrti naterala je svetsku javnost da, makar nakratno, porazmisli o jezicima koji nestaju sa lica Zemlje. Sa njima i usmena tradicija i književnost naroda koji su ih govorili padaju u zaborav.

- Njen odlazak nije samo gubitak za zajednicu Velikih Andamana, već i za više naučnih disciplina – antropologiju, lingvistiku, istoriju, psihologiju i biologiju – bio je komentar Narajana Čudarija, lingviste Univerziteta Jawaharlal Nehru u Nju Delhiju.



A sudbina Boe Sr preti i ostalim plemenima na ovim ostrvima, koja danas pripadaju Indiji. Andaname, zbog velikog broja jezika koji se tu govore, nazivaju i “snom svakog antropologa”. Većina tamošnjih jezika poreklom je iz Afrike, a neki su stari više od 70.000 godina. Pleme Onge, recimo, broji svega stotinu pripadnika, a Jarava ima oko 300 ljudi. Prošle godine preminuo je i poslednji govornik jezika Kora.

Ali, problem ovih udaljenih ostrva nije usamljen. Nažalost, više je pravilo, nego izuzetak. Jer, svake dve nedelje nestane po jedan svetski jezik. Dok engleskim, modernom “lingua francom”, kineskim, španskim, ruskim, arapskim, portugalskim, hindu i francuskim priča polovina stanovnika planete, maleni jezici ostaju bez svojih poslednjih govornika.

Nestaju ljudi, nestaju i govori

Na svetu se trenutno govori 6.909 jezika, a dve trećine ima manje od po 10.000 govornika. Podaci Ujedinjenih nacija kažu da 96 odsto jezika na svetu za sporazumevanje koristi svega tri odsto stanovništva planete. Ili, drugačijom računicom – osamdeset odsto populacije priča jedan odsto jezika. Tokom poslednjih pet vekova iščezla je polovina svetskih govora. A danas se taj proces sve više ubrzava. U tri poslednje generacije nestalo je 200 jezika. Atlas ugroženih jezika Uneska pokazuje da ih je 229 trenutno pred izumiranjem. Najcrnje prognoze lingvista kažu da će 90 odsto jezika nestati do kraja ovog veka. Najoptimističnija predviđanja uveravaju da će, ipak, preživeti trećina do polovine jezika.

Sa svega 3.000 govornika, jeziku Mansi na severozapadu Sibira, preti izumiranje. Predviđanja pokazuju kako će da nestane najkasnije za 20 godina. Slična je i sudbina njemu srodnog jezika – Kanti, iz ugro-finske jezičke grupe. Za samo nekoliko stotina žitelja Sibira, mansi i kanti su maternji jezici.

I dok oni mogu makar međusobno da se sporazumevaju, Tomi Džordž nema sa kim ni da progovori na svom maternjem jeziku. Od kada mu je pre tri godine preminuo brat, on je poslednji govornik aboridžinskog jezika kuku tajpan. I jezik Uru u Boliviji ima svega jednog život govornika. A govorom canichana u istoj zemlji sporazumeva se troje ljudi. Lae na Papua Novoj Gvineji pamti još samo jedan čovek. Od pre nešto više od godinu dana utihnuo je i jezik ezah, smrću njegove poslednje govornice Meri Smit Džons.

Ni Evropa nije zaštićena

Iako najveći broj jezika nestaje u domorodačkim plemenima, ni razvijeni svet nije poštećen. Globalizacija i masovna kultura čine svoje, pa se i širom Evrope gase narečja i govori mnogih etničkih grupa. Na listi ugroženih su bretonski u Francuskoj, livonski i karaimski u Litvaniji, severnofrizijski i donjošleski u Nemačkoj, romsko-grčki, moliškohrvatski i judeoitalijanski u Italiji, kašupski i vilamovski u Poljskoj, leonski i aragonski u Španiji, valonski u Belgiji, frankoprovansalski, šeltski, vodski, nekoliko laponskih govora…

U Sloveniji su ugrožena tri jezika, Makedoniji sedam, Bosni i Hercegovini dva jezika (sefardski i romski). U Hrvatskoj nestaju arbanaški, dalmatski, istriotski, istrorumunski, venetski, vojvođanski rusinski, ladino i romanski. U Italiji je ugrožen 31 jezik, a u Francuskoj pet manje.

Među evropskim jezicima kojima preti izumiranje je i irski, jedan od zvaničnih govora Evropske unije. Ovim jezikom govori svega 70.000 Iraca, iako se uči u školama. U Dablinu, doduše, sve oznake su dvojezične. Ali, njegovi stanovnici slabo govore svoj maternji jezik. Neki jedva umeju da kažu po dve, tri reči. Kako bi sprečila njegovo nestajanje, Vlada Irske ulaže mnogo novca u sinhronizaciju crtanih filmova, snimanje serija na irskom jeziku. Projekti očuvanja jezika, posebno su usmereni na najmlađe.

Jezici ubice

Kada jedan govor dočeka smrt, uvek postoji i jezik ubica. Jer, u nihovom nestajanju postoji dosledna pravilnost. Narodi zaboravljaju svoje iskonske govore kada im svakodnevica postane dvojezična. Pa kada neki drugi jezik postane zvaničan, dominira u upotrebi, narodni govor povlači se iz javne u privatnu sferu. A kako mnogi od tih naroda imaju samo usmenu tradiciju, kada nestanu ljudi koji bi je prenosili, ona ubrzano bledi i pada u zaborav. Ovaj proces najdrastičniji je u nekadašnjim kolonijama velikih sila. U ovim zemljama stotine narodnih govora ustuknule su pred nasiljem novih zvaničnih jezika. Indijanske jezike “ubijaju” engleski, španski i portugalski, narečja koja se govore u Sibiru nestaju pred ruskim, aboridžinski su ustuknuli pred engleskim.

UGROŽENI U SRBIJI U Atlasu jezika zabeleženo je da se u Srbiji govori šest ugroženih jezika – vlaški, banatski bugarski, sefardski, romski, šopski i vojvođanskim rusinski. Vlaški ima 500.000 govornika, na teritoriji svih zemalja u kojima se govori – Albanije, Bugarske, Grčke, Makedonije i Srbije. U Srbiji se govori najviše u području Negotinske krajine. Banatski bugarski ima 25.000 govornika, a pričaju ga stanovnici Banata, duž graničnog područja Srbije i Rumunije. Na listi ugroženih govora koji se mogu čuti u Srbiji je i sefardski, koji je u upotrebi još i u Turskoj, Alžiru, Maroku, Albaniji, Grčkoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Bugarskoj i Rumuniji. I romski je jedan od jezika sa ovih prostora za koji su stručnjaci Uneska procenili da sigurno izumire, iako trenutno ima tri i po miliona govornika na planeti. Šopski jezik, čije je jedno od narečja goranski jezik, takođe je u opasnosti. Vojvođanskim rusinskim govori svega 30.000 ljudi u Srbiji i Hrvatskoj. Ovaj govor može se čuti u Bačkoj.

Razvijene zemlje, koje su proteklih vekova pokoravale “treći svet”, kolonizovale zemlje i iskorenjivali običaje, tradiciju i kulturu starosedelaca, sada se, svim snagama bore da te iste tradicije održe u životu. Veliki novac ulaže se u očuvanje jezika i kultura malih naroda, a ovim problemima bavi se niz svetskih organizacija. Upravo juče obeležen je Dan maternjeg jezika, koji je Unesko ustanovi pre tačno jednu deceniju.

Nekoliko svetskih organizacija mapira ugrožene jezike na terenu, beleži promene broja govornika i teritorije na kojoj se neki jezik može čuti. Unesko ažurira Atlas ugroženih jezika, koji jezike deli i po stepenu ugroženosti na one koji već sasvim izumiru, oseljivi su ili se nalaze u nekom od tri stepena ugroženosti.

Evropska unija pokrenula je veliki ELDIA projekat (Evropski lingvistički diverzitet za sve). Posao lingvista ELDIA projekta je rad na “barometru vitalnosti”. Određuju stepen ugroženosti evropskih jezika, na osnovu kojih vlade zemalja mogu da reaguju. Jedan od njihovih postulate je da su višejezičje i lingvistički diverzitet među osnovnim elementima evropskog kulturnog nasleđa. Osam univerziteta iz šest evropskih zemalja učestvuje u ovom projektu koji je finansiran iz FP7 okvirnog programa EU.

I Ujedinjene nacije usvojile su pre pre godine Povelju o pravima domorodačkih naroda. Ona predviđa ozbiljnu borbu za očuvanje njihovih kultura i jezika. Ali, kako Povelju nisu potpisali SAD, Australija, Kanada i Novi Zeland ona je, manje-više, ostala mrtvo slovo na papiru. Jer nije obavezujuća.

Hiljade domorodačkih jezika, dakle, zakonski su i dalje nezaštićeni. Sa njihovin nestankom nepovratno odlazi i dobar deo nasleđa i kulture planete. Nestaju usmene knjizevnosti tih naroda, jedinstvene, nedovoljno ispitane sintaksičke strukture, gube se značenja toponima, naziva biljaka i ličnih imena. A i dalje stanovnici modernog globalnog sela ne mare mnogo zbog toga. Oni ostatak planete, koji priča 96 odsto jezika sveta, ignorišu kao nekada davno Grci i Rimljani varvare!