18. januar 2010.
Sociologija i zdravlje

Način ishrane kao način života

Gde se zagubio sinhronizator ljudskih potreba? U evolutivnom toku ili u samom demijuruškom činu, u božanskom delu nesavršenog ljudskog bića ili u autonomnomnosti čovekovih nesvesnih, neracionalnih motiva, koji se često zadovoljavaju u pohlepi i proždrljivosti? Ili će ga čovek, koliko sutra, moći ugraditi, kao čip, u svoj „metalni" mozak? Od tada, i do tada, ljudsko biće se okreće u vrtlogu svojih haotičnih poriva (kojima poreklo ne zna, a ishodišta tek naslućuje) za ovom ili onom vrstom hrane, za ovolikom ili onolikom količinom, za njihovim proizvoljnim srazmerskim samerljivostima. - da podmiri fiziološku glad i da obezbedi obnavljanje ćelija, pa tako i svoje preživljavanje.

Piše: Jovanka Božić

Čovekovo kontemplativno promišljanje dopire do metafisisa; logosom uspostavlja nove apstraktne sisteme, otkriva nesagledive dubine mikro i makro kosmosa, a ne zna šta treba danas da pojede, koliko, koje vrste namirnica i kada. Sva istoriojska traganja za pravim odgovorima; do sada, nesagledivo, akumulirano saznanje, isključujućih neopstajućih, samopotirućih premisa - najčešće savesnog, kooperativnog čoveka, zainteresovanog za zdrav način života - uglavnom dezorijentišu.

Stiglo se do dešifrovanja ljudskog genoma, do saznanja o naslednoj zadatosti, kodiranosti odnosa prema hrani, koje je još u fazi otkrivanja i proveravanja gena koji reguliše unos (naročito enormnih, nepotrebnih, pa tako i kobnih količina hrane) ali nikako jedinog uzročnika nepravilne ishrane.

Farmakologija ima svoje načine da se ovaj problem odgonetne: sve možete naći u raznobojnim tableticama, bez ikakve individualizacije, za sve podjednako propisane. Naša sadašnja ishrana kapsulama prati astronautsku, a u budućnosti biće skoro identična životu u (i jedino sa) kapsulama.

Poznata je i moždana hormonska igra privlmpulsivne gladi, kao kompenzacionog čina, usled osujećenja mnogih emocionalnih, socijalnih i kompleksno isprepletanih inih potreba, utemeljuju se brojne teorije.

Uprkos stalnom istraživačkom, naučnom multidiscipliniranom progresu, čovek još ne pronalazi, u svom sopstvenom fiziološkom agregatu, „dugme" za regulaciju potreba za hranom, onaj očitač, koji će mu svakog jutra verodostojno reći šta i koliko treba da pojede, u odnosu na sopstvenu građu, pol, godine i angažovanje samosvojnih umnih i fizičkih potencijala u skladu saspecifičnim dnevnim aktivnostima.

Instrukcije čula vida su varljive i nepouzdane. Zapravo nikako se ne preporučuju. Jer oči su uvek gladne. Pomamne su naročito na estetizovane kulinarske aranžmane, njihovo izobilje, bogatstvo, raznovrsnost i gastronomski kolorit, kao i na posebnost kulinarskog dekorativnog umeća, koji teži neodoljivoj privlačnosti i provokativnoj popustljivosti i pretvorljivosti posmatrača u konzumenta.

Oslanjanje na čulo ukusa - da ono saopšti koje vrste, u kakvoj međusobnoj srazmeri i kojoj količini namirnica treba unositi, svakome iskustveno je znano, kao nesigurno i najčešće obmanjujuće. Jer, od onog najukusnijeg, nepcu i jeziku prijanjajućem, može odmah želucu da bude prekomerno i bolno, jednjaku užareno i nepodnošljivo, jetri preteško, a srce i mozak, kao osetljivije na neadekvatnu ishranu, da ne pominjemo.

Teorija o krvnim grupama, kao pokazatelj ispravne ishrane, je samo opšta naznaka, ali ne i konkretna, precizna tabela za svakoga ponaosob. Čak i da je potpuno pouzdana., u kvantitativnom omeru, dinamici i proporcijama, ona izneverava psihološki individualni kontekst. Nekoliko vrsta krvnih grupa klasifikuje vasceli ljudski rod, tako heterogen, po svim aspektima života, (klimatski, uzrasni, profesionalni, psihološki..) i tipizira, kao što naglašena četiri oblika temperamenta, pokrivaju ukupnost populacije, neutrališući svakovrsni individualizam. Ili, poput astrološkog razvrstavanja (po, rođenjem zatečenim konstelacijama planeta) u dvanaest grupa svih šestmilijarditristamilionitih generičkih ljudskih primeraka.

Otkrivanje individualne tolerancije na hranu, i određivanje jelovnika prema posmatranim agensima, može pomoći, ali ne ograničava hedonističke porive i ne prihvata se u nauci kao univerzalno, konačno nađeno rešenje pravilne čovekove ishrane.

No, opet smo na početku teme i istog pitanja: koliko je svakom ponaosob potrebno vitamina, proteina, lipida, svakog minerala, ugljenih hidrata i u kojoj vrsti namirnica (sa kojom, za iskorišćenost, najidealnije kombinovana) se može pronaći, tražeći ih u postojećem, kako naturalnom, organskom ili veštačkom, sintetizovanom, industrijskom, ogromnom gastronomskom galimatijasu. Ne zna se da li više štetnom ili korisnom, Ili sa skromnom, često opskurnom mogućnošću raspolaganja, ako postavljen sto posmatramo iz ugla miliona ljudi koji u svetu svakodnevno, umiru od gladi.

Preporuke nutricionista prate istorijske, geografske, klimatske čovekove determinante. Hrana podneblja kao imperativ, suprotstavlja se globalizovanoj trpezi, na kojoj su svakodnevno pristupačne đakonije celoga sveta. Vegetarijanska isključivost sa svojim adutima, anulira tradicionalnu ishranu, na kojoj su opstala pokolenja pojedinih društvenih zajednica. Mediteranska ishrana, japanska, način kako preživljavaju Eskimi (sa obiljem ribe) savetuje se kao blagodetna, ali opet najviše dugovečnih se prebraja po Kavkazu. S druge strane, najstarija žena na svetu, do skoro, bila je iz kontinentalnog dela Francuske.

Ishrana, koju prema svojim verskim kanonima, pojedine religije predlažu kao najsaobraženije konkretnim verskim gledištima, verskoim kalendarom i asketskimi zahtevima, razlikuje se u odnosu na svaku konfesiju, i po osobenosti poimanja i pojedinačne primene u svakodnevnom životu.

Ishrana, koja se bazira na osnovi saznnja o hormonalnim procesima, njihovom lučenju i koncentrisanju u skladu sa prisustvom svetlosti i dnevnom rotacionom tempu, ima svoje ritmove koji, ako se primene, mogu biti u koliziji ili se u potpunosti potirati sa nekim drugim usvojenim savetima. Saznanja o pravilnom kombinovanju, recimo, proteina i ugljenih hidrata, sudara se sa pravilima drugih teorija..

Dijete koje redukuju (na primer: samo se insistira na presnom voću i povrću, ili kod drugih samo na biljnim plodovima) ovu ili onu vrstu namirnice, (često zdravstveno nedopustivo i bizarnošću vodeći do apsurda) suprotstavljaju se najglasnijem zahtevu eksperata da je ključ pravilne ishrane u raznovrsnosti i umerenom konzumiranju - svega po malo. I što je najbitnije - sve danas uneto, danas i potroši; ništa ne ostavi, da se deponuje za sutra. Niti se sme, eventualnim oboljevanjem, pravdati stvaranje telesnih rezervi. Iako je, zahvaljujući mehanizmu skladištenja, u surovim uslovima preživljavanja, čovek jedino mogao opstati. Civilizacija izobilja misli da su ta vremena minula. Nažalost, za planetu u celini - nisu.

Jedni umiru od preuhranjenosti, drugi od neuhranjenosti i to nas neizbežno približava večitom, nerešivom socijalnom pitanju - kako doći do ravnomerne raspodele hrane na sve žitelje planete. A naše pitanje: koje je sveopšte ekspertsko (prema pouzdanom naučnom, a ne hipotetičkom uverenju), saznanje o istinitom i ispravnom načinu ishrane? Drugim rečima, pred nama se svakodnevno neizostavno otvara pitanje: kako da znamo koje namirnice i u kojim količinama, odnosima i sledovima sa drugima, je najispravnije uzimati?

Da ne slušamo samo čula, kako to najčešće činimo. A naročito da ne podležemo marketingu, čitavoj reklamnoj industriji, izdavačkoj publicističkoj, a danas sve više elektronskoj (u čijoj je džungli najlakše zalutati.) koja nas svakodnevno besomučno zasipa profitirajućim porukama i kvazi- lekarskim preporukama, tako kontradiktornim, pa tako neupotrebljivim, što nas čini zbunjenim, nesigurnim i stalno zapitanim -: koje to nepočinstvo činimo sebi, sa kakvim štetnim posledicama, prilikom uzimanja određenih namirnica, u čiju korisnost sumnjamo ili uopšte ne sumnjamo, sasvim je svejedno.

S druge strane, greške u izboru namirnica i nepravilnosti koje prate svakodnevnu ishranu, a koje su posledica neznanja, nemanja, lažnih predstava i kobnih zabluda, kao uzročnici bolesti i povećane stope smrtnosti, toliko su isprepletani sa drugim uslovima i faktorima preživljavanja, da se ne mogu nikako izdvojiti u potpunosti i izolovano sagledati - pa tako kao zreo plod nauke svako pojedincu podariti. Svaki čovek se, u skladu sa svojim saznanjima nekom stilu ishrane, mora prikloniti i svoj izbor jelovnika svakom drugom pretpostaviti.

U tom izboru on je prepušten samome sebi; da instinktivno, čulno, intuitivno, sa izgrađenim osećanjem mere (neophodnim u svemu, a u ishrani naročito) racionalno, saznajno, prati sopstveno genetsko, metabolično, starosno, polno, određenje i svoje fizičko i umno opterećenje, svoje zdravstveno iskustveno i psihološko stanje, klimatsko okruženje i sve ono što on sam svakodnevno jeste - različit od sebe samog od juče ili od onog kakav će biti sutra. U skorije vreme, neće imati na raspolaganju nikakav recept samo za njega propisan i njemu namenjen. Lično će neprestano tragati za svojim načinom ishrane, kao što traga za svojim smislom i svojim sadržajem života.