drvo.jpg

Nije lako životu. Ima mnogo više mesta gde on ne može da postoji nego gde može. Zapravo u čitavom svemiru procenat dobrih mesta za život se sasvim neprimetno razlikuje od nule. Preko 99% svemira odmah otpadne jer tu nema ničega što bi moglo da se organizuje u bilo šta. Svemir je uglavnom prazan prostor kojim krajnje usamljeno lutaju retke čestice atoma. (U jednom kubnom santimetru međuzvezdanog prostora nalazi se jedan do dva atoma, dok u ih u vazduhu oko nas ima 10 000 000 000 000 000 000. Pa sad vi vidite.)

I mnoge galaksije otpadaju. U eliptičnim nema ničeg sem zvezda pa život i nema gde, a ni od čega da nastane i razvije se. Dobro, možda se u nekom kutku neke eliptične galaksije i zadesi nešto prašine, možda se oko neke zvezde i formira planeta, ali to bi ipak bilo iznenađenje.

M49a

Eliptične galaksije - tako se zovu zbog svog elipsoidnog oblika. Oskudevaju međuzvezdanom materijom, prašinom i gasovima. U njima postoje stare zvezde, a nove se retko rađaju. Verovatno su nastala u sudarima galaksija. Neke od njih su gigantskih razmera, ali ima ih i sasvim malih.

Na snimku je eliptična galaksija M 49.

 

Spiralne galaksije su već druga priča. U njima se nalaze gigantski oblaci prašine i raznih gasova što je materijal od koga nastaju čitavi solarni sistemi, ali i u tim galaksijama ne može život svuda da postoji već samo u uzanom pojasu između središta i periferije. U središtima je koncentracija zvezda i zračenja nepodnošljivo snažna za svaki oblik vezivanja atoma u molekul i tu život jednostavno ne može da se organizuje. Zapravo tu ništa ne može da se organizuje sem haosa - ako tako nešto za haos uopšte može da se kaže.

Hubble2005-01-barred-spiral-galaxy-NGC1300

NGC 1300 je predivna spiralna galaksija sa naglašeno razvijenom prečkom. Nalazi se 61 milion svetlosnih godina daleko od nas, u sazvežđu Eridan. Njen prečnik je oko 110 000 svetlosnih godina i nešto je veća od Mlečnog puta. Pronašao ju je Vilijem Heršel 1835. godine. (Toliko je lepa da treba videti i njen bar malo veći snimak)

Na periferiji spiralnih galaksija opet nema odgovarajućeg materijala (težih elemenata) za stvaranje života. Presušio je prilikom stvaranja galaksije.

Ostaju dakle umerena rastojanja od jezgra, ali opet ni tu nisu dobra baš sva mesta. Ne valjaju, kako se pretpostavlja, ona oko dvojnih i višestrukih zvezda jer su orbite oko tih zvezda nestabilne, a sigurno postoje i klimatski problemi. Slikovitije rečeno, taman ako iz neke močvare i izmigolji nešto, kad se planeta slupa o zvezdu pa nestane ne samo život na planeti, nego i planeta. Ili, taman neka ćelijica počne da se deli kada se drastično promeni klima i sve ode u zaborav, da ne upotrebim neku drugu reč.

Izlazi dakle da život ima najveću perspektivu ako se začne negde u okolini jedne, solo zvezde u umerenim oblastima spiralne galaksije. Zvezda je, naravno, potrebna zbog energije. Ali ni svaka pojedinačna zvezda nije pogodna za život. Velike zvezde brzo troše svoje zalihe goriva i brzo se gase u spektakularnoj eksploziji. Njihov vek se meri milionima godina što je, mora se priznati, upadljivo manje od više milijardi, pa i desetina milijardi godina koliko sijaju male zvezde. E sad, život na Zemlji je nastao oko 600 - 700 miliona godina nakon što je zasijalo Sunce, pa sudeći po tome život u okolini zvezdanog giganta nema vremena da nastane pre nego što se zvezda ugasi. Pa čak ako bi i uspeo da nastane, nastao bi samo zato da ubrzo u jednom obesnom trenutku strahovite eksplozije zvezde bude potpuno uništen. (U svetlu rečenog vidimo kako je Sunce strašno pogodna zvezda za život jer sija već blizu pet milijardi godina a to je, kao što znamo, dovoljan period da nastanemo mi).

zona2

Vrela Venera, ugodna Zemlja i hladan Mars


Dobro, da nastavimo. Kad nađete lepu spiralnu galaksiju sa dobrom i dugovečnom zvezdom i dalje ste na početku jer ne može život da postoji svuda oko dobre zvezde, već samo u nastanjivoj zoni, a to je: ni preblizu (prevruće) ni predaleko (prehladno) od zvezde. Uzmimo na primer našu Zemlju (problem sa ovim primerom je što je on i jedini koji imamo, a nije baš zgodno kada izvodite opšte zaključke na osnovu jednog jedinog primera, ali sad, šta da se radi). Dakle, kažu astronomi kad bismo Zemlju pomerili samo 5% bliže Suncu od njenog sadašnjeg rastojanja (koje iznosi 150 miliona kilometara) temperatura bi dovoljno porasla da nastanu posledice o kojima ne želimo ni da razmišljamo. Po istim računima, 15% dalje od Sunca i život bi se opet ugasio. Ili bi možda opstali samo neki najskromniji, kržljavi oblici života čija bi se aktivnost svela na lizanje leda i upijanje ono malo toplote što dopire od Sunca, i koji se zapravo i ne bi puno razlikovali od svoje nežive okoline.

Grudva
Zaleđena Zemlja

E a kada smo kod života na Zemlji ima jedna posebno interesantna stvar da se kaže o Mesecu. Da nije Meseca sve bi bilo drugačije, naročito život. Evo ukratko o tome.

Nekada davno Mesec je bio toliko blizu Zemlje da ju je, posmatrano iz daljine, dodirivao. Nalazio se svega 30-tak, možda i manje, hiljada kilometara daleko što je stvarno malo ako uzmemo da je njegova današnja razdaljina 384 400 km, u proseku. Možete samo zamisliti kakav je u to davno vreme bio pogled na nebo. Mesec je zauzimao veći njegov deo, sijao je snažno i noću sasvim razbijao mrak, a morske mene su bile divlje. U to vreme, pre oko četiri milijarde godina, se bućkala smeša iz koje će nastati život i sigurno da je u tom mešanju i Mesec odigrao svoju ulogu. Sem toga, izbrazdana površina Meseca jasno govori o tome koliko nas je opasnih asteroida i kometa promašilo.

Zemlja_Mesec3

Zemlja i Mesec

 

spava
Spava

Ali nije to ono što sam želeo da kažem. Osa rotiranja naše planete malo je nagnuta (oko 23 stepena) u odnosu na ravan kretanja oko Sunca. Zbog tog nagiba i postoje godišnja doba. E sad, kaže nauka da je taj nagib prilično stabilan i to zbog Meseca. To jest, da nije Meseca Zemlja bi se jako klimala, a to bi dovodilo do tako velikih klimatskih promena da posledice možemo samo da naslutimo. Dakle da nije Meseca.... znate već, ni nas ne bi bilo. A ko bi rekao, Mesec je u poređenju sa Zemljom tako mali.

No dobro, imamo lepu galaksiju sa dobrom zvezdom na pravom mestu i planetu koja se nalazi na odličnom rastojanju od zvezde pa je na njoj voda tečna... Hm, voda. Voda je potrebna da rastvara hranu i raznosi je po organizmu. Uostalom, svi mi Zemaljci i jesmo od vode (plus još malo ostalog). Tako je čovek napravljen od 65% vode, krava od 74, paradajz 95% itd. Doduše, astrobiolozi kažu da umesto vode za život može da posluži i tečan amonijak, metan itd. samo ipak, daleko je sve to od vode (amonijak je tečan na vrlo niskim temperaturama /topi se na -77, a ključa na -33 stepena/, a na niskim temperaturama su hemijske reakcije usporene do nivoa da su ćelije živog organizma više mrtve nego žive). To je kao kada bi ste rekli da tunel možete da iskopate i kašikom. Pa ono, u teoriji (i književnosti, recimo grof Monte Kristo i dr.) možda i možete, samo to ipak ne funkcioniše u praksi. E sad da bi voda bila tečna potreban je i neki pritisak, što znači da nam za tečnu vodu treba i atmosfera, a da atmosfera ne bi odlelujala dalje u prostor potrebna je i izvesna gravitacija, što opet znači da odnosno telo treba da ima neku masu. Naravno, ni preterano velika masa, odn. gravitacija ne ide u prilog životu (zamislite draga čitateljko da imate 200 umesto svojih omiljenih, zemaljskih i tako prijatnih 40 kilograma težine. Pa bilo bi to strašno).

Inače atmosfera nam je potrebna ne samo da bi vodu držala u tečnom stanju nego i zato da nas štiti od kosmičkih i ultraljubičastih zraka. Od tih zraka mi ovde na Zemlji mogli bismo da se zaštitimo i na drugi način, recimo betonskim zidom debljine četiri i po metra. Međutim, priroda još nije naučila da pravi betnonske zidove oko planeta pa to radi atmosferom. Atmosfera čini i da temperatura bude ovakva kakva je. Da nema atmosfere ovde bi bilo minus 50 stepeni.

Pa ni sve ovo nije sve što se tiče minimalnih uslova koje traži život. Recimo, ne valja ako se planeta (ili šta god već) suviše sporo okreće oko sebe jer bi u tom slučaju dnevna strana bila prevrela, a noćna prehladna. Takođe i prevelik nagib planete ne odgovara životu (klimatski problemi), kao ni suviše izdužena putanja kretanja oko zvezde (zbog velikih temperaturnih razlika u različitim delovima putanje) itd.

Uz sve to za život je potrebna i izvesna doza sreće. Mogao je život da nađe sebi zgodno mesto, da postane raznovrsan, bujan, perspektivan, u skladu s kosmičkom pravdom i moralom, i tako dalje, sve naj, naj, ali šta mu sve to vredi ako iznenada iz kosmosa doleti veliki asteroid i ubije sve živo tako da ni traga ne ostane od života.

RučaRuča

E sad, sve pomenuto (i još puno toga što je nepomenuto) je potrebno za najjednostavniji oblik života. Ako želite nešto složeniji život onda se broj neophodnih uslova znatno povećava i svi oni postaju mnogo osetljiviji. Bilo šta od njih samo da pipnete, sve se menja. Promenite salanitet okeana - sve se menja, prvo klima pa onda ostalo. Ukinite magnetno polje Zemlja i već svi imamo problem, jer nas i Zemljino magnetno polje štiti od kosmičkih zraka. Ili, recimo, da Zemlja nema vrelo jezgro po njenoj površini ne bi plutale tektonske ploče, a one su važne zato što se sudaraju, nabiraju i podvlače jedna pod drugu. U nabiranju nastaju planine, a u podvlačenju mulj, stenje i drugo sa dna okeana ulazi ispod ploča gde se sve to topi i između ostalog oslobađa ugljen dioksid koji kroz vulkane izlazi u atmosferu čime se osigurava njegova potrebna količina (bez ugljen dioksida ne bi funkcionisala staklena bašta Zemlje i Zemlja bi se sasvim zaledila). Sem toga, da se mulj s dna okeana ne troši vremenom bi se okeani zatrpali i cela planeta bi se našla pod vodom dubokom nekoliko kilometara.

Itd. ne mojte misliti da je sve nabrojano.

Ima, međutim, nešto mnogo interesantnije od svega pomenutog. Kada pogledate sve to što je potrebno za život, a još više kada vidite kako ponekad i najmanja promena uslova dramatično sve menja, pa čak i sasvim ugrožava opstanak života, i nesvesno se nameće utisak o savršenoj podešenosti svega postojećeg za život. Podešenost u nijansu. Od toga opet nije daleko misao...

O Tvorcu

Ima među astronomima sve više onih koji ozbiljno razmišljaju o tome da je čitav ovaj svet, pa i sam život, delo, ne spontanog procesa, nego nekog nadkosmičkog programera (hm, možda hakera). I to bukvalno. Uostalom pogledajte neku modernu kompjutersku igru sa akterima koji imaju svoju inteligenciju, svoju volju, koji donose svoje odluke, imaju nagone za samoodržanjem, za preživljavanjem, razmnožavaju se, uče, napreduju, pokazuju emocije... Zamislite sve to, samo sa boljim endžinom, sa boljim renderovanjem, sa bržim procesorima... (da, da, nešto poput Matrixa).

(Eh, bilo bi lepo o ovome pričati ali tekst se već odužio pa ćemo tvorca ostaviti za neki drugi put.)


Komentari   

llaki
0 #7 llaki 11-03-2010 01:22
zivot je rasut po celom univerzumu samo ceka uslove da se pojavi to je neminovnost
Saša Zorkić
0 #6 Saša Zorkić 03-01-2010 15:16
Vi zapravo samo potrvrđujete to što je napisano u tekstu. Jedino što mi se čini da se suviše oslanjate na primer Zemlje pa pošto vidite život na našoj planeti čini vam se da on postoji i na brojnim drugim mestima. Kažete kako je na našoj planeti dolazilo drastičnih promena. Pa jeste, ali to su drastične promene samo za naš pojam. Recimo, nakon eksplozije vulkana Toba koji je čovečanstvo doveo do ivice istrebljenja, globalna temperatura je opala za tri do pet stepeni. Ali šta je pet stepeni prema npr. 100?! Ili 200! Zatim kažete i “ako u svemiru ipak nema života onda je to ogromno traćenje prostora i vremena”. Pa da, za naš pojam, za našu logiku. Ali svemir se ne ponaša po našoj logici. Itd. Nisam video da navodite dokaze za svoje mišljenje da ima bezbroj vrsta i oblika života.
Vladimir Mitrovic
0 #5 Vladimir Mitrovic 03-01-2010 01:57
Povodom Vašeg gore napisanog članka imao bih par komentara.

Sto se tice pogodnog mesta za život:
Nemoguće je predvideti sve mogućnosti za pronalazak pogodnog mesta za zivot. Mislim da olako isključujete gomilu mogućnosti (spiralne galaksije pre svega) - znate ono milijarde galaksija x milijarde zvezda = veoma veliki broj mogućnosti... i sami na kraju tog dela teksta ostavljate mogućnost, a poučeni primerom Zemlje, i ako samo mogućnost postoji nastaće život.
Dalje ono o udaljenosti planete od matične zvezde, ekscentričnosti orbite, potrebi postojanja satelita, itd, sve su to paralele sa zemljom i uslovima za postanak zivota na njoj s obzirom na njene fizičke osobine. A sta da je Zemlja malo masivnija, ili teža, ili lakša, itd, to bi dopuštalo brojne druge mogućnosti (da bude bliže ili dalje Suncu, da je klima jednolična, itd).

Suvise se oslanjate na primer Zemlje i njeno trenutno stanje, tj. ako nije ovako ne može drugačije. Ne slažem se sa tim. I na samoj Zemlji je tokom geološke istorije dolazilo do drastičnih promena (promene klime, promene mesta magnetnih polova, udari asteroida, supervulkani, promene veličine ekscentiteta - a to je ono što samo znamo) ali zivot je nastao i dalje se nastavljao, iako je ponekad bilo zbrisano i preko 95% postojećeg života (devon - trijas, kreda - kenozoik). Uostalom podela geološke istorije Zemlje se i bazira na takvim mestima u njenoj istoriji kada je dolazilo do drastične promene zivota na zemlji da se od tada može pratiti potpuno drugačiji evolutivni tok života.
Na samoj Zemlji je toliko toga zavisilo od sreće da je veća verovatnoća bila da zivota uopšte ne bude od toga da on postoji, ali ipak evo nas gde smo. Možda su svi ti katastrofični događaji koji su se desavali samo usporavali nastanak i razvoj života. Uzmite u obzir verovatnoću das takvih potresa u istoriji Zemlje nije bilo, gde bi sada životu bio kraj.

Moramo razlikovati tri osnovna pojma: život uopšte, inteligentni život, i inteligentni i samosvesni život. Bakterije su život, kao i ljudi, biljke, korali, virusi, vironi bakteriofagi, itd. Ne možemo poreći da pojedine vrste životinja nisu inteligentni (delfini, majmuni, oktopodi, psi, mačke, itd). Ali samo su ljudi samosvesni inteligentni život.

Mišljenja sam da je mogućnost nastanka života veoma velika, i da ga ima bezbroj vrsta i oblika na bezbroj mesta u svemiru. Inteligentni i samosvesni život je ipak drugo pitanje

Ne mogu da rečima iskažem sva svoja razmišljanja na tu temu ali kao sto je već negde recčeno: ako u svemiru ipak nema života onda je to ogromno traćenje prostora i vremena a tek onda mi nismo ni svesni koliko smo ustvari usamljeni.
PredragA
0 #4 PredragA 23-12-2009 22:18
Imenjače ili nisi dobro pročitao tekst ili ćeš morati još mnogo knjiga da pročitaš da bi ga shvatio. Mada sam siguran da je u pitanju ovo prvo.
Predrag Stojadinović
0 #3 Predrag Stojadinović 23-12-2009 10:52
Previše neistinih tvrdnji u ovom članku... do skoro je bila tvrdnja da bi bio problem kada bi zemlja bila samo 1% bliža ili dalja od sunca... onda je neki kreacionista verovatno primetio da se zemlja svake godine približi suncu i udalji od sunca više od 1% u odnosu na srednju udaljenost... sada je to 5%... ako je 5% SAMO onda sam ja potomak Adama i Eve... ahaaaa...

Zatim, čak i da je bilo šta od navedenog stvarno drugačije OPET bi nastao život! Bio bi drugačiji od ovog koji sada poznajemo ali bi ipak BIO! Život je pronadjen u apsolutno najgorim uslovima mogućim! Drugačiji je od "normalnog" ali je ipak život! Od neverovatno hladnih uslova preko neverovatno vrelih, previše kiselih, previše baznih uslova, premalo kiseonika, preveliki pritisak....... ......... you name it...

Ovaj članak mi previše smrdi na kreacioniste i njihovu "logiku"!!!
Ljubiša
0 #2 Ljubiša 22-12-2009 15:58
Autostoperski vodič kroz galaksiju...
Starbuck
0 #1 Starbuck 22-12-2009 12:00
Da li to znači da se teorija drevnih astronauta shvata ozbiljnije u poslednje vreme? Pasus 'O Tvorcu' nedvosmisleno aludira na nju.
Zaista lep članak...

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži