C/2014 UN271 su otkrili astronomi Pedro Bernardineli i Geri Bernštajn na arhivskim slikama prikupljenim od strane Dark Energy Survey na Cerro Tololo Inter-American Observatory u Čileu. Uočena je novembra 2010. godine, kada se nalazila 4,8 milijarde km od Sunca, što je skoro prosečna udaljenost Neptuna.

Izvor: NASA, ESA

Snimljena je sa svemirskog teleskopa Habla, 8. januara 2022. Veličina jezgra (glave komete) je određena kombinacijom podataka dobijenih sa Habla i radio-teleskopa Atacama Large Millimeter/submillimeter Array (ALMA) u Čileu. Zbog udaljenosti od oko 3,2 milijarde km ST Habl ne može da ga vizuelizuje.

Kometa ima najveće jezgro ikada viđeno, prečnika oko 136km, oko 50 puta veće od jezgara poznatih kometa, mase 500 triliona tona, sto hiljada puta veće od mase kometa bližih Suncu.

Od granice Sunčevog sistema C/2014 UN271 se kreće brzinom od 35 200km/h. Suncu će se približiti  tek 2031. godine na nešto manje od 1,6 milijardu km što je dalje od udaljenosti planete Saturn.

Kometa dolazi iz Ortovog oblaka, hipotetičnog staništa triliona kometa i kreće se prema Suncu više od milion godina. Smatra se da je unutrašnja granica oblaka 2 000 do 5 000 puta veća od udaljenosti Zemlje od Sunca, a spoljna granica bi mogla da se proteže najmanje do četvrtine puta (oko 1 svetlosne godine) do udaljenosti najbližih zvezda našem Suncu, sistema Alfa Kentaur.

Komete Ortovog oblaka se približavaju Suncu iz svih pravaca što ukazuje na sferni oblik oblaka.

JAN ORT, holandski astronom je 1950. postavio teoriju o ovoj najvećoj strukturi Sunčevog sistema koja i dalje ostaje teorija jer su komete koje ga čine suviše udaljene da bi se mogle direktno posmatrati. Procenjuje se da svemirske letelice Vojadžer neće ući u Ortov oblak još 300 godina i da bi tek za 30 000 godina prošle kroz njega.

Komete Ortovog oblaka se nisu formirale na mestu gde se danas nalaze. One su izbačene iz Sunčevog sistema pre vše milijardi godina prilikom uspostavljanja orbita masivnih spoljašnjih planeta, Jupitera i Saturna. Ove daleke komete putuju nazad ka Suncu i planetama samo ako su njihove orbite poremećene gravitacionim delovanjem neke zvezde u prolazu.

Dokazi potiču od pojedinačnih kometa koje se mogu pratiti do ovog oblaka. Ove komete su sačuvani zamrznuti uzorci ranog Sunčevog sistema. Realnost Ortovog oblaka je potkrepljena teorijskim modeliranjem formiranja i evolucije Sunčevog sistema. Što se više opservacionih dokaza može prikupiti putem istraživanja dubokog neba u kombinaciji sa posmatranjima na više talasnih dužina, to će se bolje razumeti uloga Ortovog oblaka u evoluciji Sunčevog sistema.

Bernardineli-Bernštajn ima eliptičnu orbitu od 3 miliona godina koja je udaljava od Sunca na otprilike pola svetlosne godine. Kometa sada na manje od 3,2 milijarde km od Sunca, pada skoro upravno na ravan našeg Sunčevog sistema. Na toj udaljenosti temperature su oko  ‒175,55℃  što je dovoljno da ugljen monoksid sublimira sa površine i proizvede prašnjavu komu.

Kometa Bernardineli-Bernštajn ukazuje na distribuciji i veličini kometa u Ortovom oblaku, a samim tim i na njegovu ukupnu masu.

Izvor: NASA-Hubble

SVE JE FIZIKA Miša Bracić