"Solaris" Andreja Tarkovskog je uz "Odiseju u svemiru 2001" Stenlija Kjubrika, po temi, ideji, sadržaju i umetničkom prikazu, za sada neprevaziđeni naučno fantastični film. Kada to govori obični poznavalac sf žanra ili afirmisani filmski kritičar, to ima određenu specifičnu težinu, ali kada o "Solarisu" govori Akiro Kurosava, onda je teško ili nemoguće osporiti njegovo mišljenje. Fanovima "Solarisa" AT Kurosavino mišljenje može da imponuje i utvrdi njihove stavove i kriterijume.

Odlomci

„Što se tiče Solarisa, vidim da se mnogi žale da je predugačak, ali ja ne mislim tako. Posebno smatraju predugačkim opis prirode u uvodnim scenama, ali ovi slojevi sećanja na oproštaj od zemaljske prirode uranjaju duboko ispod dna priče nakon što je glavni lik poslat raketom u bazu satelitske stanice u univerzum, i gotovo muče dušu gledaoca kao neka vrsta neodoljive nostalgije prema prirodi majke Zemlje, koja liči na čežnju za zavičajem. Bez prisustva prelepih sekvenci prirode na zemlji kao dugog uvoda, ne biste mogli da učinite da publika direktno shvati da nema izlaza iz osećaja koji imaju ljudi „zatvoreni“ unutar satelitske baze.

Uvodni deo filma Solaris Andreja Tarkovskog

Ovaj film sam prvi put video kasno uveče u prostoriji za predpremijeru u Moskvi, i ubrzo sam osetio kako me srce boli u agoniji od čežnje da se što pre vratim na Zemlju. Uživali smo u čudesnom napretku nauke, ali kuda će ona ipak odvesti čovečanstvo? Zastrašujuće čistu emociju ovaj film uspeva da dočara u našoj duši. Bez toga, naučnofantastični film ne bi bio ništa više od sitne mašte.

Ove misli su dolazile i odlazile dok sam gledao u ekran.

Andrej Tarkovski- Rajna Krulj

Tarkovski je tada bio sa mnom. Bio je u uglu studija. Kada se film završio, ustao je, gledajući me kao da se plaši. Rekao sam mu: „Vrlo dobro. To me čini da osećam pravi strah.” Tarkovski se osmehnuo stidljivo, ali srećno. Nazdravili smo uz votku u restoranu u Institutu za film. Tarkovski, koji inače ne pije, popio je mnogo votke i otišao toliko daleko da je isključio zvučnik sa kojeg je dopirala muzika i počeo iz sveg glasa da peva temu samuraja iz Sedam samuraja.

Kao da mu pariram, pridružio sam se.

Jer sam u tom trenutku bio veoma srećan što živim na Zemlji.

Solaris čini da gledalac to oseti, a čak i ova jedna činjenica pokazuje da Solaris nije običan SF film. To zaista nekako izaziva čisti užas u našoj duši. I to je pod potpunim stiskom dubokih uvida Tarkovskog.

Mora da postoji mnogo, mnogo stvari koje su čovečanstvu još uvek nepoznate na ovom svetu: ponor kosmosa u koji je čovek morao da se zagleda, čudni posetioci u satelitskoj bazi, vreme koje teče u obrnutom smeru, iz smrti u život, čudno osećanje kretanja u levitaciji, njegov dom koji je u mislima glavnog junaka u satelitskoj stanici mokar i natopljen vodom. Čini mi se kao znoj i suze koje je u svojoj srceparajućoj agoniji istisnuo iz celog bića. Svaki snimak Solarisa svedoči o gotovo blistavim talentima svojstvenim Tarkovskom.

Mnogi ljudi gunđaju da su filmovi Tarkovskog teški, ali ja ne mislim tako. Njegovi filmovi samo pokazuju koliko je Tarkovski izuzetno osetljiv. Posle Solarisa je snimio film Ogledalo. Ogledalo se bavi njegovim dragocenim uspomenama iz detinjstva, a mnogi opet kažu da je to uznemirujuće teško. Da, na prvi pogled izgleda da nema racionalnog razvoja u svom pripovedanju. Ali moramo zapamtiti: nemoguće je da se u našoj duši naša sećanja iz detinjstva slažu u statičan, logičan niz.

Čudan niz fragmenata ranih slika sećanja, razbijenih i slomljenih, može dovesti do poezije u našem detinjstvu. Jednom kada se uverite u njegovu istinitost, možda ćete najlakše razumeti film Ogledalo. Ali Tarkovski posmrtno ćuti, uopšte se ne izjašnjava o svim tim stvarima. Sam njegov stav me navodi da verujem da ima divne potencijale u svojoj budućnosti.“

Izvor: cinephilia & beyond

SVE JE FIZIKA Miša Bracić