Dr Zoran Živković

'Mi smo sami u kosmosu – sve dok se ne dokaže drugačije.' Ovako bi mogla da glasi parafraza poznatog načela iz krivičnog prava koje nalaže da je optuženi nevin sve dok se pouzdano ne utvrdi suprotno. Ograničimo li se isključivo na činjenice i podatke kojima u ovom času raspolažemo, neizbežno moramo zaključiti: mi smo sami u kosmosu. Ne postoji nikakav nepobitan dokaz da je bilo gde i bilo kada u nama dostupnom delu kosmosa – sa Zemljom kao jedinim i očiglednim izuzetkom – nastala jedinstvena pojava: život.

Sva dosadašnja ispitivanja širokog raspona elektromagnetskih emisija – tog najverovatnije osnovnog komunikacionog kanala na kosmičkim udaljenostima – koje se neprekidno slivaju na našu planetu, kao i pomno pretresanje njene artefaktske prošlosti, ne daju ni trunke ozbiljnog povoda za pretpostavku da u kosmosu sem zemaljskih postoje još neka živa i razumna stvorenja.

Jedan pozitivista, koji se strogo drži činjenica, ovde bi po svoj prilici okončao raspravu o problemu koji nas zanima, zaključivši da bi svaki nastavak razmatranja predstavljao zalaženje na njemu mrsko područje nagađanja i spekulacija. Metodologija nas je, međutim, odavno naučila da se u činjenice, doduše, valja pouzdati, ali i da valja imati na umu njihovu nedovoljnost i ograničenost. Jedno poređenje bolje će pojasniti u čemu je stvar.

Zamislimo da pripadnik neke mravlje kolonije, koja jedina nastanjuje izvesno pusto ostrvo gde ljudska noga nikada nije kročila, postavi sebi pitanje slično onome što predstavlja središnju tačku našeg zanimanja: da li, naime, u kosmosu (čiji je u ovom slučaju ekvivalenat Zemlja) postoje još neka bića, makar i vrste koja nije njegova? Ukoliko bi se, kao naš pozitivista, ograničio na gole činjenice, morao bi da dođe do odričnog odgovora. Činjeničkih dokaza o drugima nema – dakle, oni ne postoje.

Ako bi, međutim, isti mrav došao u priliku da se na neki volšeban način prebaci do susednog kopna, lako bi se uverio u potpuni krah svog prvobitnog zaključka: u njegovom 'kosmosu' ne samo što postoji mnoštvo drugih mravljih kolonija, nego se tu nalaze i bezbrojna drugačija stvorenja, među kojima i takva koja su nesravnjivo inteligentnija i složenija od njega. Imajući ovo u vidu, sasvim je osnovano zapitati se da li bi dotični mrav pogrešio da se, bez obzira na to što mu činjenice nisu davale nikakvo pokriće u tom smislu, ipak upustio u razmatranje načelnih mogućnosti postojanja drugih još dok se nalazio u skučenim okvirima svog pustog ostrva. Za potrebe našeg ispitivanja važno je uvideti da ovakvo razmišljanje nipošto ne bi protivuslovilo činjenicama, budući da bi se nastavljalo tamo gde prestaje njihov ograničen doseg.

Sa druge, pak, strane, od ništa je manjeg značaja razabrati da se čistom spekulacijom ne može doći ni do pouzdanog dokaza o postojanju drugih. Načelno govoreći, mravlja kolonija iz našeg poređenja uistinu je mogla da predstavlja jedini živi sistem koji je opstao posle neke globalne kataklizme. U tom slučaju, ne samo susedno kopno nego i ceo svet (odnosno, 'kosmos') bio bi pust, tako da bi eventualan optimistički zaključak našeg mrava u pogledu postojanja drugih, donet isključivo na osnovu razmišljanja, morao da padne u vodu.

Naša polazna tvrdnja, koja nalaže da se moramo smatrati potpunim kosmičkim samotnicima sve dok se pouzdano ne dokaže suprotno, dobija ovde puno značenje. Okolnost da nas činjenice kojima danas raspolažemo nagone na zaključak da smo sami u kosmosu nipošto još ne znači da je time stavljena brana na naša načelna razmišljanja o suprotnim mogućnostima; ove spekulacije, međutim, neće biti u stanju da nam pruže nepobitne dokaze, već samo statističke izglede, čija će valjanost i verodostojnost – kao što ćemo videti – zavisiti od primene ovih ili onih proizvoljno odabranih činilaca .

Prvi ovakav sistematski pokušaj izračunavanja verovatnoće postojanja tehnološki razvijenih civilizacija u kosmosu preduzeo je jedan od rodonačelnika egzobiologije i naučnik koji je ostvario prve praktične korake na polju pokušaja da se zabeleže eventualni signali razumnog porekla iz kosmosa – američki astrofizičar Frenk Drejk, upravnik radioastronomske opservatorije Aresibo. Drejk je došao do formule 1) koja u načelu omogućava statističko utvrđenje broja kosmičkih zajednica inteligentnih bića .

U prvi mah, ova formula navela je veći broj optimistički nastrojenih izučavalaca da se oglase predviđanjima o neposredno predstojećem 'prvom kontaktu' između ljudi i naše verovatne kosmičke sabraće po razumu. Posle izvesnog vremena, međutim, počele su da se izražavaju sumnje u proizvoljno određene 2) vrednosti pojedinih činilaca iz jednačine američkog naučnika 2). Najpre diskretnoj, a zatim sve glasnijoj pojavi sumnji neosporno je doprineo potpuni krah praktičnih provera svih optimističkih pretpostavki izvedenih iz Drejkove formule. Uporno ćutanje kosmosa pružilo je priliku skeptički nastrojenim izučavaocima da se oglase starom i još ničim opipljivim neobesnaženom tvrdnjom: mi smo sami u kosmosu.

Prepustimo najpre reč jednom od najisključivijih među njima, uglednom američkom astronomu Geritu Verskjuru 3). Razmatrajući Drejkovu formulu, Verskjur ističe da je njen najvažniji vid ukazivanje na suštinsku vezu između broja civilizacija koje se sada nalaze u kosmosu i sa kojima bismo mogli da uspostavimo kontakt i razdoblja u kome one – odnosno mi – ostaju u odgovarajućoj komunikacionoj fazi razvoja. Značaj ovog odnosa neposredno je očigledan, pošto bismo nesumnjivo imali bolje izglede da uspostavimo kontakt sa civilizacijom koja je u komunikacionom pogledu dugovečna nego sa nekom kratkovečnom. U drugom slučaju, naime, sasvim je mala verovatnoća da bismo se i mi i oni našli u istoj razvojnoj fazi u podudarnoj tački vremena.

Nažalost, ne postoji pouzdan način da se ustanovi koliko iznosi trajanje međuzvezdane komunikacione faze kosmičkih civilizacija. Jedino iskustvo kojim raspolažemo kada je u pitanju procenjivanje svojstava ovakvih civilizacija – smatra Verskjur – jeste naše vlastito, ali to je sasvim nedovoljno, budući da niko nije u stanju pouzdano da odredi koliko ćemo još postojati.

Imajući ovo na umu, američki astronom pristupa razmatranju nekih načelnih mogućnosti. Ako pretpostavimo, kaže on, da je vek tehnoloških društava između sto i dve stotine godina, onda bismo pronašli najviše deset ili dvadeset civilizacija poput naše u čitavom Mlečnom Putu. Ukoliko bi njihova razmeštenost po Galaksiji bila jednoobrazna, najbliža od nama sličnih civilizacija nalazila bi se na udaljenosti većoj od dve hiljade svetlosnih godina. Očigledno, svaki pokušaj da se otkrije ovakva civilizacija bio bi ravan nastojanju da se pronađe poslovična igla u plastu sena. U krugu prečnika od dve hiljade svetlosnih godina oko naše planete ima na milione zvezda.

Čak i kada bismo izdvojili jednu posebnu zvezdu za koju bismo bili sigurni da se na njoj nalazi život sličan zemaljskom, sâmo vreme bi nam onemogućilo da uspostavimo kontakt. Čak i pri brzini svetlosti, bilo bi potrebno više od četiri hiljade godina da se razmeni jednostavna pozdravna poruka preko 'međuzvezdanog telefona'. Kako, međutim, polazni uslov ograničava vek civilizacija na dve stotine godina ili još manje, u trenutku kada mi budemo primili signal društvo koje ga je poslalo više se ne bi nalazilo na komunikacionom nivou. Isto tako, u času kada bi neko drugi zabeležio naše signale, mi bismo takođe već bili na novoj prečagi evoluciono-istorijske lestvice.

Shodno tome, ukoliko je trajanje međuzvezdane komunikacione faze kratko, proizlazi da smo u svakom praktičnom pogledu sami u kosmosu. To drugim rečima znači da bismo imali prilike da ostvarimo kontakt sa drugim civilizacijama jedino ako bi broj razvijenih kosmičkih društava bio veoma veliki. U tom slučaju, svaka civilizacija nalazila bi se srazmerno blizu drugih, njoj sličnih, ali sa ovim zaključkom ne slažu se potpuno negativni osmatrački nalazi.

U protivnom, trajanje međuzvezdane komunikacione faze moralo bi da bude izuzetno dugo. Ako bi, na primer, ono dostizalo deset miliona godina, onda proračuni pokazuju da bi oko nas moralo da se nalazi čak milion srodnih društava, pogodnih za stupanje u vezu. Teško, međutim, da je ovakva dugotrajnost verovatna. Ako pođemo samo od obrasca života na našoj planeti – ističe Verskjur – odmah postaje jasno da promena predstavlja pravilo, a ne izuzetak. Do pre samo desetak hiljada godina mi smo još živeli u pećinama, a pred promenama koje smo iskusili samo u toku ovog stoleća odista zastaje dah. Ima li se to u vidu, postaje sasvim neverovatno da zahuktalu tehnološku civilizaciju može da čeka neko veoma dugo razdoblje postojanosti i nepromenljivosti. Uostalom, ponovo se pretpostavljenom mnoštvu civilizacija oko nas, što sledi iz pretpostavke o dugotrajnosti njihovih međuzvezdanih komunikacionih faza, protivi potpuni kosmički muk koji nas okružuje.

S obzirom na sve ove činioce, Verskjurov zaključak prilično je pesimističan. Kratkovečne civilizacije nemaju izgleda da uspostave međuzvezdani kontakt zato što su srazmerno retke u podudarnim razdobljima, dok se pretpostavci o dugovečnim kosmičkim društvima protivi pre svega okolnost (izvedena iz zemaljskog iskustva) da je priroda tehnološkog razvoja eksponencijalna, iz čega odmah sledi da trajanje međuzvezdane komunikacione faze sasvim kratko. Ako je ovo tačno, onda se moramo pomiriti sa činjenicom da smo, bar u svakom praktičnom pogledu, potpuno sami ne samo u našem delu Mlečnog Puta nego i u celom kosmosu. Ma koliko to porazno i onespokojavajuće zvučalo, pod takvim okolnostima nikada ne bismo našli iglu u našem međuzvezdanom plastu sena.

Čovek je – neumoljivo zaključuje Verskjur – ukleti kosmički samotnjak.

Za razliku od Verskjura, Sebastijan fon Herner, 4) iz Američke nacionalne radio-astronomske opservatorije, načelno prihvata znatno optimističkije procene broja svetova u kosmosu na kojima postoje razvijene civilizacije – procene takođe dobijene uvođenjem proizvoljnih vrednosti za pojedine činioce u Drejkovoj jednačini – ali prelazi u tabor pesimista onda kada treba objasniti očigledno neslaganje između ove pretpostavljene mnogobrojnosti i naše nesposobnosti da uhvatimo bilo kakav signal razumnog porekla iz kosmosa.

Uzrok navedenog neslaganja fon Herner takođe tumači kratkotrajnošću međuzvezdane komunikacione faze; nasuprot Verskjuru, međutim, koji ovu kratkotrajnost – kao što smo videli – objašnjava eksponencijalnom prirodom završnog razdoblja biogeneze, takozvanog 'psihozoika', on istupa sa pretpostavkom o neumitnom globalnom krahu kosmičkih civilizacija na najvišem nivou razvoja.

Fon Herner nabraja četiri najverovatnija uzroka ovog 'kosmičkog katastrofizma': 1) potpuno uništenje života na datoj planeti; 2) uništenje jedino visokoorganizovanih bića; 3) psihička ili fizička degeneracija; 4) gubitak naučno-tehničkog interesovanja. Da bi navedeni pretpostavljeni uzroci kraha razvijenih kosmičkih civilizacija postali statistički delotvorni, američki naučnik im pridaje proizvoljno određene koeficijente verovatnoće, na osnovu čega potom dolazi do poraznog zaključka da izgledi za kontakt između dve civilizacije na istom nivou razvitka iznose svega pola postotka, što praktično znači da su potpuno zanemarljivi. Fon Herner, međutim, ne izvlači odavde krajnje pesimističan zaključak, po uzoru na Verskjura; pozivajući se na statističku prirodu dobijenih rezultata, on dopušta mogućnost da u pojedinim područjima kosmosa dolazi do pojave natprosečne gustine civilizacija u fazi 'psihozoika', što bi za posledicu imalo odgovarajuće povećanje verovatnoće uspostavljanja kontakta među njima. Ovo je, međutim, za njega samo izuzetak, dok pravilo predstavlja prethodno opisan 'kosmički katastrofizam'.

Sa problemom neslaganja između pretpostavljenog velikog broja kosmičkih 'kolevki života i razuma' i potpunog 'inteligencijskog vakuuma' koji nas zlokobno okružuje pozabavio se i Stanislav Lem, ugledni poljski futurolog i pisac naučne fantastike 5). On je, kao i prethodno pomenuti istraživači, takođe uočio glavni paradoks koji proističe iz pretpostavke o bujnosti kosmičkih svetova nastanjenih životom. "Što većem broju planeta u Galaksiji", kaže poljski autor, "pripisujemo izglede da imaju biogenezu, ovenčanu nastankom 'psihozoika', to smo više prisiljeni da utvrdimo kraći prosečan život pojedine civilizacije, kako ne bismo došli u sukob sa rezultatima osmatranja." 6)  No, razložno dodaje Lem, ova 'iznudica' suočava nas sa jednom ozbiljnom poteškoćom koju su gotovo svi dosadašnji ispitivači uglavnom jednostrano rešavali. Nije, naime, na potpuno zadovoljavajući način objašnjeno zašto bi samo 'psihozoik' morao da bude sasvim kratkotrajan, kada su sve prethodne evolucione faze veoma duge?

Kao što smo videli, jedno od mogućih objašnjenja kratkotrajnosti 'psihozoika' dao je fon Herner, izloživši zamisao o 'kosmičkom katastrofizmu'. Upravo u Lemovoj kritici ovog fon Hernerovog stanovišta ne samo što je ukazano na pravac u kome valja tražiti verovatno jedino moguće rešenje problema koji proističe iz pomenutog paradoksa, nego je u njoj i izložena najozbiljnija zamerka koja se može pripisati velikoj većini do sada zastupanih gledišta o pitanjima vezanim za postojanje razumnog života u kosmosu.

Čujmo ponovo Lema: "Fon Hernerovoj hipotezi kosmosa kao mašine koja proizvodi rojeve atomskih klanica ne treba prebaciti to da je katastrofična, jer emocionalne reakcije ne mogu da učestvuju u analizi koja pretenduje na to da bude ispravna. Stvar je u tome što ta hipoteza polazi od potpuno neverovatne podudarnosti planetnih procesa." 7)

Pre no što se pobliže zadržimo na ovom drugom momentu, koji je ključan za razumevanje egzobioloških nazora poljskog autora, razmotrimo kako on pristupa odgonetanju zagonetke muklog ćutanja kosmosa iz koga na Zemlju dopiru samo neartikulisani odjeci prirodnih pojava. Lem navodi tri načelne pretpostavke kojima bi se mogao tumačiti ovaj onespokojavajući 'psihozojski vakuum'.

Prema prvoj od njih, "civilizacije nastaju u kosmosu retko, ali su dugotrajne".8)  Primedba koja bi se mogla uputiti ovoj hipotezi odnosila bi se na okolnost da ona prenebregava opšte prihvaćen astrofizički aksiom prema kome planetni sistemi i život koji nastaje na njima predstavljaju tipične, a ne izuzetne pojave, odnosno da se njome implicitno isključuje mogućnost začetka života i u nekim drugim, neplanetskim sredinama, tako da ostaje nejasno zašto bi samo retki svetovi stekli povlasticu da postanu kolevke života i razuma. Teško je oteti se utisku da se u zaleđu ovakvih stanovišta skrivaju odsevi starihgeocentričkih zabluda sa kojima je izgledalo da smo davno jednom za svagda raskrstili.

Drugu pretpostavku već smo imali prilike da sretnemo prilikom razmatranja Verskjurovih i fon Hernerovih stanovišta; u ovom slučaju se, naime, smatra da "civilizacije nastaju u kosmosu često, ali da su kratkovečne". 9)  Kao što smo videli, glavna Lemova zamerka ovakvim gledištima odnosi se na njihovu takozvanu ortoevolucionu prirodu; ona, naime, počivaju na uverenju da se dve osobene odrednice čovekovog 'psihozojskog' razvoja mogu uopštiti na nivo svekolikog kosmosa; posredi su pravac razvoja naše civilizacije, koji je u osnovi tehnološke vrste (fon Herner), i tempo tog razvoja, koji je eksponencijalne prirode (Verskjur).

Prihvatimo li svekosmičko važenje ovih dveju ljudskih, odnosno antropomorfnih odrednica, nužno se moramo zapitati zbog čega onda ne zapažamo znake krajnjih ishoda njihovog uzajamnog delovanja, koji bi se jamačno ispoljili u izvesnom postotku bez obzira na pretpostavljenu kratkoću veka civilizacija – naime, znake astroinženjeringa, odnosno 'kosmičkih čuda',10) koja se nikako ne bi mogla objasniti prirodnim uzrocima. Potpuno odsustvo ovakvih 'čuda' upućuje nas na neizbežan zaključak da dve navedene odrednice razvoja čovekove civilizacije – pravac i tempo – nemaju svekosmičko važenje. Ovde smo suočeni sa zabludom antropocentričke vrste, čije je dejstvo znatno pritajenije i razornije nego u slučaju geocentrizma i sa kojom ni izdaleka još nismo raskrstili.

Treća pretpostavka koju navodi Lem prevazilazi ograničenja i zablude prethodne dve i predstavlja verovatno istini najpribližnije rešenje problema ćutanja kosmosa. "Civilizacije", kaže poljski autor, "nastaju u kosmosu često i dugovečne su, ali se ne razvijaju ortoevoluciono." 11) Izlaženje iz ortoevolucionog okvira, koji nalaže antropocentričko viđenje sveta, dopušta prethodno zabranjenu mogućnost da se putevi različitih civilizacija međusobno suštinski razlikuju. Pre no što se pozabavimo time šta, prema Lemovom mišljenju, leži u osnovi ove različitosti, valja istaći da iz nje neposredno proističe da sve analogije kojima iz perspektive čovekove civilizacije pokušavamo da dokučimo stvari na nivou kosmosa imaju sasvim ograničeno važenje. Značaj ovog momenta postaje tim veći ako se ima na umu da su gotovo svi naši dosadašnji egzobiološki zaključci – sa izuzetkom onih najosnovnijih – počivali isključivo na pomenutim analogijama.

Glavni uzrok različitosti razvojnih puteva civilizacija poljski futurolog vidi u temeljnoj različitosti njihove osnovne jedinice: razuma. "Mislim", kaže Lem, "da kosmičko prisustvo razuma možemo da ne primećujemo ne zato što ga nigde nema nego zbog toga što se on ponaša drugačije nego što to mi očekujemo." 12)  Poljski autor navodi dva moguća razloga ovakvog 'neočekivanog' ponašanja razuma; sa jedne strane, ništa se ne protivi pretpostavci da smo u kosmičkim razmeđama suočeni ne sa jednim nego sa više 'različitih razuma', između kojih, već po definiciji, mora da stoji niz manje ili više nepremostivih prepreka: ontoloških, gnoseoloških, semantičkih i tako dalje. U drugom slučaju, posredi je evoluciono menjanje jedne osnovne vrste razuma do te mere da on "u svojim oznakama prestaje da bude sličan vlastitom početnom stanju". 13)

Bez obzira na to koji od ova dva modela odgovara istini, Lem određuje isti osnovni uzrok koji dovodi do različitosti kosmičkih razuma, odnosno do drugačijeg toka njihovih evolucija. U oba slučaja, reč je o različitim uslovima koji vladaju na kosmičkim 'kolevkama života' – kolevkama koje nipošto ne moraju da budu ograničene samo na planete Zemljinog tipa, odnosno na planete uopšte. Mi, doduše, još pouzdano ne znamo ni za jednu drugu 'kolevku života' osim naše Zemlje, baš kao ni za jedan drugi razum osim čovekovog, antropomorfnog, ali ako pogrešimo i ovu krajnju oskudnost znanja proglasimo za kosmičko pravilo, naći ćemo se u položaju nekoga ko – da parafraziramo Lema – misleći da postoji samo četinarsko drveće, i u najgušćoj dubravi uzaludno traži drveta.

Ako već treba utvrditi kosmičku normu – smatra poljski futurolog – onda se znatno pre valja opredeliti za 'neravnomernost razvitka'. "Ako ne postoji 'jedan razum', već njegove bezbrojne varijante, ako je 'kosmička inteligencijska konstanta' uobrazilja, onda se odsustvo signala, čak i pri znatnoj gustoći civilizacija, lakše može razumeti. Mnoštvo razuma, svakako, no samo upletenih u 'sopstvene planetne probleme', mnoštvo koje se kreće različitim putevima, podeljeno načinima mišljenja, delovanja, drugačijim ciljevima. Kao što je poznato, čovek može čak i u nepreglednoj gomili da bude sâm. Zar ta gomila ne postoji? I zar takva samoća proishodi jedino iz 'semantičkog nesporazuma'?" 14)

Ima nečeg brunovski jeretičkog u ovom Lemovom čeonom napadu na poslednje uporište čovekove vere u vlastitu izuzetnost ne samo u zemaljskim nego i u kosmičkim okvirima. Razume se, živimo u drugačijim vremenima, tako da 'nevernike' koji se drznu da dovedu u sumnju moćni katehizam antropocentrizma ne čeka lomača; sa druge strane, sporost i nevoljnost kojima se odričemo ove zablude pouzdano svedoče o tome da smo, i pored ogromnog sakupljenog znanja, još dogmatski nepopustljivi u odbrani jedne preživele predrasude.

U ovoj svetlosti, Lemov pesimizam u pogledu kontakta sa našom mogućom kosmičkom sabraćom po (istovetnom!) razumu može da postane izvanredno delotvoran, u smislu da nas jednom za svagda otrezni od predubeđenja kako nas u kosmosu očekuju jedino dobro poznate Zemlje i dobro poznata ljudska stvorenja. Tragati za njima odista je potpuno beznadežno – i, posmatrano iz tog ugla, mi smo odista potpuni kosmički samotnjaci. Srećom, još samo od nas zavisi da li ćemo biti kadri da sem za četinarima krenemo u potragu i za nepreglednom kosmičkom dubravom.

Objavljeno u AM 21.08.2008.