6.3.2023.

UPRKOS ČINJENICI DA NE ZNAMO da li vanzemaljska inteligentna bića uopšte postoje poznati su nam neki važni problemi u komunikaciji sa njima. Ogromno rastojanje koje nas po svoj prilici deli od njih prvi je, a možda i glavni problem. Velika udaljenost vanzemaljskih bića dovodi u sumnju i sam pojam njihovog postojanja. Za nas ništa, ali baš ništa ne znači to što neki Nebulonci postoje u Velikoj Andromedinoj galaksiji, sada, ovog trenutka, ako o njima nemamo nikakve informacije. Oni za nas ne postoje čak i ako postoje. To je kao što u prašumama latinske Amerike možda postoje neka plemena za koja niko nikad ništa nije čuo. Ona za nas ne postoje pa upravo da su dosegli najviše stadijume meditacije i spoznaje smisla života, svrhe kosmosa i porekla kosmičke tačke iz koje je sve ovo nastalo. U nekom razuzdanom metafizičkom razmišljanju mogli bismo zamisliti bića koja vode raskalašan život sad i ovde, u istoj sobi u kojoj sedimo, ali u nekoj drugoj dimenziji stvarnosti (šta-god to značilo). Ipak, za nas takva bića realno ne postoje jer baš nikakve informacije o njima nemamo. Ili uzmite obrnut primer, možda je jasniji. Dogod do nas ne stigne informacija da je Sunce nestalo ono za nas postoji. Bukvalno. Ako bi se Sunce upravo ovog trenutka raspalo i prestalo da sija, za nas ono bi postojalo još sledećih 8,5 minuta koliko je potrebno sunčevom zraku (informaciji o katastrofi) da stigne do nas. Mi bismo se sunčali 8,5 minuta i možda čak izgoreli od zračenja tela koje ne postoji.   

Eto to je problem sa bićima koja su daleko od nas. Ali, zanemarimo taj problem i recimo da nam Nebulonci iz Andromedine galaksije sada pišu poruku. Ona će do nas stići za oko 2,5 miliona godina, ako ide ekspresnom poštom, brzinom svetlosti. Potrebno je ukupno pet miliona godina da postanemo svesni jedni drugih i razmenimo prve poruke. U svetlu svakodnevne komunikacije koje imamo sa desetinama ljudi to je besmisleno dug period za razgovor. Možda isuviše dug da bi smo ga uopšte i počinjali.

M 31 - A. Vukićević, M. Gagić

Ali upravo to što ništa konkretno ne znamo o Nibuloncima i problemu komunikacije s njima daje nam slobodu da pretpostavimo neka rešenja, pa da zaključimo da ogromno rastojanje možda i ne mora da bude nepremostiv problem. Zapravo, možda uopšte nije problem.

Uzmite ovako. Pošalje vam prijateljica SMS poruku u kojoj vas pita kakvo je vreme napolju i da li da ponese kišobran. Nema nikakvog značaja ako joj na to pitanje odgovorite sledećeg dana. Nju interesuje kakvo je vreme sada. Za to pitanje, dakle, važan je brz odgovor. Ima, međutim, mnogo važnijih pitanja na koja se i ne može brzo odgovoriti. Zapravo, što je pitanje važnije i teže to ono zahteva više vremena za odgovor. Recimo, Srbija sa Evropskom unijom razgovara već dve decenije oko pitanja ulaska u njihovu zajednicu. To su složeni, važni razgovori koji zahtevaju puno vremena. Postavljaju se pitanja na koja se odgovori čekaju mesecima, a i godinama. Srbija će razgovarati sigurno još deset godina pre nego što se postignu svi važni dogovori.

Ako tako razmišljamo, možda period od pet miliona godina za razmenu informacija sa Nebuloncima i nije dug. Šta mi sa Nebuloncima imamo da pričamo? Pa sigurno ne o lokalnom vremenu. Čak i mnogo važnije teme su zapravo sasvim nevažne, pa i besmislene u toj komunikaciji. Recimo, nas interesuju podaci o tamnoj materiji i tamnoj energiji. To su najznačajnija pitanja nauke, ali u komunikaciji sa Nebuloncima ona nemaju nikakvog smisla, jer ćemo na ta pitanja pronaći odgovor i sami pre nego što od Nibulonaca stigne odgovor.

Sudar galaksija, umetnička predstava (Nasa)

Pa ipak, ima važnih pitanja koja bismo rado raspravili sa dalekim susedima. To su toliko važna pitanja da njih i ne možemo u kratkom vremenu rešiti. Možda bi to bilo pitanje sudara naše dve galaksije. Taj događaj nam predstoji za oko 4,5 milijarde godina i sa Nibuloncima bismo do tog vremena mogli da razmenimo 900 poruka (ako svaku šaljemo tek po prijemu njihove poruke), što je možda sasvim dovoljno da rešimo neke zajedničke probleme koji naše galaksije očekuju u budućnosti.

Možda je pravo svojine sasvim besmislen koncept društvenih odnosa za Nibulonce; možda će i nama iz Mlačenog puta taj koncept biti besmislen u vreme sudara galaksija, ali da danas pričamo sa stanovnicima Andromede svakako bismo želeli da rasvetlimo to pitanje. Naše dve galaksije će se stopiti u jednu i dobro bi bilo razrešiti pitanja prava. Dobro bi bilo rešiti ko će za šta biti odgovoran, ko šta sme, a da ne ugrozi druge stanovnike nove galaksije. Trebalo bi odrediti neke granice i oblasti za dalja istraživanja i naseljavanja. Ili, što je verovatno realnije, kako se zajedničkim naporima izboriti sa problemom alavih crnih rupa, eksplozija zvezda i kako sve to iskoristiti za dalji razvoj svih stanara galaksije. Naravno, važno je i utvrditi šta to „dalji razvoj“ uopšte znači.