(PRIČA O FOSILIMA)

„Pogledaj kako je interesantan ovaj kamen“- reče moj kum Milan, jednog letnjeg dana, davne, 1993. godine, pokazujući mi nožnim palcem na šareno parče stene u vodi, dok smo obojica krajičkom oka, pazili, svako svoju sitnu dečicu, koja su se igrala u plićaku Bokokotorskog zaliva... 

Kum se sagnu i izvadi parče stene sivkaste boje na kojoj su se ocrtavale beličasti oblačići različitog oblika, načičkani u velikom broju, i usađeni u kamen. Odmah se videlo da su u pitanju fosili, sa kojima sam se tada prvi put susreo. 

Tog momenta se u meni probudila radoznalost, i tragačka groznica, pa sam tog dana, zapostavljajući i kuma i sitnu dečicu, gacajući obalom nakupio još tridesetak sličnih komada, koji su svojom sivkastom bojom bili lako uočljivi u plićaku dok su me posetici plaže u čudu posmatrali pitajući se verovatno u sebi, šta to tražim...

Umesto da me ulov zadovolji, što bi uslovilo da moja pažnja pređe na mlade mame u okruženju, ovo otkriće je pred mene postavilo niz pitanja, najpre odakle potiču i zašto nisu obrasli morskom travom, međutim kako sam bio (i ostao) laik za paleontologiju, pravog odgovora nije bilo.

Detalj sa veće fotografije.

Sledeći trag s tim u vezi, ukazao mi se, sasvim slučajno, nakon što sam se, posle kupanja u moru, mokrih leđa naslonio na bedem koji je odvajao plažu od puta, kad mi je vlažan kamen, na koji sam bio naslonjen, prikazao šta sadrži. Naime, kada je kamen suv, zbog njegove sivkasto bele boje pojačane suncem i solju, fosilni ostaci bele boje su praktično neuočljivi, osim pažljivom oku radoznalog paleontološkog laika, ali kada se isti pokvasi, kamen postaje tamno siv, a fosili bele boje napadno vidljivi naročito za onog ko je radoznao.. 

Ispostavilo se da je deo bedema na koji sam bio naslonjen, sačinjen od većih kamenih kocki od iste vrste materijala koje sam prethodno besomučno skupljao. Fasciniran ovim otkrićem, polio sam ceo bedem morskom vodom, i tada sam shvatio da je ceo sagrađen od materijala bogatog fosilima.

Radoznalost me je terala dalje, pa sam preko nekih meštana koje sam odranije znao, došao do tada jednog od najstarijih, koji mi je rekao da je po priči njegovih predaka, taj kameni zid pravljen za vreme Austrougarske vladavine Bokom, (početkom dvadesetog veka), i da je isti urađen po celom zalivu u svim naseljenim mestima. Po njegovim rečima, sav potreban materijal je donošen iz istog majdana, kamenoloma pod Orjenom, koji je visoko u brdu.... Naravno da mu nisam rekao zašto me to interesuje...

Kakvo je to moralo biti pomeranje tla?

Taj uvodni deo ove priče završio se tako, da sam tog davnog leta u svom ruksaku, uz prateću, uglavnom letnju dečju opremu, u Novi Sad doneo par kilograma bledunjavih parčadi stena, uprkos tihom negodovanju moje supruge, jer je umesto toga, bilo drugog korisnog tereta koji je mogao stati u ruksak.

I tako, veći deo tog kamenog tereta razdelio sam prijateljima koji imaju akvarijum (jer tek potopljen u vodi, stvara kontrast u boji, sivi kamen / beli fosil i pažljivom oku pokazuje svoju raskoš i deluje izuzetno dekorativno), a da nošen svakodnevnim potrebama, nisam saznao ni koja su to bića zarobljena u stenama, ni iz kog perioda razvoja naše planete potiču, i koja im je starost. 

Sticajem sretnih okolnosti, ovog leta sam se ponovo našao „na mestu zločina„ i stara tragačka groznica i ranija pitanja bez odgovora, hibernisana negde u zabačenim fajlovima moga pamćenja, su ponovo oživela, i zagolicala moju maštu...

Zbog naleta kapitala, komercijalizacije, turizma i sličnih novokomponovanih vrednosti savremenog doba, obala u Boki je drastično izmenila svoj lik, ali sam ipak, nošen oživljenim entuzijazmom, uz dosta truda i pomalo intuicije, pronašao ostatke starog bedema, kao i polomljene fragmente tih stena, negde u okrajcima plaža, obično potpuno nasutih šarenim oblucima iz Morače (da se gosti ne nažulje), ili kao krhotine stena bačenih u more kao podloga betonskim plažama sa mnoštvom ležaljki i suncobrana.

Jednom simpatičnom mladiću, meštaninu, „menadžeru ležaljki“, pokazao sam tajnu koju krije njegov rodni kraj, i naravno dečko nije imao pojma o čaroliji koja im leži pred očima, niti mu je neko od njegovih pričao o tome, ali je bio očaran izgledom fosila u malom ručnom mikroskopu koji uvek sobom nosim...

Neverovatno je kako ljudskom oku olako promiču stvari koje imaju smisao i o kojima se može razmišljati, ali to je verovatno danak vremenu i nepotrebnoj dinamici koju sobom nosi. U svakodnevnoj trci, na žalost, nema se vremena za razmišljanje o (samo) na izgled nebitnim stvarima. To ipak ima i donekle dobrih strana jer da je bilo puno radoznalih i naoko dokonih pre mene, verovatno bi nalazište bilo iscrpljeno, a ovako i posle 25 godina, neki komadi su čekali na mene da budu otkriveni, posle ko zna koliko eona...

Voleo bih da saznam kakva je sudbina zadesila ta mala bića i kada, da li je u pitanju vulkanska lava koja je klizila u more, i ohlađena dovoljno da ih ne sprži, zarobljavala i hladeći se okamenjavala njihovu sudbinu.. ili je u pitanju mulj toplih praistorijskih mora koji je odjednom, zbog pokreta tektonskih ploča, isplivao na površinu, i vremenom se pretvorio u kamen. Nekako mi je opcija lave najlogičnija... Ili ima nešto treće što ne znam i ne slutim..

Ono što planiram, je da jedan reprezentativni komad pronađenog kamenja, poklonim prirodnjačkom muzeju u Novom Sadu, (jer je Panonsko more verovatno bilo deo istog okeana, zajedno sa sada Jadranskim, pa u tome vidim vezu ovog muzeja sa Bokom) a da za uzvrat, od kompetentnih ljudi saznam koja su to bića i kada su živela i kakva ih je to sudbina zadesila, a njihovu patnju okamenila u nešto čemu se možemo diviti.

Odgovor dugujem najpre sebi, a i Vama