(or: How To Screw Up Your Job With Ordinary Astronomy Book)
I SUSRET BALKANSKIH ŠPIJUNA
(Hide and Seek)
Idem tako jednom beogradskom ulicom i naletim na Iliju Čvorovića. Balkanskog špijuna. Ili bar nekog ko dovoljno/neodoljivo liči na Iliju Čvorovića, tj. Batu Stojkovića, a i Zvonka Lepetića - u paketu. ONAJ Ilija Čvorović, ili kako se već čovek zaista zove, uredno očešljan, sa predratnim brčićima i belom košuljom. Skoro pa da pomislim kako se negde tajno snima drugi deo Balkanskog špijuna. Jedino je nedostajao MOSKVIČ – ovaj moj Čvorović je šetao gurajući sportski bicikl. Jebi ga, 21. vek.
Osvrnuo sam se blentavo (otvorena usta, podignute obrve, trzam levo-desno/gore-dole kao pokvareni migavac) da slučajno nije neka skrivena kamera. Kontam da će odnekud da izleti i dvojnik Bore Todorovića, sa sve foteljom privezanom lisicama za njegovu desnu ruku.
Kad sam se malo pribrao od početnog šoka, nastavio sam svoje nonšalantno šetkanje. Praznik je, i hoću da ne radim ništa i ne srećem nikog. A nekoliko minuta nakon toga, evo ga opet Ilija, ovog puta ne pešači nego juri na metalik KAPRIOLO biciklu.
E sad je stvarno dosta, pomislih, neko ovde mora da mi objasni neke stvari! Ko to remeti moje prepodnevno blejanje po knjižarama belog nam grada (Čikaga)? Članska karta biblioteke ne viri mi iz prednjeg džepa na majici jer ni košulju, a ni majicu sa džepom nemam. Kao što rekoh, 21. vek. Jebi ga. Za one sa debljim karticama moraju da prave jače džepove.
Zašto se zaleće prema meni? Da li ja delujem kao neko ko je toliko sumnjiv da se ni špijuni više ne ustručavaju da mi to kažu na prepunoj ulici? Vidim mu sreću u očima, mislim da je čak nabacio i kretenski kez, ko će sve detalje primetiti u kritičnom trenutku kada srce počinje svoju tahikardiju. Da pojasnim stvari – nikada nisam učinio ništa loše (pamćenje je subjektivna kategorija, ali ja sam još u osnovnoj školi primetio da imam fotografsko pamćenje), no danas niko ne garantuje da ste nevini samom činjenicom da ništa niste skrivili u svom pacovskom životu. Uostalom, jeste li čitali Kafku?
E, tu sam ja rešio da ih zeznem - neću da se krijem. Neću, i tačka! Možda malo, ponekad, ali u principu NE. Ko sme da mi poremeti i ovo malo vazdušastog prilaženja stvarnosti. Hoću da se pretvaram da živim. Hoću da gledam u sve one stvari koje druge čine srećnim. Da buljim u knjige iz izloga, pa makar nijednu ne pročitao. Gledam u staklo otvorenog srca pod pravim uglom. Pa onda pod uglom od 30 stepeni, preostalih 60 stepeni ostavio sam za NJEGA. Iliju Čvorovića moje mladosti. Tu je negde i Đura, sakriven, sad su bolje organizovani. Učili na greškama, a ne kao ja. Glavom kroz dva zida. Ilija me je de factospazio i ja sad nemam mnogo opcija. Moram da iskoristim ovaj ritam nereda beogradske ulice i uteknem.
Ali, gde? U knjižaru? Bolje da se odmah samoubijem.
| Članak preuzet sa: |  |
II KNJIŽARA KAO SPAS
(Blind Man's Buff)
Prljava stakla (spremačica je zanimanje prošlosti izgleda, a roboti još nisu naučili da idu na kafe pauzu) i reklame. Reklame, svuda reklame… da neko dođe pomislio bi da smo mi nacija koja ništa drugo ne radi, već samo čita.
DOĐITE NA PROLEĆNU RASPRODAJU, KUPITE DVE LOŠE KNJIGE I DOBIĆETE DVE JOŠ LOŠIJE ZA ISTE PARE !!! To mu dođe kao trgovina veka, a ja volim da uštedim više nego da trošim novac na kvalitetne gluposti. Znate, izdavači hoće da vas navuku da čitate ono što bi oni (a i ON) želeli ! Jednom sam tako ušao u istu ovu knjižaru kroz koju trenutno blejim da bih se sklonio od kiše koja je jurila u napad, a razroki štreber (verovatno student) obradovao se kao da je ugledao kupca cele knjižare, ili bar Dostojevskog lično. Objasnio mu da ne želim ništa da čitam, a on onako ljubazno navalio da vrši nada mnom mentalnu okupaciju. Te ova knjiga je bestseler u Engleskoj, te ona knjiga je bila bestseler u Japanu… koga briga? Znam ja sve to, skini mi se, čoveče! Ne treba mi tvoje znanje, dosta mi je svoje.
Na kraju je rekao da, pošto sam prvi put u njihovoj prodavnici ( zagušljivoj po svim dijagonalama/ prepunoj zidova sa retro posterima Borhesa, Andrića i nekog smešnog Hobita kome sam nenamerno zaboravio ime/ drvenih stepenica/ stare kase i ostalih antikvarnih sranja… fora, ne znam šta drugo?), dobijam na poklon rokovnik i olovku.
Šlihtara.
Sada, kada sam video da me uhodi pripadnik špijunske službe setio sam se da mogu da pobegnem u tu smrdljivu knjižaru , možda mi onaj hipster opet ponudi rokovnik, taman da zapišem ko me sve i kada progoni. Korak napred i eto me.
Glupo zvono se oglasilo. Dobar dan, dobar dan, on ustaje … i TA-DAM – veštačka transformacija od nervoznog studenta do najljubaznijeg radnika na svetu. Mene prate, rekoh mu, vladini špijuni. Oni su tu u ulici, jure na biciklima da ne bi bili sumnjivi i kontrolišu svaki moj pokret. Mrsko me gleda taj naivni dečačić. ON MI KAO NE VERUJE NAREČ, ALI JA NE LAŽEM. NISAM KRIV ŠTO MOJE ISTINE DELUJU NEVEROVATNO.
Za par sekundi moj život se preslikao u 3D film sa najsavršenijom akustikom. Da li ću biti jedan od onih junaka koji na kraju pobede, ili ću kroz nekoliko godina stajati u arhivi špijunske službe pod oznakom “IZVRŠEN ZADATAK”? Nisam se uplašio za svoj život koliko za činjenicu da ovim gradom više neće šetati čovek koji primećuje trezor stvari za koje ostali smrtnici ne haju ni u ludilu. Pretvorio sam se u prozor. Tačnije, u onu veliku fleku na zavesi, kamuflažni raj za nas glavate. Ilija me traži. To je očigledno. Zastao je, pogledao u izlog i vidi se da postaje sve nervozniji. Ne primećuje me (živele masne fleke i neoprani prozori !!!), ali zato JA primećujem njega. Prvi put mogu da proučavam uživo svog neprijatelja, a da on nema pojma o tome. Gleda. Gledam. Vadi mobilni telefon, ali šta da javi? Da kaže kako me je tek tako izgubio iz vidokruga jednako je loša varijanta kao i čitanje knjiga u knjižarama dok se napolju verovatno sprema najezda džinovskih komaraca nastalih mutacijom.
Niko više nije spreman za pravu akciju, čak ni ti, moj Ilija!
III ŠPIJUN ŠPIJUNIRA ŠPIJUNA
(I Spy)
Gledam ga kako je ispeglan. Maniri pendrek-aristokrate, pridržava bicikl jednom rukom, završava telefonski razgovor sa nekom uljudnom i šaljivom doskočicom, sve je u redu, dan je lep, on se nikad ne brine, smeje se. Zaista, zašto se smeje ako nije izvršio zadatak? Ili, možda on zna nešto što ja ne znam? Ali, to je jednako nemoguće.
Da li je on to izvršio povereni posao a da nisam primetio neku sitnicu koja će me koštati slobode? Primećujem da nema mladog knjiškog moljca iz radnje, negde je nestao.
Do đavola, sad mi je sve jasno. Kristalno jasno. Baš sam glup kako to nisam ranije povezao. Pa razroki mali gmaz i Ilija Čvorović su u dosluhu. Kako je klinja nestao iz mog gravitacionog polja tako je Iliji zazvonio telefon. Mali je, u stvari, Đura. Samo što ne liče, ali ovo je 21. vek, metode se menjaju, a i ljudi ne izgledaju više kao u prošlom veku. Sad su svi mladi nekako pihtijasti. Prejaki za blog, preslabi za revolucije. Idealni da ne prave probleme globalizaciji.
Ne znam, dragi moj Ilija, mislim kako si ti jedan nesrećan čovek čim toliko gledaš u izlog knjižare, a obojica znamo da to ne radiš zbog čitanja. I ŠTA ĆEŠ DA UČINIŠ NAKON TOGA? Ljudi iza tebe jednako su neodlučni, ali oni nemaju pritisak velikih radnih zadataka. Najgore od svega bi bilo da ušetaš u knjižaru praveći se da si tu zbog prolećne rasprodaje. Znam da duboko u sebi ne želiš da rizikuješ svoju špijunsku karijeru zbog jednog sumnjivo prevedenog naslova. Ili, još gore: autorka grozomorne knjige o domaćicama sada ima drugi deo u kojoj priča o sponzorušama, a i potpisuje je čitavog popodneva. To bi moglo da bude u tvom rangu, zar ne?
Ulazi.
Dobar dan/ dobar dan sa pitko ošišanim prodavcem, pogleda kao da se ne poznaju ali takvi su odmah najsumnjiviji. Ti si me , Ilija, naučio da ONI koji sve rade javno kako ne bi izgledalo tajno, takvi su najopasniji. Je li tako, Ilija, reci? Pogledaj me u oči i reci!
Ne. Bez hrabrosti ni da me pogleda. Pa zar zaista misli da sam toliko glup i ne primećujem kako mu uopšte ne pristaje polica sa naslovima iz popularne nauke. Hoking, Sagan, Grin. (možda su i njih pratili neke Ilije i Đure).
Neodlučan je. Naravno, on je štreber, kao i ovaj njegov Đura junior. Čim krene van plana, mogućnost improvizacije pada na nulu. A ja čekam na njegov pokret, sasvim fino sam ušuškan između Bukovskog i Selindžera na trećoj polici. Čak mi malo i smetaju ogromne otkrivene grudi jedre plavuše koja šrtči na koricama Čarlsove knjige. Kao da je sve to namerno stavljeno da mi odvrati pažnju od moje špijunske senke. U knjizi piše da će se čovek momentalno transformisati kada je pročita. Hvala za informaciju, Čarls, zabeleženo! ON će sad gledati u mene, ali to više neću biti JA koje su Ilija i Đura uhodili. A, ne. To sam samo JA, onaj koji fino rešava stvari pritajen uz gajbice sa jabukama koje su uparkirane do prvog velikog otvorenog ormara s poezijom.
Život u jednoj sekundi. Polica sa knjigama. One kojih se najredije sećam, te su na najvišoj. One smaračke su svuda po malo, raštrkane i nekako kako god da biraš, uvek je velika verovatnoća da dohvatiš neku od njih. Koju knjigu biraš, Ilija? Ja živim na petom spratu, ali ovde nemaju peti sprat. Ti si verovatno negde u blokovima, dobar si komšija, zalivaš cveće ženama sa sprata i iznosiš smeće svake srede. Dvolično đubre.
IV IGRA POGLEDA
(Hopscotch)
Pogledali smo se. Napokon. Ilija, svaka ti čast, od toliko knjiga ti gledaš u čoveka koji u knjižaru ulazi samo kada se od nečega/nekoga zaklanja.
Dobar dan /dobar dan
Ove knjige su lepo aranžirane /oh, da, ali koji je smisao uređivati đubre samo da bi lepše izgledalo?
Možda se među novim naslovima krije zanimljivo štivo/ ne smaraj nego pređi na stvar
Zašto me tako ljutito gleda? /zašto je tako uplašen, nova taktika? Da padnem na sažaljenje, nikada!
Ovaj čovek je nervozan /ne, ti nisi Ilija Čvorović. Ko si ti?
(ovo sve govorimo u sebi, jer – sve se zna, samo je forma drugačija)
Obojica gledamo u knjigu o slavnom engleskom matematičaru Alanu Tjuringu “Čovek koji je suviše znao”. Ironija? Komedija? Recite mi, molim vas, u kom sam žanru? Da saznam i ovo malo stvari koje ne znam. I njega su pratili. a bio je intelektualno iznad svih svojih protivnika. Kako ne želim da ispadne da mi se sviđaju iste knjige kao i jednom propaloj špijunskoj replikaciji nenadmašnog Ilije Čvorovića, vadim hitro tvrdo ukoričene novitete.
“Elegantni Kosmos” ? Hm, da li je to knjiga koja bi obradovala moju ćerku / “Elegentni Kosmos”?
Šta je, kog vraga, elegantno u Kosmosu? Kravata ovog slepca koji prodaje knjige - nije. Ni nalik Đuri Čvoroviću. Ovaj sam ne može da podigne deset stripova. Odlazi opet negde. Hop, hop – baj, baj. Poput džeparca. Čas ga ima, čas ga nema. A mi - niti krademo, niti kupujemo knjige. Utopija, burazeru.
Ilija to savršeno iskustveno prepoznaje i rešava da pređe na PLAN B. Ignorisanje.
V KAKO IZABRATI KNJIGU IZ ASTRONOMIJE?
(Trojan Horse)
(Pogled prema sadržaju/ kao zamišljen/onda blagi uzdah, pogled u cenu na kraju izdanja … par sekundi tišine u kojima sigurno nije razmišljao o teoriji Velikog praska/ma daj, Ilija, reci jasno i glasno zašto si ovde).
Napokon. Podiže knjigu i traži pogledom svog kompanjona prerušenog u prodavca. To je znak. Jasan znak da kreću u akciju.
U knjizi se nalazi šifra, ovaj žgoljavi je zamakao iza da proveri sa štabom šta im je činiti, sad treba samo da upakuju sve kako ne bi bilo sumnjivo. Dok njih dvojica (KAO) proveravaju bazu podataka u računaru, ja sam opet tu negde kod Bukovskog. Volim način na koji mi njegove knjige pružaju sigurnost. Možeš da budeš pijanac koji psuje i star kao olupina Titanika, pa da opet zaslužiš svoje mesto na prometnom štandu knjižare u centru grada. Sa sisatom plavušom koja mu se ne opire. Selindžer je druga priča. On je isto nešto petljao sa klinkama, ali fino. Povukao se na ranč i doživeo skoro sto godina. Živeo čovek zdrav život, tu i tamo provirio da vidi šta ima, kad je video da nema ništa, ajd’ opet nazad i tako pola veka.
Pliva-hoda, hoda-pliva. Amfibija.
Tako ćeš i ti Ilija, odraditi samo jedan loš posao i dok dlanom o dlan, eto tebe u ilegali. Neka živopisna kućica na moru, ili vinograd na selu. A možeš da voziš svoj novi bicikl do mile volje bez straha da će te zaustaviti ljutita murija ako slučajno pređeš u jednosmernu ulicu. Uostalom, nisu te ni ovde zaustavljali jer si NJIHOV, ali uskoro ćeš morati da budeš SVOJ, a ti na to nisi navikao. Neiskusan si, brate. Tvoj mentor, PRAVI čika Ilija je bio skroman čovek koji je školovao decu. A šta ti kupuješ svojoj ćerkici - knjigu iz astronomije? Pored toliko loših knjiga na popustu koje bi ona pročitala i podelila drugaricama, ti joj kupuješ luksuznu knjigu iz astronomije koju može da prepriča… drugaricama? Svom plišanom medi pred spavanje?
Nečovek si, Ilija, znam šta hoćeš. Znaš da sam osetljiv, a skontao si i da mi ne možeš ništa. Sad igraš na kartu moje osetljivosti i hoćeš da tiho patim jer gledam kako uništavaš jedan mlad život i srećno detinjstvo koje će zauvek biti narušeno čitanjem dosadnih priča o tome kako je Ajnštajn jednog lepog jutra shvatio da je sve relativno, i kako je kosmološka konstanta sve samo ne konstanta. No pasaran, Ilija! Verovatno je i to neka šifra, i sad se od mene očekuje da reagujem. Treba da uradim šta? Tresnem o pod što jače mogu novu knjigu o Hari Poteru? Ili ti dobacim jedan od osamdeset sedam romana za žene (postoji tabla sa identičnim naslovom) ? Ili narodni kuvar. Ili Bukovskog? (neee !!!)
 |
|
Bukovski drži "predavanje" na radio stanici
|
Doslednost je vrlina, a ja sam vrlo vrli tip. Mogu da budem dosledan ceo život, ako treba.
Bukovski kreće nešto da mi priča/ pst, tišina ! / kao da ga čujem/ a, šta kažeš? / niko se ‘leba nije najeo od stajanja u knjižari/…
... aaa, umukni... !
Gde je Ilija, gde je, gde je?
(dišem na škrge, ne osećam prste, oči sve veće i veće, postajem žaba… jebote, ona knjiga deluje… a nisam duvao još od gimnazije).
Aha, eno ga! Ludak dolazi do kase. Nosi knjigu u ruci i zadovoljno se osmehuje, prodavac kao da će propevati od sreće.
Izoštravam konture da vidim šta piše na naslovnici: Tkanje Svemira. Jadničak verovatno ni ne zna da to nije priručnik iz domaćinstva u kom se pominju prediva. Trla baba lan. Kad ga ovi iz centrale budu pritisnuli za refundaciju špijunskih troškova, a on njima objasni da je šifru sakrio u knjizi koja se zove Tkanje Svemira, san o vinogradima na pustom ostrvu postaće java.
Plan je genijalan. Uništiti bitangu metodom tihe sabotaže. Šta kaže cenjena elita sa zida? Borhes? Nšta. Andrić? Ništa. Tolkin? Ništa. Ćutanje je znak odobravanja, dakle 3:0, bez uzdržanih, hvala vam, gospodo, svedoci ste jedne velike pobede obične žute žabe!
Pauza. Dajte čašu vode, popijte i vi jednu, sledi rasplet. Stojim ovde sve vreme skvrčen na par kvadratnih metara i pričam, pričam… Ah, osveženje u pravi čas. Zadovoljno vraćam oči u normalno stanje/isključujem škrge/cipele su ponovo prohodne za prste/u glavi je džez ritam, gitara+saksofon/Džimi Hendriks me prekorno gleda sa naspramne police/ sorry, Jimi!/ jeeer… gitara je previše prigušena i fensi/jebi ga, Džimi, sorry još jednom / 21. vek, šta drugo da ti kažem.
Ilija upravo spušta u papirnu kesu svoj danajski dar (TROJAN HORSE FOR NAIVE) – knjigu koja će ga unazaditi hiljadama godina na lestvici važnih tajnih agenata. Pozdravlja se s mlohavim hipsterom, izlazi zadovoljan, utapa se u masu prosečnih. Više nema ni specifične brkove, ni toliko staromodnu košulju. On je srećan, njegov bicikl se pokreće prostim okretanjem pedala, ide kući opijen uspehom jer misli da je nabavio korisnu knjigu.
Iz astronomije (!).
Ljudska glupost je čudesna, kažem vam.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
