Svi znaju da su rakete složene mašine. Ali dok su prvi stepeni uglavnom „gurači“, busteri – veliki rezervoari sa snažnim motorima – dotle su oni dodatni stepeni sasvim druga priča. Oni predstavljaju najkomplikovaniji segment svake tipične kosmičke rakete.
Taj dodatni stepen može da bude treći, četvrti, pa čak i peti stepen po redu, kao što je bio slučaj kod sovjetske lunarne rakete „N–1" . Generalno, zadatak dodatnog stepena je da korisni teret (brod, sondu, satelit) prevede sa pomoćne orbite na „odletnu" ili međuplanetnu trajektoriju. Amerikanci ove raketne stepene nazivaju jednostavno „gornji stepen" (upper stage) što smo i mi prihvatili, dok Rusi dodatne stepene nazivaju „stepenima za ubrzavanje" (разгонный блок) pa čak i „međuorbitnim remorkerima" (межорбитальный буксир), slikovito opisujući njihovu pravu funkciju.
Računa se da je prvi dodatni stepena na svetu bio američki „Centaur" na tečno gorivo, čiji su radovi započeti u Nasi još 1956. godine, a pojedine verzije letele čak i sa spejs šatlovima.
Danas bih želeo da kažem nešto o jednoj od najpoznatijoj porodici dodatnih stepena u svetu, sovjetskim blokovima „Д".
ISTORIJA
Prototip čitave buduće serije bio je dodatni stepen, odn. blok „Д“ kompleksa „Н1-Л3“, koji je od avgusta 1964. godine razvijаn u okviru sovjetskog programa za slanje ljudi na Mesec. Funkcionalno, njegov zadatak je bio da obezbedi dve korekcije trajektorije tokom leta Zemlja–Mesec, stvоri kočioni impuls radi uvođenja kompleksa „Л3“ koju su činile „ЛК“ (lunarni modul) i „ЛОК“ (komandni modul) u kružnu orbitu oko Meseca, 2–3 korekcije te orbite, i, na kraju, obezbedi kočioni impuls radi potpunog smanjivanja orbitne brzine lunarnog modula pred njegovo aluniranje. (Као što sam rekao, prva tri stepena rakete „N–1“, nazvani blokovima „A“, „Б“ i „В“, imali su zadatak da uvedu kompleks u Zemljinu orbitu, a blok „Г“, četvrti stepen, trebalo je da ubrza kompoziciju i pošalje je ka Mesecu). Zato je projektovano da maksimalni broj uključivanja marševskog motora bloka „Д“ (imao je oznaku 11Д58, ili prema drugim izvorimaРД-58)bude 7, a da vreme rada bloka bude 7 dana. Zbog toga je kiseonički rezervoar imao loptasti oblik i posedovao je termoizolacionim slojevima. Pored toga, bio je ohlađen do –200° C i sadržajem (kiseonikom, sa tačkom ključanja od –183° C), što je dodatno smanjivalo isparavanje goriva, te tako povećavalo gustinu tečnog kiseonika, smanjujući neophodnu zapreminu rezervoara. Rezervoar kerozina je imao torusni oblik, i radi uprošćavanja konstrukcije napajanja bio je nagnut pod uglom od 3 stepena. Prilikom lansiranja čitav blok je bio težak 3,5 tone, ali neki delovi su odbacivani tako da je prazan u kosmosu imao oko 2,5 tone. Potisak motora 11Д58 iznosio je 8,5 tona.
| Preuzmite e-knjigut u PDF verziji (17 strane, 6,04 MB) 
|
|
|
Pročitajte ostale e-knjige Draška Dragovića |
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
