Trenutno je u jeku trka za POVRATAK na Mesec, u kojoj učestvuju Ameri, Kina, Indija, Japan, Izrael, EU (i još poneki). Međutim, pre pola veka valjala se trka za OSVAJANJE Meseca, u kojoj su učestvovale samo dve zemlje, tada jedine kosmo-sile: SAD i SSSR. Pobednika svi znamo, ali samo godinu dana ranije trka je izgledala krajnje neizvesna. Šta se događalo, šta je odlučilo? Veži se, polećemo!
Iako su kasnije startovali, kosmonauti su lako mogli da prvi slete na Mesec.
Ali do kraja 1968, trka je bila završena.
Otprilike dve nedelje pre nego što je misija 'Apollo 11'lansirana ka Mesecu, astronaut 'Apolla 8',Frank Borman je otputovao u Moskvu na službeno putovanje u ime Nase. Poseta je bila planirana mesecima, ali tajming nije mogao da bude gori. Američki astronauti su bili spremni da slete na Mesec i izgledalo je da su im Sovjeti predali trku.[1]
U februaru 1966, Sovjeti su objavili na press-konferenciji da je nedelju dana ranije njihov robot 'Luna 9' prvi u istoriji meko sleteo na Mesec. U to vreme, sovjetski uspesu u kosmosu su daleko nadmašivali američki program. Aleksej Leonov (krajnje levo, sedi pored svog dobrog prijatelja Jurija Gagarina) bio je bio glavni adut u sovjetskom programu za sletanje na Mesec, koja je u to vreme zaostajao najmanje dve godine za američkim.
U večernjim satima 4. jula 1969 [2], Borman je sedeo u kompleksu američke ambasade u Moskvi, ispijajući piće sa nekolicinom kosmonauta-veterana koji su izgledali povučeno, nekako utučeno. Sledećeg dana Borman je posetio Centar za trening kosmonauta u Zvezdanom gradu, gde se susreo sa koordinatorom treninga kosmonauta, general-pukovnikom Nikolajem Kamaninom(1908-1982). Jedan od retkih rukovodioca sovjetskog kosmičkog programa sa javnim profilom, Kamanin je takođe bio i nacionalni heroj koji se istakao još 30-ih godina predvodeći hrabro spašavanje sovjetskih mornara zaglavljenih u arktičkom ledu [3]u istraživačkom brodu 'Čeljuskin'. Obično veseo i komunikativan, sada mu je raspoloženje bilo neuobičajeno tiho. Na pitanje američkog novinara hoće li Sovjetski Savez da pokrene neku misiju na Mesec kako bi parirali američkom 'Apollu 11' [4], Kamanin i kosmonauti nisu dali ni potvrdan odgovor niti demant.
Ipak, Kamanin je znao nešto što nisu znali ni Borman ni novinar: Mesečeva trka je već bila izgubljena. Trećeg jula, tajna Mesečeva petostepena super-raketa, poznata kao 'N-1', eksplodirala je u dalekom lansirnom centru Bajkonur u Kazahstanu, potpuno uništivši dve lansirne rampe [5]. U svom privatnom dnevniku, Kamenin je te noći napisao: 'Očajnički smo žudili za uspehom, pogotovu sada kada je američki astronaut Frank Borman naš gost. Ali sve naše nade su raspršene snažnom eksplozijom rakete nakon samo desetak sekundi nakon lansiranja ... neuspeh koji nas je vratio unazad za još jednu ili jednu ipo godina...'
'Socijalizam je naša lansirna rampa!' piše na ovom posteru Valentina Viktorova iz 1962, godinu dana posle prvog leta Jurija Gagarina u svom solo letu u misiji 'Vostok 1'.
U SAD, CIA je pripremila raport za predsednika Richarda Nixona u okviru njegovog dnevnog brifinga za 5. jul: 'Veliko sovjetsko bespilotno lansiranje prema Mesecu 3. jula završeno je neuspehom izazvanim ekspolozijom.' Čvrsti dokazi su stigli kasnije. U avgustu, američki špijunski satelit 'CORONA' poslao je detaljne slike tog područja. Jack Rooney, analitičar fotografija u tajnom Nacionom centru za fotografska tumačenja (NPIC) u Vašingtonu, D.C., bio je toliko šokiran kada je ugledao slike, da je njegov uzvik ('Jesus Christ!', šta bi Amer drugo) prepao saradnike oko njega. Čitavo područje oko rampe izgledalo je uništeno ili oštećeno... (Pogledaj ovaj redak filmić o tome.)
* * *
U Sovjetskom Savezu se nigde u javnosti nije govorilo o neuspeh. Zapravo, čelična pesnica tajanstvenosti koja je obavijala rani sovjetski kosmički program sada je bila od koristi, jer su oni prvi uspesi sada bili potisnuti nizom katastrofa. Kao što je primetio Jaroslav Golovanov, novinar 'Komsomolskaje Pravde'oštrog pera: 'Tajnost je bila neophodna da nas Amerikanci ne bi prestigli. Ali kasnije, kada su nas prestigli, morali smo da održavamo tajnost kako ne bi znali da su nas pretekli.'
Sovjetski ekvivalent 'Apollovom' Lunarnom modulu bio je 'LK' ('Лунный Корабль'). Ovaj probni model na slici se danas nalazi u Muzeju nauke u Londonu, dok je sliku Meseca poslao 1980. brod 'Zond 8'.
Zašto su Sovjeti izgubili trku za Mesec? Njihovo vodstvo nad Amerikancima u ranim danima kosmičke ere činilo se gotovo nepobitnim. Počevši od 'Sputnjika 1', prvog veštačkog satelita, 1957. godine, napravili su do tada neviđenu seriju 'prvih': prvi čovek u kosmosu, prvi izlazak u otvoreni kosmos, prvo meko sletanje na Mesec i prvi lunarni rover (da ne pominjem Veneru i Mars). Ta postignuća su zahtevala pametne ljude i dobre inženjere, kao i sposobnost organiziranja visoko-tehnoloških timova za pojedinačne zadatke. Ako je Sovjetski Savez mogao sve to da učini, zašto nisu uspeli da spuste kosmonaute na Mesec?
Kao i kod svih velikih istorijskih događaja, razlozi su složeni i ne postoji jedno jednostavno objašnjenje. Ipak, ističu se neki bitni faktori. Prvo, Sovjeti su ušli u igru prekasno, više od tri godine nakon Kenedijeve deklaracije o Mesecu objavljene u maju 1961. Godine 1960, glavni sovjetski konstruktor Sergej Koroljev, koji je osmislio najveće projektile u zemlji i rukovodio najvećim konstruktorskim biroom, dobio je odobrenje za seriju super-teških raketa s oznakom 'N' (od ruskog Ракета-носитель), s mogućnošću (do 1967.) da u Zemljinu orbitu podignu korisni teret težak oko 80 tona. Generalno, svrha te rakete je bila neodređena: različiti vojni ciljevi, velika kosmička stanica koja bi kružila oko Zemlje i možda ljudske misije na Mars.
Iako je malo verovatno da bi Sovjeti stigli prvi na Mesec čak i da je konstruktor raketa Sergej Koroljev (sedi sa Gagarinom) poživeo, njegova iznenadna smrt u januaru 1966. je bila ozbiljan udar na moral. Njegov naslednik, Vasili Mišin, nije posedovao ni harizmu ni autoritet da povede program ka cilju...
Do septembra 1962. usvojen je plan o slanju 75 tona u Zemljinu orbitu, za šta je odabrana raketa nazvana 'N-1'. Potpisano je na stotine podugovora, te su radovi započeti vrlo ozbiljno. Ali za razliku od Nasinog 'Saturna V', raketa čitavu godinu dana nije imala čvrstu misiju za koju će biti korišćena. U julu 1963. godine, Koroljev je prvi put objavio slanje ljudi na Mesec kao prioritet, te je od svojih inženjera zatražio da izrade sveobuhvatan plan.
Ali usledilo je Nasino lansiranje rakete 'Saturn I' u maju 1964. godine, sa prototipovima komandnog i servisnog modula (CSM) za 'Apollo', što je bio glasan alarm za sovjetsko rukovodstvo. Do tog trenutka, američki raspored za odlazak na Mesec mogao je biti smatran kao provizoran. Ali ko je smeo da zanemari stvarnu letilicu 'Apollo' u orbiti? Dva meseca kasnije, Koroljev je dogovorio sastanak sa Prvim sekretarom sovetske partije Nikitom Hruščovom u Kremlju i uverio ga da se posveti projektu koji bi mogao da pobedi 'Apollo' na površini Meseca. Hruščov je potpisao plan 3. avgusta 1964. U tom trenutku, Koroljev i njegovi inženjeri su tek započeli da uobličavaju arhitekturu projekta za Mesec, koji je uključivao pojačanu raketu 'N-1' koji bi mogla da isporuči 95 tona u Zemljinu orbitu, strategiju spajanja elemenata u lunarnoj orbiti (sličnu Nasinoj), i lunarni sletni modul za jednu osobu. Do tada je 'Apollo' već bio na dobrom putu, a američko vodstvo je bilo svima očigledno.
Međutim, kasni start nije bio jedini – makar ne najvažniji – problem. Sovjetska vojna industrija je bila opterećena haotičnim sistemom upravljanja koji je u potpunosti bio u suprotnosti s onim što bismo mogli da očekujemo od socijalističke ekonomije. Dok je NASA predstavljala centralizovani sistem koji je u potpunosti vodila savezna vlada, sovjetski svemirski program je delovao više kao socijalistička verzija konkurentnog tržišta. No pravila su važila samo do nekle, a program je postao talac birokratskih zastoja i hirova moćnih pojedinaca.
Menadžeri poput Koroljeva su upravljali svojim malim feudima. Tesno je surađivao sa konstruktorskim biroom Valentina Gluška, koji je izrađivao raketne motore na tečno gorivo visokih performansi. Koroljev i Gluško su se poznavali još iz mladih dana s početka tridesetih godina, ali iako je njihovo prijateljstvo često bilo na proveri (osobito u vreme staljinističkih čistki, kada su bili prisiljeni da se međusobno optužuju), uspeli su da ostanu u srdačnim odnosima sve do kasnih 1950. Međutim, bitka za 'N-1' potpuno je uništila svaku pristojnosti, došavši do točke kada su odbijali da sede u istoj sobi zajedno.
Prvi pokušaj lansiranja Mesečeve rakete 'N-1' 3L u februaru 1969. Posle 183 sekunde, raketa je tresnula na zemlju. Neki od 30 motora prvog stepena nisu radili kako valja...
Konflikt su bio viši od ličnog. Gluško je 1960. i 1961. godine započeo da sve svoje resurse preusmerava ka razvoju raketnih motora koji bi koristili komponente goriva koje bi mogle da se skladište, što je bilo prikladnije za ICBM projektile koji su morali da budu u stalnom stanju pripravnosti. To je imalo pragmatičan smisao, budući da se Sovjetski Savez pripremao za masovno uvećanje svojih ICBM snaga tokom 60-ih. Koroljev je, međutim, tvrdio da će kriogeno (super-hladno) gorivo, kao što je tečni vodonik, proizvoditi mnogo veći potisak za Mesečevu raketu. U leto 1962, državno-partijska komisija je procenjivala Gluškovljev predlog za 'N-1' i onaj Nikolaja Kuznjecova, novajlije u konstruisanju raketnih motora [6], koji su koristiti kriogeniku kao što je zahtevao Koroljev. Komisija je presudila u korist Kuznjecova.
U tržišnoj ekonomiji, očekuje se da će se onaj ko izgubi na konkursu skloniti. U sovjetskom kosmičkom programu to se nije dogodilo. Gluško je imao uticajne prijatelje u Komunističkoj partiji i saveznike u kosmičkom programu. Sarađivao je s kolegom uzurpatorom Vladimirom Čelomejem, koji je nadzirao divovski konglomerat biroa koji su projektovali ICBM i krstareće rakete. Godine 1967, dok se Koroljevljev program 'N-1' napredovao punom parom, Gluško i Čelomej su uspeli da dobiju odobrenje od Politbiroa da pokrenu paralelni projekat rakete, poznate kao UR-700, kako bi se takmičila s Koroljevljevom Mesečevom raketom. Bilo je to kao da je NASA odbila da prihvati da je njen ugovor odbijen zarad druge kompanije, ali jednostavno nastavio sa svojom verzijom. Iako je UR-700 ubrzo otkazana [7], takvi slučajevi – a bilo ih je mnogo u sovjetskom kosmičkom i raketnom programu – rasipali su preko potrebne resurse.
Oleg Makarov (ovaj gore, tokom vežbi u Crnom moru 1978.) bio je još jedan od kosmonauta koji se krajem 60-ih pripremao za lunarne misije. Međutim, deceniju kasnije misija je promenjena i Sovjeti su počeli da se pripremaju za randevue letilica 'Sojuz' sa orbitnom stanicom u Zemljinoj orbiti.
Organizacioni haos je takođe pogodio i sâm lunarni plan. Od najranijih dana, Koroljev je smatrao da je let kosmonauta oko Mesec nezavisna misija od sletanja na Mesec, iako je bilo logično da budu integrisani u jedan program. Razdvajanje je nastavljeno do kasnih šezdesetih, iako je postajalo jasno da to sve manje i manje ima smisla. Na kraju su Koroljev i Čelomej pristali da sarađuju na programu pod nazivom 'L-1'(često se naziva i 'Sojuz7K-L1'), čiji je jedini cilj bio da pošalju posadu od dva putnika oko Meseca i vrate ih na Zemlju. Taj projekt, poznat pod nazivom 'Zond' (od 'Zonda-4' do 'Zonda-8'), nije prošao nakon što njegova raketa, Čelomejevljev novi 'Proton-K', tri puta nije uspeo da dosegne Zemljinu orbitu tokom 1967. i 1968. godine. 'Zond4' je konačno dospeo u deep space [8], ali je prilikom povratka skrenuo sa kursa i pao u Atlantik, prethodno bivajući uništen daljinskim upravljačem [9].
Čak i sredinom 1968. postojala je realna šansa da su Sovjeti preduhitre Nasinu istorijsku cirkumlunarnu misiju 'Apolla 8', koja je dodata u raspored lansiranja u avgustu te godine. No, iako su sledeća dva leta, 'Zond5'u septembru i 'Zond6'u novembru, uspešno obletela Mesec, pretrpela su ključne neuspehe pri povratku na Zemlju. Kao rezultat toga, predložena misija za lansiranje kosmonauta Alekseja Leonova i Olega Makarova početkom decembra, baš na vreme da pobede 'Apollo 8', otkazana je. Dok je 'Apollo 8' leteo oko Meseca tokom Božića 1968. godine, Kamanin je u svom dnevniku napisao da je 'za nas je praznik nesrećan jer smo izgubili priliku da se ljudi koji danas lete oko Meseca ne zovu Valeri Bikovski, Pavel Popovič ili Aleksej Leonov, nego Frank Borman, James Lovell i William Anders.'
Spaljeno tlo oko lansirne rampe u Bajkonuru u Kazahstanu, kao što se vidi u donjem delu ovog snimka američkog satelita 'CORONA', odaje mesto eksplozije rakete 'N-1' 3. jula 1969. godine. Ove slike su potvrdile da se nešto loše dešava u sovjetskom raketnom programu.
Čitavo vreme, sovjetski lunarni program je patio je od još jednog problema – akutnog nedostatka rubalja. Ogromna ulaganja potrebna za razvoj novih ICBM projektila i nuklearnog oružja, kako bi sovjetska armija održavala stratešku nadmoć nad Sjedinjenim Državama, odražavala su se na sredstva za svemirski program zemlje. Preduzeća koja su konstruisala strateško oružje, kao i prateću elektroniku i zemaljsku infrastrukturu, bila su ista ona koja su proizvodila hardver za kosmički program. Dok je Koroljevljev konstruktorski biro, OKB-1, gradio lunarnu raketu 'N-1', proizvodio je paralelno i prvu generaciju interkontinentalnih balističkih projektila (ICBM) na čvrsto gorivo. Resursi su bili neverovatno napregnuti, a kada su Strateške raketne snage, koje su u suštini vodile sovjetski kosmički program, donosile odluke o dodeli sredstava, bilo je prirodno da generali favorizuju strateške i vojne programe u odnosu na ono što se smatralo beskorisnim kosmičkim spektaklima.
Posebno su za 'N-1' mnogi visoki generali smatrali potpunim rasipanjem materijala i energije i nisu prikrivali svoj prezir. Sovjetski ministar obrane, maršal Rodion Malinovski ispričao je kolegama generalima tokom sastanka 1965. godine: 'Ne možemo sebi da priuštimo, niti hoćemo, da gradimo super-moćne rakete i letimo na Mesec.' Njegov naslednik, maršal Andrej Grečko[10], bio je još konkretniji: 'Ja sam protiv misija na Mesec.'
Oleg Grigorijevič Makarov (snimljen pre svog trećeg leta u 'Sojuzu27'1978.) ipak nije uspeo da ode na Mesec. Zajedno sa Leonovom je bio odabran za prvi let oko Meseca. Ukupno je proveo preko 20 dana u kosmosu,a umro je 2003. u 70. godini od srčanog napada.
Nedostatak novca i vremena direktno je doprineo jednoj od najsudbonosnijih odluka u programu 'N-1', a to je da se preskoče testiranja prvog stepena pre leta. To je značilo da je svako lansiranje 'N-1' – bila su četiri pokušaja, sva neuspešna, od februara 1969. do novembra 1972. – izvedeno bez ikakvog testiranja prvog stepena na probnom poligonu, što je čak i tada smatrano apsolutnom ludošću, obzirom na specifičnosti konstrukcije rakete. Kuznjecov, konstruktor motora, odlučio je da usvoji vrlo napredan i vrlo rizičan (u to vreme) proces poznat kao ciklus predsagorevanja[11]. To je značilo da je potisak svakog njegovog motora morao da bude relativno nizak – oko 150 tona na nivou mora – u poređenju s motorima F-1na 'Saturnu V', koji su stvarali potisak od po 670 tona. Da bi ostvario potrebnu snagu, Koroljev i Kuznjecov su odlučili da stave 30 kerozinskih motora NK-33 u podnožje prvog stepena 'N-1'. Ali ta odluka je stvorila nove probleme: Kako sinhronizirati potisak i vektore tolikih motora koji se pale istovremeno? Šta ako se jedan ili dva ne uključe? Te potencijalne anomalije su zahtevale ozbiljnu pažnju i mogle su se rešiti izgradnjom novog ali skupog postrojenja za testiranja na zemlji. Ali takav bi poligon koštao puno para i vremena za izgradnju. Sukobi oko ovog pitanja postali su toliko jaki da su Koroljev i jedan od njegovih dugogodišnjih zamenika, Leonid Voskresenski, ušli i u oštar verbalni sukob, a Korolev je zapretio da će ga udariti štapom. Iako se Koroljev kasnije izvinio, Voskresenski je dao ostavku 1964, umesto da učestvije u onome što je ispravno video kao propali projekt.
Sovjetski raketni motor NK-33(levo) za raketu 'N-1' i motor F-1za raketu 'Saturn V'.
Kao što je i bilo suđeno, sva četiri lansiranja 'N-1' su propala pre nego što je ijedan prvi stepen stigao da se odvoji. Drugi pokušaj, 3. jula 1969. – dok je Nasin 'Apollo 11' već sedio na lansirnoj rampi – trebao je poslati 'Zond' u lunarnu orbitu. Na brodu nisu bili nikakvi kosmonauti, ali je trebalo poslati signal da su Sovjeti blizu. Nekoliko trenutaka nakon što se 'N-1' podigao sa rampe, odmah nakon ponoći u Baikonuru, pao je natrag i eksplodirao. Eksplozija je bila tako intenzivna, prema rečima Valerija Menšikova, mladog oficira raketnih snaga, da su 'komadi rakete leteli deset kilometara, a prozori bili su razbijeni na objektima udaljenim 40 kilometara. Loptasti rezervoar težak 400 kg odleteo je i pao na krov montažne hale, sedam kilometara od lansirne rampe.' U jednom spektakularnom trenutku, Mesečeva trka se završila...
[1]Naravno, ovo je žvaka, jer je Borman zapravo išao da pokuša da ispipa situaciju i lično se uveri kako Ruje napreduju i da li postoji opasnost da 'Crveni' pobede za prsa. CIA je uveliko snimala špijunskim avionima kosmodrom Bajkonur i poligone i znali su da su im Rusi (makar) za petama.
[2]'Apollo 11'će biti lansiran 16. jula (prim.prev.)
[3]Kamanin je i II sv. rat dočekao kao pilot, koji je brzo napredovao do zapovednika vazduhoplovne brigade i čina generala, da bi posle rata postao komandant Vazduhopolovne armije. Njegov sin je u 14. godini postao pilot-lovac, čime je postao najmlađi vojni pilot u istoriji.
[4]Sovjeti su tokom 60-ih girali dva paralelna programa za slanje ljudi na Mesec: misije za slanje ljudi oko Meseca koje bi koristile letilice 'Sojuz7K-L1'('Zond') lansirane raketama 'Proton-K', i misije za slanje ljudi na površinu Meseca koje bi koristile letilice 'Sojuz7K-LOK'i lendere'LK'lansirane raketama'N-1'. Nakon što su Amerikanci obleteli Mesec sa posadom 24. decembra 1968. ('Apollo 8') i nakon sletanja u julu 1969. ('Apollo 11'), a i nakon četvorostruke serije katastrofalnih pokušaja lansiranja 'N-1', sovjetski program je doživeo krah. Program 'Zond' sa 'Protonima' je otkazan 1970, dok je program 'N-1'/L-3' prekinut 1974. Oba programa su bila tajna sve do 1990.
Poslednji pokušaj da se preteknu Amerikanci, bilo je planirano lansiranje orbitera koji bi se sastojao od dva ili tri modifikovana modula 'Sojuza7K-OK' ukupne težine 5,5 tona. Lansiranje je trebalo da bude 8. decembra 1968. (samo dve nedelje pre 'Apolla 8') ali je otkazano zbog nespremnosti kapsule i rakete. Posle uspeha 'Apolla 8', Sovjeti su shvatili da su izgubili tu trku, pa su izgubili svaki politički interes za program 'L1' ('Zond').
I nakon spuštanja Amera na Mesec, Sovjeti su nastavili da vrše neka testiranja koja su nastavljena sve do 1971. – uspešno su lansirana tri 'LK'(jednosedna lunarna modula) u Zemljinu orbitu ('Kosmos379','Kosmos398', 'Kosmos434'), koja su simulirala sve akcije neophodne za spuštanje naMesec. Komandni modul '7K-LOK'je lansiran samo jednom ('Kosmos382') radi testiranja raketnog modula koji bi doveo ljude do Meseca i uveo ih u orbitu oko Meseca.
Iako Sovjeti nisu bili spremni za putničke misije čak ni oko Meseca, ipak treba reći da su izveli 5 delimično uspešnih bespilotnih letova oko Meseca: 'Kosmos146'10. marta1967.; 'Kosmos154'8. aprila 1967.;'Zond1967A'27. septembra 1967.;'Zond1967B'22. novembra 1967.'Zond4' je lansiran 2. marta1968. i on je izveo prvi uspešan cirkumlunarni let. Potom su još 4 'Zonda' uspešno obletela Mesec ('Zond5', 'Zond 6', 'Zond 7' i 'Zond 8') ali je između toga bilo i pet koje su završene padovima i eksplozijama, tako da niko normalan nije želeo da proba letove sa posadama.
[5]To je bilo drugo neuspešno lansiranje ove rakete – prvo je bilo četiri meseca ranije. Raketa je nosila lunarni modul, ali je 2300 tona goriva raznelo raketu posle samo 15 sekundi leta. Utvrđeno je da je seriju započela eksplozija turbopunpe na motoru #8. To se smatra jednom od najvećih veštačkih nenuklearnih eksplozija u ljudskoj istoriji.
Do novembra 1972. bila su još dva lansiranja, ali su se i ona završila katastrofalno, ialo su se konstruktori jako trudili da poprave sve potencijalne kvarove (najduže je letela poslednja – 110 sekundi).
[6]Posle II sv. rata, Kuznjecov i njegov biro OKB-276 su uz pomoć zarobljenih nemačkih inženjera počeli da proizvode mlazne i raketne motore. Nakon 1959. su počeli da rade raketne motore NK-15za raketu 'N-1'. Kasnije su napravili i odlične i pojačane verzije NK-33i NK-43, ali je već bilo kasno, jer je program rakete već bio otkazan. U to vreme to si bili najjači tečnjaci na svetu. Danas kompanija koja je nasledila Koroljevljev biro proizvodi motor RD-180, baziran na NK-15, za američke rakete 'Atlas V'. Kuznjecov je radio motore i za supersonični Tupoljev Tu-144, a njegovi motori pokreću savremeni strateški bombarder TupoljevTu-160, koji je najeći, najteži i najbrži (Mah 2+) supersonični vojni avion ikad napravljen.
[7]Projekat je bio odličan i planirano je nekoliko varijanti, od kojih je poletelo samo tri, a samo dve su ušle u upotrebu. Otkazana ICBM verzija UR-500 je poslužila kao osnova za slavnu raketnu porodicu 'Proton'.
[8]Letilica je bila uspešno lansirana na tzv. freereturntrajektoriju(to je putanja oko Meseca ali bez ulaženja u orbitu oko njega, koju je mnogo godina kasnije iskoristila posada 'Apolla 13' posle 'onog' kvara) koja je imala apogej 354.000 km ali se nalazila 180°od Meseca (na suprotnu stranu od Meseca!), verovatno zato da bi se izbegle trajektorijske komplikacije izazvane lunarnom gravitacijom.
[9]Zapravo, stvar je bila malo drugačija. Sovjetski balističari su imali plan da za kočenje upotrebe tehniku 'skipreentry'koju ni do danas niko nije uspeo da u potpunosti savlada, a to jeda ugao bude takav da sonda poskakuje po površini atmosfere kao 'žabice' na vodi. 'Zond-4' je to pokušao ali je promašio teritoriju SSSR-a, pa je zato bio uništen na visini od 10-15 km oko 200 km od obala Gvineje na zapadu Afrike.
Ovo je bio prvi sovjetski kosmički brod koji je imao računar, 14-bitni 'Argon-11' težak 34 kg
Malo ljudi zna da je sledeći brod, 'Zond5', lansiran 6 meseci kasnije, nosio 2 kornjače, vinske mušice, crviće, biljke i semenke, bakterije i sl. i da su to bila prva živa bića koja su obišla Mesec i sigurno se vratila na Zemlju.
Takođe se više niko ne seća da je to bio jedan od poslednjih sovjetskih 'firsta': prvi kosmički brod u istoriji koji je obišao Mesec i vratio se na Zemlju.
[10]Iskusni general, dvostruki heroj, komandant Armijai Načelnik štaba za vreme II sv. rata i član Politbiroa, smatrao je da će III sv. rat početi nuklearnim napadom a ne da će se završiti takvim napadom.
[11]Pojednostavljeno, deo goriva ide u komoru za predsagorevanje i ti gasovi se koriste za pogon moćnih turbopumpi koje hrane motor gorivom. Motori su jako efikasni ali i jako složeni. Ovaj sistem je sovjetski pronalazak, ali su ga mnogo kasnije koristili i Ameri za glavne motore spejs šatlova.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
