Mislim da sam imala pet godina kada me je tata (na)učio da gledam vreme na časovniku. Bilo mi je veoma konfuzno određivanje satnice, pogotovu onaj deo sa petnaest do dva i dva sata i petnaest minuta, te sam zaključila da je to, u suštini, stvar slobodne procene (mada, ruku na srce, više vremena sam provodila razmišljajući o lutkama, nego o brojanju sati). Jedini razlog mog uživanja tokom tog "procesa" bio je taj što sam u njemu učestvovala: sečenje kartona, pričvršćivanje kazaljki za "telo" sata i, konačno, crtanje minuta i brojeva. To je bila čitava nauka.

Nažalost, uživanje u otkrivanju nauke se nije nastavilo i tokom školovanja. Škola je predstavljala jedno neprijatno mesto sa zastrašujuće belim zidovima u kom su me terali da radim domaće zadatke, a svoju prvu jedinicu sam dobila već tokom treće nedelje obitavanja u toj instituciji (nisam nacrtala porodicu za predstojeći čas društva jer sam se igrala porodice). Matematika je bila zabavna dok god se ticala pojedenih i dobijenih jabuka, a biologija mi se od početka nije dopala jer me je naumičila sa klijanjem pasulja. Moram li da napomenem da jedino moj pasulj nikad nije proklijao? Nikad!

Još u petom razredu osnovne škole sam shvatila - nauka je dosadna i meni tu nije mesto, ma koliko misao "nauka, cveće i ja" bila lepa.

Razdoblje 2004-2005-2006. godina je bilo prepuno lepih događaja i iznenađenja; pronađena je Kopernikova lobanja, Nightwish je izdao poslednji album u svojoj originalnoj postavi - "Once", otkriveni su nam recepti za pravljenje zvezda i Supermen se zaista vratio. O, i da, devojčica koja je još u petom razredu zaključila da je nauka dosadna je intenzivno počela da čita Astronomiju. Tada je otkrila da svet nauke može, a neretko je i potrebno, da se gleda očima društvenjaka*. Hvala.

*Naravno, shvatate da su društvenjaci ekvivalent demokratama u političkom sistemu Amerike?

Isidora, studira arhitekturu u Novom Sadu.