Putem Kumove slame
do džinovske ptice,
najvećeg jata i najmoćnijeg zvezdanog para
u našoj Galaksiji

Moja najranija astronomska sećanja se uvek svode na one tople letnje noći gde spektakularna Kumova slama para crnu somotsku kupolu iznad nas. Srebrnasti luk sačinjen od bezbroj zvezda postaje sve sjajniji kako idemo prema jugu, gde se deli se u dva masivna kraka i uvek nas nekako izaziva da odemo i zavirimo iza južnog horizonta i vidimo gde on to vodi. Ta će slika zasigurno ostati sa mnom dok sam živ.

Mnogo godina kasnije saznao sam više o srebrnom nebeskom putu, naučio sam da je centar Galaksije zaista u tim masivnim zvezdanim oblacima iznad južnog horizonta, u sazvežđu Strelca. Oh da, uspeo sam i da svojim očima vidim da luk zaista nastavlja iza južnog horizonta! U stvari, tek sa južne hemisfere možemo da sagledamo našu Galaksiju u punom sjaju, jer najsjajniji delovi prolaze direktno kroz zenit. Jedino što donekle gasi entuzijazam je činjenica da se taj spekatkl onda vidi ne za vreme idiličnih letnjih noći već u sred zime! Doduše zime u Australiji nisu ni približno tako astro-antisocijalne kao one u Srbiji ... ali da se vratimo temi.

Naredna fotografija pokazuje istočno nebo uveče tokom rane australijske zime (što je leto na severnoj hemisferi). Kumova Slama / Mlečni Put tek izlazi i najavljuje spektakl, ali ovaj snimak je urađen „prerano" s razlogom.

Centar Galaksije je tik iznad horizonta u samom dnu slike, Strelac je iza drveća i skoro se i ne vidi, Škorpion se tek pomalja.

Australijski Aboridžini nisu se puno bavili astronomijom, ili barem nisu ostavili puno zapisa na tu temu. Ali jedan od zapisa se upravo odnosi na gigantsku pticu Emu na nebu. Zaista, u ranu zimu to jest doba godine kada se nebeski Emu pojavi na istoku, vreme je da se pokupe jaja „ovozemaljskih" emua, kao deo skupljanja hrane pred zimu.

Sledeća slika pokazuje kako su Aboridžini videli ovu pticu, kao i delove značajnijih sazvežđa. Škorpion na dnu služi kao vezivna karika, da nam ukaže na delove koji se vide sa severne hemisfere. Dve zvezde tik iznad centra su „pokazivači" (pointers) – to su najsjajnije zvezde u sazvežđu Kentaura (Centaurus). One pokazuju na Južni Krst (Southern Cross), najmanje sazvežđe na nebu. Tik ispod Krsta vidimo markantnu tamnu maglinu Vreća Ugljena (Coalsack) koja predstavlja glavu nebeskog Emua. Daleko od gradskih svetala Mlečni Put (naročito kad je u zenitu) može biti toliko sjajan da čak baca senku! Tada je Vreća Ugljena fantastična pojava – bukvalno izgleda kao rupa u Galaksiji jer se golim okom ne vidi ni jedna zvezda u njoj.

Levo od pointera linija vodi do dve zvezde. Ona najviše levo u stvari i nije zvezda mada ima Flamstedovu oznaku Omega Kentaura. Ovaj objekat je zapravo skupina zvezda - kuglasto zvezdano jato. Iako je Omega zadnje slovo u grčkom alfabetu, indicirajući najslabiju zvezdu u sazvežđu, ovo jato je sve pre nego to; naprotiv, to je najveći i najsjajniji kuglasti skup na čitavom nebu! NGC 5139 je zaista jedan od najspektakularnijih objekata koji se uopšte mogu videti kroz teleskop. Već i manji refraktori od 80-100mm objektiva razlažu ga na roj zvezda. U većem teleskopu (30cm i više) izgled je neopisiv – hrpa dijamanske prašine na crnom somotu je možda najbliže što se može porediti. Kroz 65cm Dobson slika ostaje urezana u pamćenje bukvalno zauvek. Koristeći širokougaoni okular (Ethos ili Nagler) gde se rubovi vidnog polja više ne vide, taj neverovatan skup bezbroj zvezda u džinovskoj lopti u meni uvek izaziva neodoljiv osećaj padanja kroz prostor. Kao da me jato „usisava" kroz okular svojom beskrajnom gravitacionom silom koja je kadra da večno drži milione Sunaca zajedno.

Moj standardni fotografski Njutn od 25cm je ovde poslužio da makar donekle dočara izgled neprikosnovenog kralja kuglastih jata.

Odmah iznad nebeske ptice vidimo nekoliko maglina koje svojim markantnim crvenim tonovima indiciraju svoje gasovito poreklo (primarna emisija Vodonika je u crvenom delu spektra, na 656nm). Koristeći 180mm teleobjektiv zumiraćemo u taj deo neba na sledećoj slici.

Vreća Ugljena je sada u donjem levom uglu ovog mozaika. Južni Krst dominira levim delom slike, dok se sledeći fokus našeg članka sada jasno vidi na krajnjem desnom kraju. To je moćna maglina oko zvezde Eta Pramca (Eta Carinae). Pramac je deo ogromnog sazvežđa Brod Argo (Argo Navis) koje je 1752 godine francuski astronom Nicolas Louis de Lacaille podelio na tri manja sazvežđa – Krma (Puppis), Jedra (Vela) i Pramac (Carina).

Maglina koja je dobila ime po zvezdi koja je u stvari i stvorila, nosi NGC broj 3372 ali je svi znaju baš kao Eta Carinae. Ovo je jedna od najvećih i najsjanijih objekata na nebu. To što je čini još markantijom je činjenica da je u stvari jako daleko od Zemlje – skoro deset hiljada svetlosnih godina! Da je kojim slučajem ova maglina udaljena od nas kao daleko razvikanija (barem za severne astronome!) M42, pokrivala bi skoro pola neba! Čak i ovako je bezmalo četiri puta veća od Orionove magline.
Pokušajmo da zamislimo sledeću sliku da se prostire preko pola neba. Delovalo bi donekle zastrašujuće, zar ne?

Ispostavilo se da strah i ne bi bio baš bez osnova. Centralna zvezda Eta Carinae je u stvari nerazlučiva dvojna zvezda, od kojih je svaka komponenta otprilike sto puta masivnija od našeg Sunca sa kombinovanim bolometrijskim sjajem od blizu pet miliona Sunaca! Ovako opasan par nema premca u našoj galaksiji. Samo je pitanje vremena kad ce ovaj izuzetno nestabilni sistem da kolapsira u supernovu ili čak hipernovu; astronomi prognoziraju da bi ovo moglo da se očekuje praktično svakog trenutka, od danas do možda milion godina u budićnosti. U tom slučaju zasigurno je bolje posmatrati taj spektakl sa sigurne distance, i najednom 10,000 svetlosnih godina i ne izgledaju baš tako daleko.

Zahvaljujuci astronomskim zapisima znamo da je sistem već doživeo „probne" majušne eksplozije najmanje dvaput, prvi put oko 1730 i onda ponovo oko 1843 godine kad je Eta bila druga najsjajnija zvezda na nebu iza Sirijusa, dostignuvši magnitudu od skoro minus jedan. Tada je verovatno i nastala Homunculus maglina koju vidimo danas oko dvojnog sistema Ete.

Sama maglina je skoro isključivo sastavljena od Vodonika i svetli uglavnom u H-alfa delu spektra (odatle njena duboko crvena boja). Samo činjenica da emisije pobudjenog Vodonika nastavljaju da svetle i u vidljivijim delovima spektra (tzv Balmerova serija) nam omogućuje da i vizuelno uživamo u njenom izgledu jer druga u seriji (H-beta) upravo pada u centar noćne (scotopic) osetljivosti oka, na 486nm.

Primarna emisija Vodonika na 656nm je prktično nevidljiva za noćno akomodirano oko, ali CCD čipovi sa lakoćom beleže taj signal. Koristeći vrlo uskopojasni H-alfa filter možemo da uživamo (ili da budemo zastrašeni?) punim izgledom gasovite magline. Zvezde su u ovom snimku dodatno umanjene kasnije softverom za obradu slike, koja je onda invertovana da bi se filamenti bolje videli.

(Za zadnje dve ilustracije korišćen je astrograf u samoradnji Companar dimenzija 132/330mm, f/2.5)

Već golim okom maglina se vidi kao malo sjajniji deo Mlečnog Puta. Malo veći dvogled pokazuje karakteristično tamno „V" superponirano na svetlijoj maglini. Manji teleskop otkriva masu detalja, a veći Dobson sa UHC filtrom prikazuje sliku koja obara s nogu i od koje zastaje dah; svaka želja za skiciranjem nestaje jer detalja zaista ima i previše. Tamne uvale i svetliji udarni talasi (shockwave) se vide kao na slici; jedino što nedostaje su boje. Okom čak i kroz najveći teleskop (65cm Dobson) mogu samo da blago detektujem plavo-zelene nijanse H-beta emisije i to je sve. Puno manji teleskop sa CCD kamerom (opet moj 25cm Njutn) putem višesatne ekspozicije beleži fancinantnu paletu boja u ovom delu neba.

Slikom dominira tamni „V" kao i zvezda Eta u samom centru. Odmah desno od nje je tamna maglina Ključaonica (Keyhole) koju je još 1848 skicirao Džon Heršel. Ovaj objekat je u stvari prvi opisao Džejms Danlop 1837 godine posmatrajući iz Australije. Svi ovi objekti odlično podnose uvećanja. Vozeći 65cm Dobson niz prošarani „zid" magline (desni rub V-a) pri uvećanju od 300 puta otktiva bezbrojne uvale, tamne čvorove i sijaset detalja u globulama koji se jednostavno ne mogu opisati a kamoli skicirati. Ključaonica je neopisiv vrtlog tamnih i svetlih predela takve kompleksnosti da tek slike sa Habl teleskopa prikazuju više detalja. Nijedan „ovozemaljski" snimak, čak i prelepi portreti sa ESO opservatorije ne mogu da dočaraju vizuelni utisak kroz veliki Dob.

Sama dvojna zvezda koju mi znamo kao Eta kao i mala maglina oko nje (Homunculus – ili čovečuljak) je dovoljno sjajan objekat da ako atmosfera to dozvoli, uvećanja blizu1000 puta nisu naodmet da se vide sve nijanse i detalji. Naravno, dvojna zvezda ostaje van domašaja (čak ni Habl ne može da je razluči, njena dvojna priroda je otkrivena tek 2005 godine, i to indirektnim putem). Ali detalji u samoj Homunculus maglini koji su onda vidljivi kroz okular mogu da se vide tek u snimcima sa Habla. Najbolje što sam ja uspeo da snimim ovu maglinicu (duga je samo 18 uglovnih sekundi!) je koristeći 40cm f/16 Kasegren mog prijatelja Stefana i webcam kameru (DMK21), kombinujući hiljade i hiljade najoštrijih sub-frejmova u RegiStax-u. Individualne ekspozicije su bile samo 1/30s kako bi se zamrzle atmosferske turbulencije.

Kao što se i očekivalo, centar je čak i u ovom kombinovanom snimku potpuno „izgoreo" jer CCD nema ni približno dinamički raspon oka. Vizuelno, kad atmosfera dozvoli, najsitniji detalji se vide sasvim oštro; obe hemisfere gasa su pune detalja a materijal izbačen oko „struka" vidi se jasno i skoro 3D. Naravno za ove detalje i povećanja potrebna da se oni vide neophodna je savršeno mirna i transparentna atmosfera. Ako zvezde igraju u okularu pri normalnim povećanjima od 150-200x ne treba ni pokušavati. Ali jednom ili dvaput godišnje, kad se uslovi poklope i čak i veliki teleskopi mogu da pruže maksimum, ja vadim svoje kratkofokusne okulare i Barlow sočiva i usmeravam se na Homunculus. Ko zna, možda jednog dana budem svedok kolapsiranja Eta sistema u hipernovu. Takav vatromet zasigurno niko nikada nije video!