25.11.2025. 

    I pored toga što je najlakši nebeski objekat za posmatranje, astronomi amateri prilično retko posmatraju Mesec. Većina njih se nakon prvog, početnog oduševljenja slikom Mesečevog pejsaža više gotovo i ne vraća posmatranju našeg prirodnog satelita - sem kad treba nešto pokazati prijateljima i rodbini.

Međutim, Mesec je zanimljiva posmatračka meta, koja ume da bude velik izazov jer zahteva i posmatračku veštinu i znanje.

Mesec možete posmatrati sa svakim teleskopom i dvogledom i uvek ćete imati šta da vidite. Ali različite veličine intsrumenata, tj. aperture, daće vam i različito bogatsvo detalja na Mesecu. Najveća rezolucija teleskopa se koristi i za posmatranje Meseca i za posmatranje dvojnih zvezda.

Treba, međutim, imati na umu da postoji krupna razlika između posmatranja Meseca i posmatranja zvezda. Ovo je zbog toga što se detalji na Mesecu ne zasnivaju na dve svetleće tačke, kao kada su u pitanju dvojne zvezde, već na području svetlosti i senke. Što je veći kontrast između senke i svetlosti, lakše ih je razlučiti. Usled ovoga, uske i senkom ispunjene pukotine, koje se protežu svetlom površinom Meseca je lakše uočiti nego, na primer, dva mala kratera čije se međusobno rastojanje nalazi u granicama rezolucije teleskopa i koji neće u okularu biti ništa više od dve nejasne mrljice, ili se možda neće ni videti ako između njih nema senke.

Sledeća tabela je zasnovana po H. P. Wilkinsu i P.A. Moore, koji su u svojoj knjizi "The Moon" pružili neku ideju šta bi moglo biti vidljivo na površini Meseca u teleskopima različite aperture, pod uslovom da je posmatrani objekat u blizni terminatora (linija prelaza svetle i tamne strane) i da pruža senku.

Nekog će tako možda začuditi mala širina pukotina, ali ne treba zaboraviti da su pukotine “ispunjene” crnom senkom i da se vide nasuprot svetle površine. Mnoge pukotine se nalaze na tamnijim delovima Mesečevih  mora i mnogo ih je teže detektovati, dok one pukotine, koje se nalaze na planinama, su još teže za uočavanje.

Ovu tabelu ipak ne treba tumačiti bukvalno, već više kao vodič za ono što biste mogli da vidite posmatranjem Meseca.

Mesec je odličan objekat za veliko uvećanje zato što je kontrast između svetlih i tamnih detalja veoma izražen i postoji obilje crno-belih ivica na kojima se može precizno fokusirati, a što je često i najveći problem kod posmatranja. Planeta Jupiter je, na primer, mnogo teža za fokusiranje zato što su detalji Jupitera, na kojima se može fokusirati, mnogo mutniji od onih na Mesecu, kao što i limb (prividna ivica) planete ima tendenciju da bledi.

Osmatranje Meseca sa teleskopom od 100 mm je dobro uz uvećanje od x250 ako su uslovi dobri za osmatranje, dok uvećanja od x350 do x400 može da se koristi za  osmatranje najfinijih detalja na Mesecu samo sa teleskopom od 200 mm do 300 mm.

Glavno pravilo je da se nikada ne koristi uvećanje veće od potrebnog. Činjenica da se krater vidi dva puta veći, ne znači odmah da će se videti i dva puta više detalja na krateru.

Da bi se utvrdilo koji okular će biti najbolji i koji daje najbolje rezultate za posmatranje, najbolje je probati različita uvećanja na malom delu Mesečeve površine. Ako je atmosfera solidno mirna, sa periodima  stabilnosti, kada se detalji vide izuzetno jasno, poželjno je da se posmatranje nastavi sa istim okularom i uvećanjem. Ako su takvi momenti retki i veliko uvećanje će pružiti mutnu i nejasnu sliku kroz okular. Tada će se bolji rezultati postići sa slabijim uvećanjem.

Mesec se kreće preko neba manje-više po liniji ekliptike. Pored toga, u određenim tačkama na svom putu biće ili veoma visoko, ili veoma nisko na nebu.

Na severnoj hemisferi, u ove položaje Mesec dolazi kada uđe u sazvežđe Taurus/Gemini odnosno Ophiuchus/Sagittarius.

Najbolje vreme za posmatranje mladog Meseca je veče tokom početka godine (februar-mart), kada je deklinacija Meseca mnogo severnija nego Sunčeva. Star Mesec se najbolje vidi tokom zore oktobra/novembra, kada izlazi u najranije moguće vreme pre Sunca.

U globalu, letnje vreme je lošije za posmatranje Meseca od zime.