1976. godine, jula meseca, buknula je Ebola u Južnom Sudanu. Stopa smrtnosti je išla do 50%, ekvivalent onoj koju je izazivala kuga u srednjem veku. Ova vrsta Ebole je bila ubitačnija od Marburga ali manje opasna od svoje zairske sestre.

Doba u kojem živimo je poznato po tehnološkom napretku, ubrzanom razvoju svih grana nauke ali i po velikom globalnom kretanju ljudi. U toku samo jednog dana, moguće je stići sa jednog kontinenta na drugi, donoseći nove snove, nove ambicije ali i neke nove ili stare zaboravljene viruse. Čovečanstvo je napredovalo do te mere da je postalo arogantno i slepo, a sebičluk je zamenio brigu prema svetu oko nas, tako da je priroda postala prva žrtva ljudske nemarnosti i pohlepe da sve uzme i da svime gospodari.

I onda, iznenada, pojavi se nova katastrofa kao opomena koju nam priroda šalje. Nova katastrofa može biti vremenska nepogoda ali i bolest koja nema leka i koja se rapidno širi, pa se tek onda čini da divlje lice naše Planete nemilosrdno uzvraća udarac.

Ovih dana se u medijima može jasno osetiti panika i strah koji boje način izveštavanja o virusu koji mori Zapadnu Afriku, bez milosti. Ebola se opet probudila i ovoga puta potresa Gvineju, a preti i ostalim afričkim državama u susedstvu, koje su nespremne da se bore sa ovako razornom bolešću.

Ebola virus je filovirus koji dovodi do akutne i infektivne hemoragijske groznice, sa smrtnošću do 90%. Ovaj virus je sastavljen od 7 različitih proteina – molekula, prva tri su donekle izučena dok preostala četiri su, još uvek, misterija za naučnike širom sveta. Ebola brzo napada i brzo ubija: "Kako Ebola prolazi kroz vas, imunitet vam pada i gubite sposobnost da odgovorite na virusni napad. Vaše telo postaje grad pod opsadom čije su kapije širom otvorene a neprijateljske armije nadiru unutra, postavljajući kampove na javnim trgovima i paleći sve pred sobom; od momenta kad Ebola uđe u vaš krvotok rat je već izgubljen; vi ste osuđeni na smrt. Ne možete se boriti sa Ebolom na način na koji se borite sa prehladom. Za ono što Ebola uradi za deset dana, AIDS-u je potrebno deset godina."[1]

Ebola virus je, generalno, imenovan po reci Ebola u Severnom Zairu, ali postoji kao Ebola Sudan, Ebola Zair i Ebola Reston (američka Ebola).

1976. godine, jula meseca, buknula je Ebola u Južnom Sudanu. Stopa smrtnosti je išla do 50%, ekvivalent onoj koju je izazivala kuga u srednjem veku. Ova vrsta Ebole je bila ubitačnija od Marburga ali manje opasna od svoje zairske sestre. U tom zamahu, virus sudanskog tipa je uništio nekoliko stotina ljudi u Centralnoj Africi, ali se i povukao, iznenadno kako se i pojavio. Prirodjnjački novinar Ričard Preston je pisao u svojoj knjizi koja se i bavi ebolom, da je Ebola Sudan nestao bas zato što je bio veoma smrtonosan i ubijao je ljude toliko brzo da oni prosto nisu imali ni vremena ni prilike da inficiraju druge. I naravno, olakšavajuća okolnost je bila ta što se virus nije prenosio putem vazduha, pa je time stepen zaraze bio niži jer je samo inficirana krv bila način širenja virusa.

Septembra 1976., Ebola počinje da potresa Zair i to tako da se širi kao vatrena stihija, odnoseći brojne živote. Ebola ima takvu prirodu da kombinuje u sebi elemente jake prehlade, usled osipa koji izaziva po telu, podseća na Male boginje, a psihoze u ljudi su slične onima koje stvara virus Besnila. Sa takvom strukturom, virus Ebole je Zair pretvorio u klanicu. Ovaj virus je specifičan u svakom smislu i savršeni je parazit koji svog domaćina pretvara u kašu virusnih čestica, spremnih da u svakom momentu krenu dalje. Ebola ima sedam misterioznih proteinskih lanaca koji predstavljaju neku vrstu agresivne mašine koja multiplicira viruse, time što konzumira zdravo telo, pretvarajući ga u bolesnu deponiju. Sve počinje time što se u organizmu, nakon ulaska virusa, pojavljuju ugrušci krvi i krv se usporava pa pomenuti ugrušci dovode do popločavanja zidova krvnih sudova, stvarajući neku vrstu smrtonosnog mozaika koji dovodi do zagušenja krvotoka i kapilara. Svako sprečavanje krvi da slobodno snabdeva telo i organe prouzrokuje ,dalje, pojavu odumrlih delova tkiva u moždanoj regiji, ali i u predelu pluća, abdomena i genitalija. Unutrašnji raspad izaziva i promene na površini kože, koja postaje prekrivena crvenim tačkama, kao posledicama potkožnog krvarenja. Ebola ima razarajuće dejstvo baš iz tih razloga što je virus usmeren na uništavanje vezivnog tkiva, odnosno kolagena koji drži kožu celom. Kada kolagen postane samo virusna tečnost, sistem unutrašnjih organa se razjedinjava i čitav organizam lagano gubi bitku. To se evidentira i na spoljašnjem nivou,koža se cepa tako što nastaju pukotine iz kojih curi krv koja se ne može zaustaviti. Iz svakog otvora teče voda života i rezervoar novih kolona virusnih čestica koje su u potrazi za svežim domaćinom. Samo jedna kapljica “nove preradjene krvi” sadrži i do million individualnih primeraka virusa. Otuda je i krv odnosno bilo koja izlučevina od strane obolelog način transmisije ebole, odnosno potvrdjeni mehanizam preživljavanja iste.

Vojni stručnjaci veruju da je Ebola Zair podesna da bude iskorišćena i kao biološko oružje jer donosi veliku smrtnost i raspršena aerosolnim putem , u vidu samo 500 stotina neumoljivih molekularnih ajkula, postaje gora nego plutonijum ali i efikasnija. Naravno, debata se ovde ne zatvara jer upotreba Ebole Zair kao biološkog agensa podrazumeva profesionalno poznavanje rukovanja istom, čime se ne može pohvaliti veliki broj terorista ili usamljenih anti-sistemski nastrojenih fanatika.

Ebola Reston je Ebola koja je pogodila američko skladište majmuna, u gradu Restonu, u Virdžiniji, na svega 15 kilometara zapadno od prestonice i koja je zatrta efikasnom akcijom vojnih epidemioloških službi SAD-a, 1989. godine. Prretpostavlja se da je virus ovde stigao sa Filipina, preko kontejnera sa inficiranim majmunima.

Ono što najviše zbunjuje je nemogućnost da se utvrdi prirodni rezervoar nastanka ovog virusa, čime bi se stvorio prostor za istraživanje i potencijalni pronalazak vakcine i seruma, na osnovu identifikacije nulta pacijenta odnosno vektora. Ebolu je nekada teško razlikovati od Lasa groznice i Marburg virusa, pa je rizik time i veći jer je neophodno testiranje uzoraka kako bi se znalo o kojem mikro rezidentu je reč, što sve iziskuje dodatno vreme i sredstva, koja nisu jača strana pogođenih regiona u Africi.

Na sreću, Ebola još uvek nije napravila konačni prodor u ljudsku vrstu. Pre se radi o izolovanim mikro – epidemijama nego o primetnim i globalnim epidemijama ili pandemijama ali je dovoljno da znamo šta ona može i da smo svesni onoga što mi ne možemo. Ona može da uzme do devet desetina zaraženih ljudi a mi nismo niti blizu otkriću vakcine ili leka. Sa svakim novim obolelim od ovog gnevnog virusa, postaje jasno da kad se ebola probudi, mi nemamo više sna.

http://www.dw.de/guinea-confirms-deadly-mystery-epidemic-as-ebola/a-17514844

http://www.stanford.edu/group/virus/filo/history.html

http://www.washingtonpost.com/blogs/worldviews/wp/2014/03/25/a-brief-history-of-ebola-outbreaks/

http://www.cdc.gov/ncidod/dvrd/spb/mnpages/dispages/Fact_Sheets/Ebola_Fact_Booklet.pdf

[1] Ričard Preston, Zona usijanja, Dereta, Beograd, 1999. g., str. 78.

Author: Sandra Maksimović - Sara

Magistar političkih nauka i prirodnjački novinar u povoju:)