U nekim zatucanim krajevima Balkana i ostalog sveta vlada mišljenje da je Internet nešto kao i nauka: zanimacija za dokonu gospodu. Ili kao pivo: može da posluži za dobro raspoloženje i laku zabavu, samo ne treba preterivati.

To o preterivanju obično govore oni koji inače nemaju šta o temi da kažu. Dobro je, samo ne treba preterivati. Pa naravno da ne treba preterivati - ni u čemu. Dišite duboko jedan minut pa će vam se zavrteti u glavi i biće vam zlo jer organizam ne trpi preterivanje u disanju.

Ali dobro, ne treba preterivati sa Internetom.

Pre pet ili šest godina našao sam se u društvu nekoliko filozofa i drugih mudraca na Kolarcu. Ni danas ne znam kako je to toga došlo, uglavnom bio sam pozvan i štrčao sam kao zakrpa na smokingu, a uvaženi profesori koji su svaki čas pominjali mladog Kanta i Hegela, gledali su kroz mene, onako kako zadrigli direktori i veliki menadžeri gledaju kroz kafe kuvaricu u godinama. Nije bilo kulturno da se u razgovor uključim, niti bi me ko čuo (šta kafe kuvarica zna o Hajdegeru), ali slušao sam uvažene kako iznose mudrosti. Jedan, zaista mu sad ne znam ime, dakle, čovek u krem odelu, sa višedecenijskim akedemskim stažom, visok, suv, reče:

„Ja sam očekivao više od Interneta. Kada sam prvi put otišao na Internet video sam mnogo linkova, ali posle zaključim, slabo je to! Nema tu kvaliteta. Ima puno članaka, ali tankih.“

Tako reče sa gadljivim izrazom lica, pa odmahne rukom. Ostali se na mestu složiše da je tako.

U redu, znam da nije lako snaći se na Internetu, posebno generacijama koje nisu uz njega odrasle, ali problem je što je profesor samo lako ogrebao pretraživač, a već misli da je spoznao koncept, suštinu i kapacitet mreže svih mreža. To je kao kada bi ste ušli u biblioteku sa milion knjiga (naravno Internet je nesagledivo bogatiji) pa pogledali prvu policu i zaključili: „Nema tu kvaliteta. Sve samo literatura za decu“.

Još veći prezir isti su imali prema društvenim mrežama i elektronskim komunikacijama. To otuđuje, kažu. Ali o tome sam već pisao pa da se ne ponavljam.

Nego, kada je Marija Bolkonski dobila pismo od prijateljice, pismo koje je nedeljama putovalo s drugog kraja carstva, bila je presrećna. Ali pismo nije odmah otvorila, nego ga je prislonila uz srce, a onda pažljivo, sa obe ruke, položila u fioku i otišla da posvršava poslove po kući. I tako dok je radila, ozarena lica, sa blaženim smeškom, samo je razmišljala šta u pismu piše. Sve ukućane je obavestila o srećnom događaju i svima je bilo drago (izuzev njenom strogom ocu koji u tome što je dobila pismo nije video ništa značajno). A posle ručka se povukla u svoje odaje, izvadila pismo, pažljivo ga nožem za koverta otvorila, i sela da čita. Pismo je bilo uobičajeno dugo, na više strana.

Dva puta ga je pročitala, od početka do kraja, pa onda ostavila i kroz pola sata uzela u ruke da ga ponovo pročita. Zatim je pošla po kući pa svakom čitala delove koji se na njih odnose. Narednih dana je pravila planove šta prijateljici da odgovori, a sledeće nedelje je sela i počela da piše:

„Najdraža moja prijateljice,

Toliko me je obradovalo tvoje pismo da prosto nisam disala dok ga celog, dva puta, nisam pročitala. Evo, hitam da ti napišem odgovor i sve isrpičam. O kako je...."

I tako dalje na pet strana, koliko se sećam, jer Rati i Mir sam jako davno čitao, duboko u prošlom veku. I onda je to Marijino pismo putovalo i putovalo da bi jednog dana stiglo na naznačenu adresu.

Tako je nekada išla komunikacija. Danas je ona malo drukčija. Piše se mnogo brže i mnogo više. Mnogo! Da, da, znam i sa više grešaka i manje pažnje, sa više zabuna i sa manje razumevanja. Ali opet... Pretpostavljam da su pre neloliko vekova stari kritikovali mlade što pišu pisma umesto da rođake i prijatelje posećuju. Jer, pisama, naravno, otuđuju.

Danas je sve drugačije. Pogledajte ovo: http://onesecond.designly.com/ I idite redom, čitaje brojeve i pritiskajte žute strelice do kraja. Zatim na samom dnu pritisnite plavi pravougaonik.

Impresivno, zar ne?