Neverovatna je činjenica da novorođenčad koja niti govore, niti razumeju jezik, za samo nekoliko godina postanu deca koja komentarišu svet oko sebe, postavljaju pitanja, izražavaju ideje i komuniciraju sa svojom okolinom. Ova činjenica ne prestaje da nas zadivljuje, bilo da smo naučnici ili ne. Jedna od najupečatljivijih promena koju okolina sa oduševljenjem primećuje u dečijem govoru jeste početak produkcije prvih reči. I za pojedine istraživače usvajanje leksikona predstavlja centralnu pojavu u jezičkom razvoju.

Piše: Mirjana Mandić

Jezički razvoj je rezultat nekoliko paralelnih jezičkih procesa. Prilikom usvajanja jezika, deca ovladavaju sistemom za kombinovanje glasova u jedinice sa značenjem (fonologija) i sistemom za kombinovanje jedinica značenja u reči i rečenice (morfologija i sintaksa). Ovi sistemi zajedno formiraju gramatiku jezika. Osim gramatike, neophodno je da se usvoji i leksikon, koji obuhvata reči sa njihovim značenjem i gramatičkim kategorijama (imenica, glagol, pridev i sl.). Naravno, usvajanje jezika ne ogleda se samo na ovom, formalnom nivou, već je važna i upotreba jezika. To znači da deca, pored gramatike i leksikona, moraju da usvoje i pragmatičke i komunikativne sposobnosti. 

Faze razvoja jezika zajedničke su za sve jezike sveta i za svu decu sveta. Većina dece sledi opšti put u usvajanju glasova i gramatičkih struktura, a neke zajedničke tendencije se ogledaju i u usvajanju leksikona i pragmatike. Uprkos ovoj univerzalnosti, ne smeju se zanemariti različite tipološke karakteristike jezika koji se usvajaju, koje mogu uticati na izvesne varijacije u dinamici i redosledu usvajanja određenih gramatičkih konstrukcija. Na primer, deca koja usvajaju engleski jezik su već na uzrastu od 28 meseci osetljiva na značenja koja su u njihovom jeziku kodirana redom reči. 

S druge strane, deca koja usvajaju turski jezik ostaju nezainteresovana za red reči sve do četvrte ili pete godine, ali oznake za padeže usvajaju veoma rano. Govornici srpskog jezika takođe rano usvajaju padežne nastavke, ali su, za razliku od govornika turskog, osetljiva i na razlike u redu reči. Ove razlike uslovljene su varijacijom koja postoji u samoj jezičkoj strukturi engleskog, turskog i srpskog jezika, jer se u datim jezicima redom reči ili padežnim nastavcima u različitom stepenu prenose informacije o značenju rečenice. 

Važne razlike u tempu jezičkog razvoja mogu biti uslovljene i individualnim razlikama među decom u brzini jezičkog, intelektualnog, saznajnog, pa i motornog razvoja. U domenu produkcije prvih reči, ove razlike mogu uzrokovati da pojedina deca ranije ili kasnije „progovore", odnosno da na različitom uzrastu upotrebe svoju prvu reč. 

Dete započinje jezički razvoj od trenutka kada se rodi, mada se neki preduslovi za taj razvoj stiču i u prenatalnom periodu. Roditelji imaju važnu ulogu u procesu jezičkog razvoja zato što je izloženost govoru odraslih potrebna da se aktiviraju gramatičke konstrukcije jezika koji se usvaja, ali i da se stekne uvid u kontekst u kome odrasli upotrebljavaju određene reči i konstrukcije. Okolina sopstvenom jezičkom produkcijom direktno učestvuje u usvajanju vokabulara - adekvatnoj upotrebi i izgovoru reči. 

Iako nam izgovaranje prvih reči izgleda jednostavno, postoji veliki broj procesa koji dovode do pojave prvih reči kod dece. Pre nego što izgovori svoju prvu reč, dete prolazi kroz različite pripreme ne samo na jezičkom, već i na kognitivnom i motornom planu.

Fonološki razvoj i rana vokalizacija

Da bi identifikovala šta su to reči jezika, deca moraju da percipiraju koji to glasovi učestvuju u njihovom formiranju u jeziku koji usvajaju, a s druge strane, da nauče da te glasove proizvode kako bi ih okolina razumela. Ovi elementi spadaju u fonološki razvoj. 

Da bi uopšte počela da usvajaju jezik, za decu je neophodno da proniknu u govorni niz jezika koji ih okružuje, odnosno da „dešifruju" jezik kome su izložena. Potrebno je izolovati reči i jedinice manje od reči (morfeme, slogove, pa i same glasove), jer bez ove „početne" analize govora nije moguće identifikovati jedinice koje u datom jeziku imaju značenje (a te jedinice mogu biti različitog ranga i dužine - od morfema, preko reči i idioma, do složenih konstrukcija). 

Od svog rođenja deca su izložena različitim zvucima iz svoje okoline. Pre nego što počnu da usvajaju jezik, iz tih zvukova moraju da izdvoje glasove govora, a sposobnost za to je univerzalna ljudska karakteristika i prisutna je od samog rođenja. U početku su deca osetljiva na sve fonološke kontraste prisutne u različitim prirodnim jezicima, a vremenom postaju osetljivi samo na fonološke distinkcije jezika okoline. Iako su deca od rođenja sposobna da usvoje glasove bilo kog jezika, vremenom se gubi sposobnost percipiranja svih distinktivnih obeležja glasova, i na kraju se uvek ovlada glasovima jezika kome je dete u okruženju izloženo.

Veliku ulogu u početnim fazama jezičkog razvoja ima rana vokalizacija, odnosno plač, smeh, gukanje i brbljanje, koji deci omogućavaju da, eksperimentišući, ovladaju svojim govornim aparatom. Rana vokalizacija kod dece prolazi kroz različite stadijume. Od samog rođenja deca proizvode zvukove karakteristične za plač. Oko drugog meseca javlja se i gukanje, koje se, kao i smeh, često tumači kao „pozitivna reakcija dece" na nešto što se u okolini događa. 

U periodu između šestog i osmog meseca (a kod neke dece i nekoliko meseci kasnije), javlja se brbljanje. Rano brbljanje se najčešće sastoji od ponovljenih slogova tipa babababa ilitatatatata, koji obavezno sadrže glas nalik suglasniku (najčešće su to b, p, g, k, d, t, m) i glas nalik vokalu (koji se najčešće percipira kao a). Obrasci brbljanja vrlo su slični u usvajanju različitih jezika. Ovi reduplikovani slogovi često podsećaju na reči jezika koji dete usvaja, kako po sekvenci glasova, tako i po ritmu i intonaciji. Iz tog razloga se ponekad pogrešno tumače kao prve reči koje je dete izgovorilo.

Prve reči

Deca počinju da upotrebljavaju svoje prve reči oko prvog rođendana - između devetog i petnaestog meseca, u zavisnosti od tempa jezičkog, kognitivnog i motornog razvoja. U toku prvih nekoliko nedelja od progovaranja, deca proizvode iskaze koji sadrže samo po jednu reč. S obzirom na to da raspolažu samo jednom rečju u iskazu, koju često izgovaraju sa izvesnim naporom i praveći pauze između reči, ponekad ih je teško razumeti. Međutim, deca su ipak u stanju da izraze određena značenja. U ovom periodu počinju da ovladavaju leksikonom svog jezika tako što ovladavaju određenim rečima kao oznakama za predmete i ljude iz svoje okoline. Upravo ova namera da se uputi na neki entitet u spoljašnjoj sredini, kao i značenje reči odvajaju i razlikuju prve reči od prostih sekvenci ponovljenih slogova karakterističnih za brbljanje. 

Prve reči koje deca usvajaju odnose se na konkretne aspekte njihove okoline - predmete kojima se može manipulisati, važne ljude u njihovom životu i zanimljive događaje koji se ponavljaju. Prvih pedesetak reči koje deca upotrebljavaju uvek spadaju u iste kategorije, bez obzira na to koji se jezik usvaja. Prve reči se odnose na sledeće domene: ljudi (mama, tata, beba, baba), životinje (kuca, maca, ptica), hrana i piće (mleko, sok), delovi tela (oko, nos, ruka, noga), odeća (čarapa, cipela), prevozna sredstva (kola, voz, kamion), igračke (lopta, lutka), predmeti u kući (flaša, kašika, svetlo), prostor i kretanje (gore, dole, tu), interakcija (da, ne, pa-pa, hvala). Polovina reči koje deca upotrebljavaju su reči za predmete. Kako povećavaju broj reči u upotrebi, povećava se i veličina svakog domena, a nekada se dodaje po nekoliko članova istog dana.

U početku, deca sporo napreduju u proizvođenju novih reči, da bi oko druge godine počela da dodaju reči ubrzanim tempom. Na uzrastu od oko godinu i po produkuju 50 do 200, a oko druge godine 500 do 600 reči. Oko druge godine broj reči se svakodnevno povećava i deca tada počinju da analiziraju njihovu unutrašnju strukturu i identifikuju značenja koja svaki element reči nosi. Od svoje druge godine deca u proseku ovladaju brojem od 10 novih reči dnevno, da bi do šeste godine dostigli vokabular od oko 14.000 reči. Broj reči nastavlja da se povećava tokom školskog perioda, pa i kasnije. 

Da bi identifikovali moguće reči svog jezika, deca moraju da izoluju sve oblike reči. Moraju, takođe, da identifikuju i njihova moguća značenja. Zatim, moraju da povežu oblik sa značenjem da bi formirali leksički unosak u svom mentalnom leksikonu. U tim procesima ona moraju da se izbore sa različitim problemima, pa njihova produkcija sadrži i elemente koji odraslima ponekad stvaraju poteškoće u razumevanju dečijeg govora.

Hiperekstenzija i hipoekstenzija

Dete u toku leksičko-semantičkog razvoja postepeno ovladava značenjem reči. Iz tog razloga na ranim uzrastima dolazi do dveju zanimljivih pojava u dečijem govoru, a to su hiperekstezija i hipoekstenzija.

U slučaju hiperekstenzije, značenje reči koje dete upotrebljava je šire i opštije od značenja iste reči kod odraslih. Na primer, reč lopta može imati značenje bilo kog okruglog predmeta (balon, jaje, kamen, pun mesec i slično). Postavlja se pitanje da li hiperekstenzija nastaje usled sličnosti u izgledu predmeta na koje se reči odnose (boja, oblik, veličina i sl.) ili funkcionalnih sličnosti datih predmeta. Različita istraživanja pokazuju da su perceptivna obeležja kritičan faktor u ranim dečijim pretpostavkama o značenju pojedinih reči. 

Deca često uvode hiperekstenziju kako bi se reč uključila u skup perceptivno sličnih predmeta, iako znaju da oni imaju različite funkcije. Najčešći tip hiperekstenzije je takozvana hiperinkluzija, kada deca proširuju značenje neke reči na osnovu perceptivnih sličnosti i konceptualnih dodira, tj. značenje reči se proširuje na članove drugih kategorija u okvirima istog ili sličnog konceptualnog domena. Na primer, reč jabuka koristi se i za jabuku i za pomorandžu. 

Slučajevi hiperekstenzije češći su u procesu produkcije reči, nego u procesu razumevanja, što može biti dokaz za tezu da je uzrok hiperekstenzije potreba da se popuni praznina u ograničenom vokabularu dece. Na uzrastu od osamnaest meseci, kada je prosečan broj reči koje deca upotrebljavaju oko pedeset, jednu trećinu vokabulara čine reči koje imaju šire značenje. 

Slučajevi hipoekstenzije su ređi od slučajeva hiperekstenzije, a nastaju kada deca koriste reči na vrlo restriktivan način, sa suženim značenjem. Na primer, reč maca dete može koristiti kada upućuje samo na svog kućnog ljubimca. Hipoeksenzija često odražava potrebu dece da se fokusiraju samo na prototipične članove određene kategorije. Na primer, reč pas se može koristiti samo za određenu rasu psa, koja je u okruženju u kome dete raste tipični predstavnik svoje vrste.

U dečijem govoru sreću se slučajevi i hiperekstenzije i hipoekstenzije iste reči. Na primer, dete može koristiti reč pas samo za velike pse (hipoekstenzija), a u isto vreme, može proširiti značenje ove reči na sve četvoronožne životinje (mačka, krava, ovca i slično). Ipak, ova pojava je dosta retka. 

U procesu usvajanja leksikona, deca često koriste reči sa značenjem koje te reči nemaju u jeziku odraslih. To je jedan od načina da deca popune praznine koje postoje u njihovom vokabularu. Međutim, u određenom trenutku razvoja jezika, deca su „prinuđena" da usvoje reč sa značenjem i oblikom koji postoje u jeziku odraslih. 

Kada deca traže adekvatnu reč u svom mentalnom leksikonu da bi izrazili željeno značenje, prednost u upotrebi imaju već postojeće, konvencionalne reči. Praznine na koje nailaze kada žele da formiraju iskaz mogu biti popunjene novim rečima koje čuju u svojoj okolini ili novim rečima koje sama grade. Da bi popunili praznine odgovarajućim oblicima, deca moraju prvo da analiziraju unutrašnju strukturu poznatih reči na koren i afiksalne morfeme i da svakoj morfemi pripišu relevantno značenje. Prema Iv Klark (Eve Clark), deca se u popunjavanju leksičkih praznina, a naročito u procesu građenja novih reči, oslanjaju na tri principa:

• princip transparentnosti važan je za početnu analizu strukture reči i građenje reči kod dece u ranoj fazi usvajanja i glasi: kako bi formirao nove reči, upotrebi poznate korene i elemente;
• princip jednostavnosti oblika ukazuje na to da deca teže ka korišćenju jednostavnih oblika, bez fleksije;
• princip produktivnosti glasi: ako postoji nekoliko mogućih oblika, upotrebi onaj koji se najčešće koristi u govornoj zajednici.

Asimetrija između razumevanja i produkcije

Usvajanje jezika uključuje dve vrste sposobnosti: sposobnost da se govor spontano proizvodi i sposobnost da se razume govor drugih. Iako je priroda odnosa između razumevanja i produkcije još uvek nerazjašnjena, zna se da razumevanje govora ide ispred spontane produkcije. Deca razumeju mnoge reči ranije nego što mogu sama da ih izgovore. Ova asimetrija nije karakteristična samo za jezički razvoj dece, već traje tokom čitavog života. 

Uporedimo, na primer, sposobnost govornika jednog jezika da razumeju po nekoliko dijalekata istog jezika, ali se u spontanoj produkciji služe samo jednim ili malim brojem njih. Isto važi i za učenje stranog jezika, gde uvek razumemo više nego što možemo da produkujemo. Iako je sposobnost razumevanja ispred sposobnosti produkcije, u trenutku kada spontana produkcija dostigne određeni nivo, govornici to više ne primećuju. U isto vreme, ova nepoklapanja igraju važnu ulogu u procesu usvajanja, jer elementi koje deca razumeju postaju ciljevi koje treba da ostvare u produkciji.

Individualne razlike među decom

Neka deca mesecima produkuju iskaze od samo jedne reči, ne pokušavajući da proizvedu višečlane nizove, dok druga deca posle samo nekoliko nedelja faze prve reči počinju da proizvode višečlane iskaze. Ove varijacije mogu da zavise od toga kako deca ovladavaju sistemom glasova svog jezika. Neka od njih počinju sa rečima i oblicima koji podsećaju na reči i teže ka kratkim kombinacijama određenih glasova.

Druga deca počinju produkovanjem intonacionih kontura koje prevazilaze spojeve i rečenice, i njih je teže razumeti zato što proizvode slabo razumljive sekvence. Deca se takođe razlikuju i po tome koliko je njihov izgovor reči blizu onoga kako ih odrasli izgovaraju i po tome kakav je njihov napredak u tom pogledu.

Motorni razvoj može biti važan faktor u fazi prve reči. Deca kojoj treba više vremena da formiraju artikulatorni aparat kasniće u pokušaju da produkuju dve ili više reči kao sekvencu, zato što je motorna koordinacija koja je za to neophodna previše komplikovana za njih. Druga deca, koja ranije steknu potrebne artikulatorne sposobnosti, mogu ranije da počnu sa produkcijom višečlanih iskaza. Nagli porast reči u određenoj fazi jezičkog razvoja može se objasniti i ovladavanjem artikulatornim veštinama.

Gramatički razvoj

Između godinu i po i dve godine počinje period leksičke eksplozije, za koji je karakterističan nagli porast u broju poznatih reči. U tom periodu javljaju se i prvi dvočlani iskazi. Iskazi koje deca produkuju na ovom uzrastu nazivaju se telegrafski govor, zbog toga što su kratki, sažeti i nemaju doslednu upotrebu funkcionalnih reči i morfema (tj. predloga, veznika, nastavaka za oblik i sl.). Faza dvočlanih iskaza završava se tokom treće godine, kada dolazi do produžavanja iskaza i adekvatne upotrebe funkcionalnih reči. 

Osim semantičke hiperekstenzije i hipoekstenzije, ovaj period karakteriše i morfološka hipergeneralizacija, odnosno upotreba oblika tipa hoćem, nećem, slovovi, konjovi i sl. koji se grade po analogiji sa oblicima koji imaju pravilan obrazac promene. Na ovom uzrastu još uvek se upotrebljavaju vrlo jednostavne strukture. Oko četvrte i pete godine dolazi do pojave složenijih rečeničnih konstrukcija i porasta broja reči u mentalnom leksikonu. U ovom uzrastu završava se period ranog jezičkog razvoja dece.

Literatura

• Bates, E. et al. 1988. From First Words to Grammar: Individual Differences and Dissociable Mechanisms. Cambridge: Cambridge University Press.
• Carrol, D.W. 2004 (4th edition). Psychology of Language. Thomas Wadsworth.
• Clark, E. V. 1993. The Lexicon in Acquisition. Cambridge: Cambridge University Press.
• Clark, E. V. 2003. First Langauge Acquistion. Cambridge: Cambridge University Press.
• O'Grady, W. & Dobrovolsky, M. 1996. Contemporary Linguistic Analysis: An Introduction. Toronto: Copp Clark Ltd.

***