Lepo je biti Čileanac ovih dana.
1970. godine imao sam samo 6 godina ali se kao i svako dete tih giodina sećam euforije leta na Mesec, pa me ta euforija na neki način i danas drži preko mog angažmana oko amaterske astronomije. Apola 13 se doduše manje konkretnije sećam, ali neke slike opšte brige koja je tada bila ipak navire onako u sećanju kao kroz maglu. Bilo kako bilo ja jesam savremenik Apola 13, ali ne i saosećajnik (ako postoji uopšte takva reč). Samo kroz igrane i dokumentaren filomve smo koliko toliko upoznati sa tragedijоm i sa srećnim krajem koja se desila Apolu 13, ali nismo nekako imali taj osećaj isčekivanja i nade za srećnim završetkom.
Pre 70-tak dana u Čileu u nekoj njegovoj zabiti za koju je verovatno znalo samo lokalno stanovništvo desila se nesreća u rudniku zlata i bakra, pa su se 33 rudara našla na dubini od 700 metarapotpuno odsečeni od sveta koji im može pomoći. Posle 17 dana stigla je dobra vest da su živi, ali ostalo je pitanje kako ih izvući vani.
Obe nesreće su po mnogome različite kao što su po mnogome i slične. Ljudi odsečeni od sveta kojima je jedina nada da se vrate kućama, udruženi intelektualni i fizički rad pojednica ne samo u lokalu već globalno. Od kada se saznalo da su rudari živi sjatilo se tamo sve sto je u svetu nauke i inženjerstva vredelo. Vredno je napomenuti da si i stručnjaci NASAe bili tamo da pomognu.
Otpočelo se sa radom, planovi su se menjali kao i rokovi o kojima je ceo svet bio skoro svakodnevno obaveštavan. I nekako za mene sasvim iznenađujuće od nekog termina oko nove godine skratilo se isčekivanje na sredinu oktobra. I kada je struka završila svoj deo i počelo odbrojavanje došli su medijumi da nam sve to što je moguće brže i detaljnije pokažu. Sondom Feniks jedan po jedan svi rudari su živi i zdravi izašli na poršinu i na radost ne samo Čileanaca već svih ljudi sveta. Odjednom kao da je ceo svet disao u jednom ritmu osećao iste stvari i pustio nadi da ovlada čovečastvom.
I eto. I moja generacija je dobila svoj rudarski Apolo 13 i sve bi bilo lepo da nije bilo neke zemlje Srbije. Dok je ceo svet strepio za sudbine rudara, u Srbiji i Đenovi se lomilo u ime nečeg što je nazadno. "Napredno" je smrdelo na nešto radikalno, klerističko i fačističko.
I kako je bilo biti Srbin ovih dana, ne znam, ali je lepo bilo biti Čileanac