Ta ljubav traje vekovima, milenijumima. Recimo, kod starih Grka lepota čoveka je bila jedna od glavnih vrlina. To je išlo do te mere da njihovi bogovi nisu imali obličja mačke ili sokola ili nekog troglavog zmijolikog čudovišta, već naprotiv, imali su ljudska tela. I to kakva! Svi znamo kakve trbušnjake ima Apolon ili kakve bicepse ima Zevs. Ili recimo Hera, Zevsova žena, opa bato! Te obline, pa dijadema, ma bomba. Čak i ako neko od njih nije bio baš mnogo priklonjen ljudima, drugim rečima bio je zao prema nama, i dalje je imao savršeno telo. Tako je bilo kasnije i kod Rimljana a o Hrišćanstvu da i ne govorim. Tamo je samo jedan Bog, svi ostali su ljudi.

Takođe ima jedna stvar oko koje će mo se složiti svi.  Za nas laike najbolji je umetnik vazda bio onaj koji može verno da replicira čoveka. Bilo to skulptura, crtež ili slika. Gledajući Da Vinčijeve studije tela, koje je on onako nonšalantno žvrljao po papiru a kasnije sve to uobličavao do savršenstva na platnu ili zidu, čovek ne može da ostane ravnodušan. Samo ima jedna stvar, koju sam zapazio skoro, posmatrajući skulpture Rodena. Prvo što mi padne na pamet kad ih vidim nije to kako je on veličanstven umetnik, već kako je veličanstveno ljudsko telo.

Drugim rečima, ma koliko ti bio nadaren umetnik i tvoja dela izvajana do savršenstva, ti si se samo neverovatno približio toj izuzetnoj stvari, telu.

I mi smo u stanju neprestano da ga gledamo i da mu se divimo. Pa, evo ja prvi. Iznad radnog stola imam crtež Vitruvijanskog čoveka. Tu je već deset, petnaest meseci, i još mi nije dosadio. Niti će. Svaki dan ga pogledam i svaki put mi mahne. Taj jednostavan dokaz proste proporcije tela sa zlatnim presekom zaslužuje počasno mesto u mom danu.

I kao što rekoh, ta ljubav traje i sve je jača. Pomislili bi ste da pored toga  sve ostalo jednostavno nema konkurenciju, nema šanse. Šta bi se to moglo ljudima više svideti od ovog? Ima li mesta u našim očima i našim srcima za još nešto? E pa, ima. I to ne samo da parira, već i da vodi u bitci za ljubav.

Duh

Postoji mnogo teorija o tome šta je to ljudski duh. Ili kako ja to više volim da kažem, svest. Neću se time baviti ovde. Jednostavno ne želim da o tome govorim sada. Biću dovoljno sebičan da samo kažem moju verziju, sa kojom će se nadam se većina složiti. Svest omogućuje čoveku da pojmi svet oko sebe i sebe u njemu. Eto. Lupio pa ostao živ.A kako on to radi? Pa evo ovako. Uz pomoć čula. Svi mi imamo pet čula, neki kažu i šest, moguće je. Svoj svet doživljavamo tako što ga vidimo, čujemo, mirišemo, jedemo i dodirujemo. I onda svest dolazi na snagu i sve to uobličava u nama poznat oblik. I ne samo to, već nam sklapa mentalnu sliku o tome šta smo radili, šta sada radimo i šta treba da uradimo dalje. Fascinanto zaista i veoma zanimlljivo takođe. Ali sa jednom velikom manom. I to kad kažem velikom, zaista mislim veeeeelikom!

Naime, mi živimo u prošlosti! Ovo nije poruka navijačima Crvene Zvezde, nažalost ovaj usud je snašao sve nas. Naša svest, naš pojam o svetu oko nas, konstantno kasni. Zašto? Zato što robuje čulima. Vidi samo ono što mu ona govore.

A evo šta mu govore:

Ljudsko oko radi tako što upija svetlost oko sebe. Ta svetlost se ili odbija od predmete okolo pa u oko ili ide direktno od Sunca. Svetlost ima svoju brzinu. I to konačnu. To znači da je potrebno neko vreme da ona od recimo zida u koji gledam stigne do mog oka. Tu se javlja kašnjenje. Jeste da se u tom deliću sekunde ništa bitno nije promenilo na zidu ali kašnjenje postoji. Još je izraženije kada gledamo niz neko brdo ili drugu stranu reke. Što se razdaljina povećava to je stvar značajnija. Kada pogledamo zvezde tu je već đavo odneo šalu. Naime zvezde su od nas udaljene hiljadama pa i milionima svetlosnih godina. Hiljade i milioni godina su potrebni da njihova svetlost stigne do nas. Šta mislite koliko se stvari tamo i ovde izmenilo u međuvremenu?

Ljudsko uho radi tako što upija zvučne talase oko sebe. I  ti talasi imaju svoju brzinu. I poređenja radi, u odnosu na brzinu svetlosti oni maltene stoje u mestu. Njihovo kašnjenje smo svi iskusili mnogo puta. Tokom oluje kada vidimo blesak na nebu od munje, isčekujemo i merimo vreme kada će vazduh zaparati veličanstveni prasak groma. Reklo bi se kašnjenje u najboljem svetlu!

Ljudski nos receptuje molekule materije u vazduhu oko nas i ako oseti veliku koncentraciju recimo brašna, reći će našoj svesti da neko u blizini sprema kolače. Ti molekuli plutaju kroz vazduh u raznim smerovima i veoma malim brzinama. Ovde je kašnjenje toliko veliko da je sreća ako uopšte osetimo nešto.

Što se tiče dodira i ukusa oni zavise od brzine kojom će receptori u našoj koži i sluzokoži poslati informaciju mozgu tj. svesti. A ona je tek desetina brzine zvuka. Sporo.

Pitanje

Dakle naša svest je, ma koliko blistava i fenomenalna, ipak sputana. Stavljena je u granice fizike da u njima tavori i mašta kako bi bilo bez njih. Da može momentalno da vidi neki događaj kilometrima daleko, ili čuje talase sa druge strane okeana. Ovako sedi u telu koje bolje od sebe ne može. I vratimo se telu sada. Savršeno, mlado, jako telo. Puno života i energije. To je ono što svi žele, i u jednom delu života imaju. Ono može svojom snagom da zaustavi bika kao  nekada Jason u potrazi za Zlatnim Runom, ili da pretrči 42km u jednom dahu kao onaj čuveni Grk. Može i da izgleda zanosno kao Monika Beluči ili da se zagonetno smeje kao Mona Liza. Sve to i još mnogo toga može telo. A svest? Samo ono što joj je dozvoljeno. Možda je ta naša stalna opčinjenost telom posledica jedne stvari koja je tako bliska svesti. Ljubomora. Da li je moguće da su kost i koža superiorniji od nečeg tako uzvišenog i neponovljivog kao što je svest? Možda mi ustvari osećamo zavist prema njemu. Ono može da pruži maksimum svog potencijala. Ništa ga ne vezuje. Sve vreme gledamo u njega, maštajući da takva jednoga dana bude i naša svest. A mislim da se i taj dan bliži.

Odgovor

Ako ponovo pogledate sve što sam naveo u vezi čula primetićete da je u korenu svakog problema vreme. Vreme koje je potrebno da informacija stigne do svesti. E pa tu leži zec. Problem je u tome što mi vreme ne merimo kako treba. Uopšte naš pojam o vremenu je izgleda pogrešan. Zaustaviću se na ovome. Jednostavno nisam kompetentan da o ovome raspravljam na teorijskoj osnovi. Ali znam ko jeste. Verovatno prvi čovek koji je o ovome razmišljao dovoljno dugo da to i stavi na papir je Albert Ajnštajn. On je u svoj glavi video svet jako sličan onom koji i mi poznajemo, ali sa malo drugačijim principima prostora i vremena. Čak štaviše, te dve stvari su za njega fundamenti postojanja. Doduše svašta se njemu vrzmalo po glavi, ali ono što je meni sada bitno je sledeće. Ajnštajn je rekao a kasnije i dokazao da je vreme Relativna veličina. Šta to znači? To znači da vreme ne teče svuda istom brzinom i u istom smeru. Ovakvo poimanje vremena već može da odgovara rešavanju našeg problema. Jedino što do njegovog rešenja treba da prođe još mnogo godina. Jer gospodin Ajnštajn je za neobaveštene umro sredinom prošlog veka. I malo je onih koji uopšte razumeju šta je pomenuti fizičar pričao. Ali ne treba klonuti duhom zbog toga. Novonastala grana nauke, relativistička fizika, i dalje živi, i živeće. I razvijaće se uz pomoć narednih blistavih umova poput njega. Sve dok jednog dana ne bude mogla da izmeri i iskoristi vreme na pravi način. Na onaj način koji to naša svest zaslužuje.

Epilog

Kažu da živimo u najboljem dobu za nauku. Na sve strane niču novi pronalazci i dostignuća. Telekomunikaciona tehnologija je u punom zamahu. Bioinžinjering cveta. Astronomi nam svakodnevno šalju slike novih ekstrasolarnih planeta, pa ko zna, možda uskoro sretnemo male zelene? Od industrijske revolucije pa naovamo samo se nižu pobede za nauku. I mnogi su vidim srećni zbog toga. I ja sam srećan. Ali postoji jedno nesrećno mesto u meni. Sećate se Euklida, oca geometrije? On je trista godina pre Hrista u Aleksandriji skontao neke stvari i stavio ih na papir. To su bili radovi o perspektivi, uglovima, teoriji brojeva i sl. U to vreme niko nije shvatao o čemu on to govori. Nekih sto godina posle njega, bar 95 posto ljudi i dalje nije kapiralo šta je to geometrija. Vremenom su se ljudi matematički opismenjivali i sve više je bilo onih koji su ga razumeli i koristili njegove aksiome. Sada dve hiljade godina posle, čak i osnovci sa lakoćom barataju pojmovima kao što su sinus, kosinus ili osa simetrije.

Plašim se da se Ajnštajnu piše ista sudbina. I meni kao maltene njegovom savremeniku, ti dani istinske spoznaje u nauci jednostavno nisu suđeni.