| Snežana Vukojičić
Naš poznati naučnik Josif Pančić rođen je pre tačno 200 godina. Najznačajnija od svega su njegova otkrića 193 biljna taksona novih za nauku. Među njima je 131 nova biljna vrsta, 47 novih varijeteta i 7 za nauku novih formi. Pored biljnih, Pančić je otkrio i opisao dva skakavca, nova za nauku, jedan sa područja planine Rile u Bugarskoj, a drugi sa planine Tare u zapadnoj Srbiji.
Iako rođen u siromašnoj porodici (17. aprila 1814. ), Josip je imao sreću da brigu o njemu i njegovom školovanju preuzme njegov stric Grgur, župnik u Gospiću. Pored Gospića, Josip se školovao i u Rijeci i Zagrebu, a Medicinski fakultet je završio u Pešti. Iako po obrazovanju lekar, još od najranijeg detinjstva je pokazivao interesovanje za prirodne nauke, a predavanja iz Botanike čuvenog profesora Sadlera sa Peštanskog Univerziteta, uticala su na njega da za doktorsku disertaciju odabere temu iz botanike (Taxilogia botanica). Od tada pa do kraja svoga života Josip je ostao veran svojoj ljubavi, botanici, i predano i neumorno radio na proučavanju biljnog sveta do poslednjih trenutaka svoga života.
Život Josipa Pančića nastavio se u malom rudarskom mestu Ruksbergu u Banatu, gde je radeći kao učitelj i lekar u jednoj porodici, nastavio sa istraživanjima prirode, obilazeći često okolne Karpatske predele i sakupljajući biljni materijal za svoju herbarsku zbirku. Dve godine kasnije, vratio se u svoj rodni kraj pod Velebitom, gde je sakupio još biljnog materijala iz okolnih područja. S obzirom da nije imao neophodnu literature za determinaciju svojih biljaka, Pančić se 1845. godine uputio u Beč, da bi u tamošnjem Prirodnjačkom Muzeju proučio i odredio svoju zbirku.
Ostao je u Beču skoro godinu dana i usput slušao predavanja čuvenog botaničara Endlera. Beč je za Josipa bio sudbonosan, jer je tamošnji susret sa Vukom Karadžićem uticao na njegov budući život. Prvobitna želja Josipa da ode u Bosnu, i prouči tamošnju floru zbog finansijske situacije nije bila ostvariva. Predlog Vuka da dođe u Užice, koje je najbliže Bosni i čija flora je najsličnija bosanskoj, Pančić je prihvatio i tako se 1846. godine, u vreme vladavine Aleksandra Karadjordjevića, obreo u Srbiji, u Beogradu. Tadašnje vlasti su bile sumnjičave prema njemu i nisu želele da ga pošalju u Užice.
Dok je čekao na zaposlenje, Pančić je obilazio okolinu Beograda, a posebno Avalu i istraživao i sakupljao biljne vrste. Pojava epidemije tifusa u fabrici stakla u Jagodini bila je prilika, po mišljenju tadašnjih vlasti, da se Pančić dokaže kao dobar i savestan lekar. Uspešno suzbijena epidemija i prihvatanje Josipa od strane lokalnog stanovništva, smanjile su podozrivost vlasti, tako da je on mogao nesmetano da nastavi sa započetim ispitivanjima biljnog sveta Srbije. U tom periodu Pančić je upoznao Ljudmilu, kćerku barona Kordona. Venčali su se 1849. godine u Ćupriji, čime je Pančić zauvek vezao svoj život za Srbiju i srpski narod.
Postavljenje Pančića za kontraktualnog profesora Jestastvenice (1853) novootvorenog Liceja (kasnije Velika škola, današnji Univerzitet) bila je velika prekretnica u njegovom profesionalnom radu. Kada je 1854. godine primljen u srpsko podanstvo, Pančić je postavljen za redovnog profesora na Liceju. Izgleda da je nakon toga Pančić promenio ime Josip u Josif i tako se sam u svojim aktima upućenim Ministarstvu potpisivao. U Liceju, a kasnije u Velikoj školi, Pančić je ostao do kraja života i svojom ličnošću, radom, primerom, celim svojim životom delovao vaspitno na 34 generacije licejaca i velikoškolaca, širio znanja u srpskom narodu, a svojim naučnim radom stekao najveća priznanja ne samo u svojoj zemlji već i u inostranim naučnim centrima Evrope i Amerike, i za svoj narod, tek oslobođen od petovekovnog ropstva, osvojio visoko mesto među drugim kulturnim narodima.
Na kraju, 1887. godine, kao prvi predsednik tek osnovane Srpske Akademije nauka i umetnosti, uzdignut je na vrh naše nauke XIX veka. Josif Pančić je umro 1888. godine u Beogradu, ali uvažavajući njegovu želju da bude sahranjen na njegovoj najdražoj planini Kopaoniku, koju je radi istraživanja posećivao šesnaest puta i izjavljivao kako je još treba istraživati, planinari Srbije su 5. jula 1951. godine preneli njegove posmrtne ostatke na najviši vrh Kopaonika u izgrađeni mauzolej, pa se od tada taj vrh naziva Pančićev vrh.
Naučni i pedagoški rad
Josif Pančić je osim biljnog sveta Srbije i okolnih zemalja, proučavao i insekte, mekušce, ribe, vodozemce, gmizavce, ptice i sisare. U toku svojih 42-godišnjih prirodnjačkih istraživanja Srbije, Crne Gore, Bugarske i tadašnje Austro-Ugarske (1846– 1888), objavio je 26 naučnih radova iz oblasti botanike i 4 značajna rada iz oblasti zoologije. Pored toga, rezultate svojih istraživanja kao i dotadašnja savremena znanja iz prirode Srbije i drugih zemalja objavio je u dvadesetak stručnih i popularnih članaka u raznim novinama i nastavnim glasilima.
Svoje nastavne aktivnosti ovekovečio je izdavanjem 4 udžbenika za učenike osnovne i Velike škole koji su štampani u većem broju izdanja (Jestastvenica za osnovnu školu, Mineralogija sa geologijom, Botanika i Zoologija). Najznačajnija od svega su njegova otkrića 193 biljna taksona novih za nauku. Među njima je 131 nova biljna vrsta, 47 novih varijeteta i 7 za nauku novih formi. Pored biljnih vrsta, Pančić je otkrio i opisao dva skakavca, nova za nauku, jedan sa područja planine Rile u Bugarskoj, a drugi sa planine Tare u zapadnoj Srbiji. Shvatajući značaj očigledne nastave, Pančić je sakupljao i formirao bogate zbirke minerala, kao i biljnih i životinjskih vrsta. Uz to je godinama predano radio na formiranju prve Botaničke bašte u Srbiji, koja je sa prve lokacije pored Dunava (Dorćol), zbog čestih poplava, izmeštena na sadašnju lokaciju, godinu dana nakon Pančićeve smrti (1889). Napisao je kapitalna dela, prve flore kneževine Srbije, Crne Gore i Bugarske, floru okoline beogradske, kao i prve knjige o fauni Srbije.
Pančić je bio i prvi od svih srpskih prirodnjaka koji je shvatio i razumeo jedinstvo prirode, tj. osnovne koncepcije biologije razvića, evolucije, zoogeografije i ekologije. Pored toga, bio je i veliki pedagog. "Kada je govorio o običnim partijama iz raznih disciplina koje je predavao, izgledalo je kao da i…one preparirane životinje…i da one suve biljke…u njegovoj ruci i oni hladni minerali i nemo kamenje na rafovima njegovih kabineta glasno progovaraju: Ljubite nauku i ljubite otadžbinu"! (reči Akademika Božidara Đorđevića). Josif Pančić je bio vrlo uporan u radu, sistematičan, skroman i nimalo koristoljubiv niti sujetan. Voleo je svoje studente i često im ponavljao: "U radu je život, a vršenje poslova je dužnost".
Pančićev herbar (Herbarium Pancicianum)
Sve što je stvorio u toku svoje naučne i pedagoške karijere, Josif Pančić je ostavio srpskoj nauci i prosveti. Tako je bio i svoju veliku herbarsku zbirku od „6. 000 fela“, kako kaže u jednom pismu nadleženom ministarstvu, 1860, „od postanka njenog Srbstvu namenio“. Taj Pančićev herbar (Herbarium Pancicianum) je još te iste godine postao državna zbirka, svojina Botaničkog kabineta tadašnjeg Liceja.
Danas je deo Herbarijuma Instituta za botaniku i Botaničke bašte "Jevremovac" Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, pod međunarodnim kodom BEOU na listi zvaničnih svetskih herbarijuma. U tom prvobitnom Pančićevom herbaru, svedoči njegov učenik Ž. Jurišić, bilo je „samo 80 svežnjeva sasušenih biljaka”, a skoro tri decenije kasnije, koliko je Pančić još poživeo, „282 svežnja presovanih biljaka koje su bile smeštene u 9 velikih dvokrilnih ormana”. „U 270 svežnjeva, bile su razrađene samo biljke iz kola cvetonoša a u 12 svežnjeva biljke iz sva tri kola bescvetnica”, piše Jurišić.
U tom herbaru najvažnije su biljke iz Srbije, Crne Gore, Banata i Bugarske, koje je Pančić „lično skupio i proučio”, među kojima je i veliki broj za nauku novih biljnih vrsta. „Ali u tom velikoškolskom herbaru, jedinstvenom na Balkanskom poluostrvu, prikupljene su i čuvane mnogobrojne raznorodne i raznovrsne biljke evropske, neophodne za uporedjivanje i kritičko proučavanje pojedinih rodova i vrsta” (Mitranović, Pančićev život, 1964).
Pančić je herbarijum shvatao ne samo kao važnu, nego i nezaobilaznu instituciju pri različitim botaničkim istraživanjima, zbog čega je tokom svog četrdesetogodišnjeg radnog veka sakupljanju i obogaćivanju svoje herbarske zbirke posvećivao posebnu pažnju. Danas samo možemo da žalimo što je sudbina Pančićevog herbara bila vrlo neizvesna i u potpunosti nejasna. Kada je Pančić umro herbar je bio smešten u Botaničkom kabinetu Velike škole, a briga o njemu je bila poverena njegovom učeniku Živojinu Jurišiću. Botanička bašta je 1889. godine izmeštena s Dorćola na prostor Palilule, gde se i danas nalazi, a deset godina kasnije i Pančićeva zbirka je tu preseljena iz Velike škole.
Pretpostavlja se da je veći deo Pančićevog herbara u toku ratova uništen i odnesen iz zemlje u inostranstvo, tako da su mnogi savremeni floristički, fitogeografski i taksonomski radovi rađeni bez konsultovanja ove zbirke, koja je iako dosta osiromašena, ipak veoma dragocena i značajna. Brojni podaci o prisustvu i rasprostranjenju biljnih vrsta u Srbiji objavljeni u Pančićevoj Flori Kneževine Srbije dovedeni su pod sumnju upravo zbog "nepostojanja" herbarskog materijala koji bi predstavljao egzaktan dokazni materijal za takve nalaze.
|
Pančićeva zbirka je dugo bila nesređena, a kada smo 1991. godine intenzivno pristupili tom poslu ona je „zatečena u relativno lošem stanju” što je izuzetno otežavalo čitav poduhvat. Naime, pojedinačni primerci Pančićevog herbara su se nalazili pomešani sa ostalim herbarskim materijalom kako iz naše zemlje, tako i iz inostranstva. Druga velika teškoća pri formiranju baze podataka ove zbirke, bilo je samo ‘čitanje’ Pančićevih etiketa i tumačenje na koji deo Srbije se odnosi podatak, pošto su podaci na etiketi šturi i nepotpuni (npr. , Jezera, Beli Potok, Kriva bara, Krvave bare, Slatina, Trnava, Crni vrh). Poseban izazov su predstavljale etikete gde je lokalitet samo Pančiću bio znan, npr. "tamo gde sam zaboravio štap", ili "tamo gde smo vadili so", itd.
Pančićev herbar ili "Herbarium Pancicianum" danas čine 162. kutije, a sadrži 743 roda vaskularnih biljaka zastupljenih u našoj flori i 15. 377 pojedinačnih herbarskih listova. „Ako uporedimo ovaj broj od 15. 377 herbarskih listova sa više od 20. 000 kako je Pančić naveo u pismu iz 1860. godine (a radio je još 26), to nas navodi na potvrdu da je ova zbirka dobrim delom iz nama ipak dovoljno nejasnih razloga osiromašena. U zbirci je prisutno 5. 332 različita biljna taksona nivoa vrste i nižih sistematskih kategorija.
Najveću vrednost Pančićevog herbara nesumnjivo predstavljaju biljke koje je on sam ili sa svojim najbližim saradnicima Robertom de Vizianijem ili Savom Petrovićem, opisao kao nove taksone za nauku (tipski primerci). Postoje herbarski primerci za 91 takson koje je Pančić opisao kao nov za nauku. Skoro polovina ovih biljaka je priznata od strane naučne javnosti kao “dobre” vrste (npr. Allium melanantherum Pančić, Campanula secundiflora Vis. et Pančić, Eryngium serbicum Pančić, Geum bulgaricum Pančić, Ramonda nathaliae Pančić et Petrović, Ramonda serbica Pančić, Tragopogon pterodes Pančić ap. Petrović, Potentilla visianii Pančić... ). Ovi brojevi su svakim danom podložni promenama, s obzirom da novija taksonomska ispitivanja mogu promeniti taksonomske statuse Pančićevih biljaka. Primer za to su Linaria rubioides i Orobanche echinopis, koje su najnovijim istraživanjima dobile taksonomski status ”dobrih” vrsta.
Pored mnogobrojnih florističkih, horoloških i taksonomskih podataka opšteg fundamentalnog značaja, Pančićev herbar sadrži i podatke o znatnom broju biljnih vrsta koje se danas smatraju isčezlim s područja Srbije, kao i onih čije je rasprostranjenje, pa čak i taksonomski status, netačno i neprecizno interpretiran u savremenoj florističkoj i taksonomskoj literaturi. Jednom rečju, ovaj herbar predstavlja svojevrstan dokaz o promenama u vaskularnoj flori u poslednjih 160 godina i ukazuje na nekadašnje rasprostranjenje danas ugroženih, retkih i ranjivih vrsta u Srbiji.
U Pančićevoj herbarskoj zbirci nalazi se i više od 250 vrsta s područja Srbije koje se nalaze na listama danas ugroženih biljaka. Sadrži i herbarske primerke dve vrste koje su iščezle iz svetskog genofonda (Althaea kragujevacensis Pančić – kragujevački slez i Scabiosa achaeta Pančić – pančićeva udovičica), kao i primerke biljaka koje su isčezle iz Srbije (Achillea ptarmica L. močvarna hajdučica, Caldesia parnassifolia (L. ) Parl. – kaldezijeva vodena bokvica, Hymenolobus procumbens (L. ) Nutt. – polegla grančika, Polemonium caeruleum L. – plava jasenovka, Genista nissana Petrović – niška žutilovka, Lathyrus pancicii (Jurišić) Adamović – pančićeva grahorica itd... ).
Ovaj broj nije konačan, zbog mnogih sinonima, koje je Pančić koristio, a i zbog toga što bi sav herbarski materijal trebalo revidirati, da bi se potvrdile ili opovrgnule Pančićeve determinacije.
Ovu priču o Pančićevoj herbarskoj zbirci, kao i uopšte o njegovom naučnom i pedagoškom delu završila bih njegovim rečima, amanetom ostavljenim svim generacijama koje su došle posle njega, a koje će doći i posle nas: "Deset čovečijih života da živim ne bih mogao potpuno obraditi onu biljčicu koju sam počeo da obrađujem biljčicu koja se zove Botanika. Na Vama, mlada braćo, ostaje da sledujući mome primeru, tu biljčicu a naročite njene grane obrađujete".
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
