Pre 165 godina, 9. oktobra 1854. u Idvoru, malom selu u Banatu, rođen je Mihajlo Pupin.

Na zadnjim stranicama svog autobiografskog dela Sa pašnjaka do naučenjaka Mihajlo Pupin ovako piše:

Pre pedeset godina, u društvu mladih pastira, posmatrao sam zvezde na crnom zastoru letnjeg neba, u ponoći. Tada mi se činilo da je svetlost tih zvezda pesma koja peva slavu Božiju. Da, li je nauka uticala da promenim ta svoja maštanja iz rane mladosti? Što ta svetlost danas govori umu mome? Odgovor na to pitanje rađao se celog mog života, i njegovo postepeno otkrivanje pružalo mi je najslađa ushićenja u mom životu. Faradej i Maksvel kazali su mi: da svetlost nastaje usled dejstva elektriciteta. …elektroni i protoni (su)cigle iz kojih je sazidana materija; da je svetlost zračenje, … sipanje u prostor električne energije iz atomskih građevina u kojima elektroni, svojim kretanjem, određuju oblik građevine i količinu energije. 

…. Zvezda koja zrači svetlost, zrači električnu energiju, i… baca na nas jedan deo svoje rođene materije, mase svoje. …

… Svaka usijana zvezda je žiža iz koje teče energija; energija koja život daje, i koja raskošno rasiplje taj život na sve strane prostora žednog energije. Ona rasiplje taj život iz svog sopstvenog srca da bi začedila nov život….

…sve promenljive stvari podvrgnute su ćudima zakona o postupnom razvijanju, evoluciji, od onih sitnih cvetića u polju pa sve do Nebule Orijonove, kako se zove ona pojava na nebesima koja liči na vaseljenski oblak i u duše naše uliva strahopoštovanje. Ali se nikad ne menjaju, nikad ne stare zakoni kojima se pokoravaju zvezde i planete na svojim putevima po vaseljeni. Oni su nepromenljivi, besmrtni su. Osnovni sastojci nevidljivog sveta, mikrokozma, elektroni u atomu, koliko je to nama poznato, nepromenljivi su i besmrtni. Čoveku je nepoznat proces pri kome bi se promenili elektroni i zakoni kojima se oni pokoravaju. Oni nisu proizvod nijednog procesa evolucije, postepenog razvića, koji je čoveku poznat. Da otkriju te nepromenljive zakone,kojima je podvrgnuta ova supstancija, taj nepromenljivi temelj vaseljene, to je najviša meta naučnog istraživanja. …

Stari Grci su verovali da je početak sveta bio u haosu, i da je iz tog haosa postao kosmos. Oni su bili optimisti, jer njihova teorija o skladu, redu, i lepoti kaže da je sve to poniklo iz bezbožnog darmara, haosa. A danas ima mnogo pesimista koji proriču suprotan tok razvića ovog, po njihovom mišljenju, najgoreg sveta. Međutim, na jedan čudnovat način, savremena nauka potvrđuje staro verovanje Grka. Ono staro shvatanje Grka o haotičnom početku sveta ništa tako lepo ne pretstavlja kao živost jedne nove zvezde, jer nigde nema kao tu takog otsustva reda i sklada delatnosti. Nijedan od njenih razigranih atoma ne osvrće se na to što su mirijade i mirijade susednih atoma, usijanih da se bele, takođe na poslu; svaki od njih bezbrižno i raskošno siplje svoju snagu u prostor žedan energije. Sliku toga videćete kada posmatrate ono što se dešava na suncu. Majušne jedinice energije, iz mirijada i mirijada svojih atomskih puščica, izbacuju se na raspikućski način, reklo bi se, bez ikakvog određenog cilja. Te jedinice energije na haotičan način rasiplju se kroz prostor bez ikakve svrhe, koliko je to do sad nauka mogla da dozna. Ali, čim one stignu na majku zemlju, čim ih uhvate lišće, cveće i plodovi voćaka u sazrevanju na njivama, poljima i u vrtovima, i bezgranične mreže okeana koji sve obuhvataju, njihova sudbina dobija konačan oblik i cilj. Haotični i neskladni rojevi tih nosilaca energije bivaju zarobljeni i prisiljeni da rade skupno posao sa određenom metom i određenom svrhom. Radost i lepote naših godišnjih doba pričaju nam priču kako se prvobitna energija koja potiče iz haosa mladih zvezda belo usijanih, jer su pune životne radosti, na čudesan način pretvara u kosmos stare, hladne i na smrt obolele zemlje. Ono glavno čemu nas ta priča uči jeste velika naučna istina, činjenica koja postoji u prirodi: da zemaljski organizmi raspolažu nekim putevima i načinima pomoću kojih dovode u sklad ono što je rasklađeno, uvodeći na taj način red zrelih godina u nered bujne mladosti, da na koncu od prvobitnog haosa stvore kosmos. I zar samo postojanje tih sretstava nije osnovni zakon koji vodi i nadzire razvitak života na zemlji? Zar nas sve naše iskustvo ne uči, da, napredak znači dovođenje u savršeniji sklad svih prirodnih radnja atoma na usijanim zvezdama kao i ćelija u našim zemaljskim telima? Nazovite taj proces evolucijom, ili kojim drugim imenom, on je tu, i on vodi ka, lepšem, ka savršenijem redu stvari. Čovek je skoro najsavršeniji proizvod ovih puteva i načina kojima se haos pretvara u kosmos.

SVE JE FIZIKA Miša Bracić