Vanzemaljaca nema, a mi živimo na veresiju

Nebo nad Letenkom, posle nekoliko mutnih noći, najzad vedro. Zaljubljenici u zvezde, učesnici tradicionalnog astronomskog kampa, razapeli su šatore i sada na proplanku između dva košarkaška terena polako montiraju teleskope. Raspitujem se gde mogu da pronađem Sašu Zorkića, uredni ka „Astronomskog magazina”. Ako nije na predavanju, onda tamo gde je klopa, dobijam šeretski odgovor. Pronalazim ga pod velikom nastrešnicom, ispunjenom mirisom ribe i roštilja. Fotografiše mobilnim telefonom nekoliko ljudi zatečenih u vedrom divanu za drvenim stolom.

Sa fotografije koju mi je poslao prepoznajem dr Miroslava Filipovića, profesora astrofizike na Univerzitetu Zapadni Sidnej, inače jednog od svetski najpriznatijih istraživača sa čuvenih australijskih radio-teleskopa Parks, Mopra i Narabraj... Sale nas i zvanično upoznaje. Jako je moj imenjak daleko od namrgođenog profesora punog sebe: neobavezna karirana košulja, obični cvikeri, vedar, zarazan osmeh, srdačan stisak ruke... „Nemojte mi persirati, molim vas”, od mah će. Iako već pune dvedecenije misli, radi i predaje na engleskom jeziku, nema ni tra ga od „Panića akcnta”.

Izvlačimo se iz šatorske gužve i lagano šetamo do klupe kraj terena, usput preskačući razapete konopce. Sale i nas fotografiše dok uključujem diktafon i počinjem s pripremljenim uvodom o vestici koja je obišla svet – najavi napada svemiraca s pla nete Zee ba, čiji će bojni brodovi, od kojih je komandni prečnika čak 300 kilometara, do nas stići u novembru i sve nas potamaniti, ako im ponovo ne rikne ultra magnetni cincilator ili se ne zaglave u gužvi kod asteroidnog pojasa...

– Da odmah raskrstimo: vanzemaljci ne postoje – direktno će profesor Filipović. – Mi smo jedni jedini. Sve ostalo što vam kažu, lažu vas. Mi bi smo žarko želeli da tamo negde ima još neko, ali džabe. Zemlja je svemirski incident. Ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da postoji išta slično nalik nama ili potpuno drugačije, ali živo, mrdajuće. Nema, ništa, ziro...

Dobro, de, naravno da su ovi sa Zee be ne patvorena izmišljotina, da nema ni Darta Vejdera, ni IT-ja, ni Marsovaca, ali zar ni je logično očekivati da se tamo negde, među stotinama milijardi zvezda i milijardama milijardi planeta, dogodio bar još jedan svemirski incident

– Pa mi sa postojećom astronomskom tehnologijom ne možemo da vidimo ništa se dešava u neposrednom komšiluku nama naj bliže zvezde Proksima Kentaur, koja je udaljena „svega” 4,2 svetlosne godine, a ka moli da dobacimo negde dalje. Naravno, postoje i druge metode, poput detekcije radiotalasa, ali je činjenica da osluškujemo svemir duže od pola veka i da ništa nismo našli. Da kle, rezultat i tog i svih drugih manje ili više inteligent nih eksperimenata je da smo, na žalost, sa mi u svemiru.

Otkud onda, pitam profesora, ti silni leteći tanjiri koje su videli u Americi, Indiji, Engleskoj, nedavno u Rusiji, otkud Rozvel, otkud svi ti „bliski susreti treće vrste”...

– Oduvek je postojala težnja da „tamo negde gore” pronađemo nekoga, ako je moguće nama bliskog ili sličnog. Čak su i stari Grci promišljali na tu temu. A ako tako žarko želite da nešto pronađete, to ćete i naći, ili ćete bar umisliti da ste pronašli. Naravno, taj i ta kav će umišljaj onda proizvesti i ostale elemente zablude, poput „dokaza”, koji mogu biti neobične prirodne pojave ali i puka fikcija.

Profesor ovo potonje ilustruje podatkom da je čak 95 procenata svih „registrovanih” NLO viđeno u – Sjedinjenim Državama. Pa zar u Africi ljudi nemaju oči, pita, ili u Kini, Japanu, Indiji?

– Nedavno su publikovana istraživanja koja su u fokusu imala gotovo 500 osoba koje tvrde da su ih vanzemaljci „oteli”. Pri tome se, da ne bude zabune, nije radilo o psihijatrijskim slučajevima, već o normalnim ljudima, koji su samo čvrsto ubeđeni u to da su bili „gosti” svemiraca, da su im neko vreme služili kao zamorčići, i da su na kraju, manje-više „neoštećeni” vraćeni na Zemlju. U svakom slučaju, analize su pokazale da su te osobe listom imale simptome slične mesečarenju, odnosno da su često padale u neku vrstu polusna, u kojem su potpuno iskrivljivale stvarnost.

Na kratko prekida moraz govor jer su profesoru prišli sredovečan muškarac i lepa devojka. Pozdravljaju se kao dugogodišnji prijate lji...

– Nećemo još dugo – objašnjava im. Klimam glavom, mada znam da će divan potrajati. Imam još mnoštvo pitanja na pameti.

Gde smo sta li? Kod letećih tanjira...

– Ako hoćete da napravite nešto – nastavlja dr Filipović strpljivo – uglavnom počinjete od najprostijeg, pa ga usložnjavate. Na primer, od broja jedan, pa dva. Ali ka da je na stajao život na trećem kamenu od Sunca, odmah je počeo od broja dve hiljade. Nema ništa pre toga, nema ništa između. Zašto je to tako? Postoje samo dve mogućnosti: ili je Zemlju pogledala neverovatna, ludačka sreća; ili je život ovde neko ’posadio’. Možda upravo iz te želje da saznamo kosmo, šta smo, odakle smo, i sve veća potreba da pronađemo ’tog nekog’ dalekog rođaka iz svemira. Jer u ludačku sreću sve manje verujemo...

Zamišljam Nila Armstronga kako okopava baštu na Mesecu i pitam profesora da li bi ljudi sada bili u stanju da negde „posade život”..?

– Bez svake sumnje. Čak i na ovom tehnološkom nivou, tu negde unutar Sunčevog sistema, mislim da bi smo uspeli da ’presadimo’ klicu života. E sad, potpuno je druga priča kakav bismo dobili rezultat: satri oka, sedam ruku, Homera Simpsona... Ali da smo u stanju da pokušamo i uspemo, u to duboko verujem.

U želji da pokažem kako sam „savladao gradivo”, podsećam profesora nanjegovu tezu o „rupi u teoriji evolucije”...

– Za mnoge pojave evolucija daje veoma jasno i precizna tumačenja – objašnjava mi. – Ali za neke baš i ne. Na primer, kako se to, da potpuno banalizujem, majmun razvio u čoveka. Taj incident se dogodio jednom i ni kad više. Ne događa se danas, niti se ponovio pre nekoliko desetina hiljada godina. Da kle, evolucija, kakvu poznajemo i o kojoj govorimo, dramatično je zavisna od takvih incidenata. I previše.

-Profesor Filipović je, inače, i sam bio direktan učesnik jednog „incidenta”, istina ne evolutivnog, nego svemirskog. Bio je, naime, deo projekta „Dip impakt”, čiji je rezultat bilo pogađanje sondom komete „Tempel 1” 4. jula 2005. godine.

– „Dip impakt” je pokazao da možemo da pogodimo eventualnu pretnju bez ikakvih problema. Ali od to ga nema naročite vajde. Jer, da se ne lažemo, ako je neka kometa zaista namerila da nas udari, veoma bi smo se teško odbranili. Ka da je pripreman „Dip impakt”, naivno sam verovao da je u pitanju astronomska misija. Sve dok nisam video gomilu američkih generala, kojima je bilo značajno samo da pogode metu. Upitao sam ih šta bi se dogodilo da je sonda nakrcana nuklearnim bojevim glavama. I dobio sam odgovor – ništa. Filmovi su jedno, realnost nešto sasvim drugo.

Postoje, međutim, neke druge ideje, navodi profesor, koje bi mogle dati rezultat ako se zaista suočimo sa mogućim sudarom. Jedna od njih je da se žrtvuje nekoliko šatlova koji bi određenom brzinom prošli kraj potencijalne pretnje i pokušali da skrenu njenu orbitu. Međutim, ako je asteroid suviše velik, onda pomoći nema.

– Inače, nije više pitanje da li nam se to može dogoditi, nego kada će se dogoditi. Zapravo, to je već trebalo da se desi, jer astronomska predviđanja kažu da nam se takvi sudari događaju svakih 60-tak miliona godina. Dakle, mi već živimo nekih par miliona godina pozajmljenog vremena. A kada se to desi... Nedavno je napravljena projekcija šta bi se zbilo kada bi u Zemlju ponovo lupilo telo slično onom koje je pre oko 65 miliona godina dovelo do izumiranja dionosaurusa. Elem, i danas bi nestalo više od 90 procenata svih živih organizama na Zemlji. Ali to je do bro.

Aman, profesore, kako to može biti dobro..?

– Šta se radi posle žetve? Spali se zemlja. Egipćani su živeli od strašnih poplava Nila, odnosno od mulja koji ostane kada se reka povuče. E isto tako je primećeno da na Zemlji, vrlo brzo, a to znači parstoti na hiljada godina nakon katastrofe, buk ne još veći broj života. Druga je priča što mi nećemo biti tu da ispitamo tačnost ove teorije. U svakom slučaju, sa instrumentima kojima danas raspolažemo, eventualnu pretnju Zemlji možemo da uočimo, u zavisnosti od niza faktora, između 6 meseci i nekoliko godina ranije. Ali nam to, kako rekoh, ništa naročito ne znači.

Biće da u skoroj budućnosti ni nećemo naročito odmaći na tom planu prevencije, primećujem, jer je NASA prizemljila šatlove i nema nameru da im pravi zamenu, da je sve veće pitanje hoće li teleskop „Džejms Veb” na vreme uskočiti umesto „Habla”, da nije potpuno jasna sudbina Međunarodne svemirske stanice...

– Astronomija trenutno ima velikih problema. Čak bi se moglo reći da nikada finansijski nije bila u gorem položaju nego sada. Svi projekti su ili potpuno stopirani ili se odlažu „za neka bolja vremena”. Astronomija je veoma skupa nauka, zavisi od ogromnog novca, a pri tome ne daje rezultate za tri meseca ili slede ćegodine, već za deceniju - dve, ako si srećan, a ako si manje srećan, onda za vek ili dva. Za nova otkrića u astronomiji potrebna je nova generacija instrumenata. Ti novi, veliki instrumenti, koji radikalno menjaju našu viziju o svemiru, trebali su da nam se dese u naredne dve ili tri godine, ali neće. Desiće nam se možda tek za dese tak godina. I za to sam, priznajem, trenutno veoma skeptičan kada je u pitanju budućnost astronomije. Srećom, pa još uvek ima entuzijasta...

I kao po komandi, oboji ca pogleda smo prema „nekim novim klincima”, i onim njihovim nešto starijim kolegama, koji su kroz male i one malo veće teleskope gleda li u zvezdano nebo nad Fruškom gorom.

Miroslav Stajić