Drugi o AKL


Na jubilarnom, dvadesetom po redu, okupili su se veterani kampa iz cijelog regiona, ali i novi učesnici.

Gordana Momčilović

14 Jul 2021

Poljana na Letenki

„Ovakvih mesta ima u svetu, ali ih nema dovoljno. U principu, svako dete bi trebalo da dobije šansu da otkrije šta ga ispunjava. Dovesti dete na kamp koji popularizuje nauku ili umetnost je svakako jedan od načina da ga “inficirate” naukom ili umetnošću”, reči su dr Aleksandra Bogojevića, direktora Instituta za fiziku u Beogradu, koji je bio gost – predavač na ovogodišnjem Astronomskom kampu Letenka, upravo održanom na Fruškoj gori.

Na jubilarnom, dvadesetom po redu, okupili su se veterani kampa iz celog regiona, ali i novi učesnici. Reč je o zaljubljenicima u osmatranje neba, astrofotografima, konstruktorima teleskopa, stručnjacima za male satelite, letelice za bliski svemir i egzoplanete, astronautičarima, srednjoškolcima, studentima,  profesorima i naučnicima iz oblasti astrofizike, astrobiologije, kosmologije. Impresivno, zar ne?

A sve je počelo, kako to obično biva na ovim prostorima, iz čistog entuzijazma. Kada je internet početkom 1996. u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji postao dostupan širokoj populaciji, Aleksandru – Saši Zorkiću, idejnom tvorcu i jednom od osnivača kampa, palo je na pamet da napravi sajt na kojem će se pojavljivati vreme izlaska i zalaska sunca, što je tada za astronomske osmatrače bilo jako zgodno:

“Onda smo se zapitali zašto ne bismo na tom sajtu objavljivali podatke o osmatranim nebeskim telima? Podaci su se množili i tako je nastao „Astronomski magazin“, koji je bio enciklopedisjkog tipa. Uzmite u obzir da tada ni Vikipedija nije postojala, to je bukvalno bilo kameno doba interneta. Na taj način smo privukli, za ovu temu zainteresovane, ljude iz regiona. Povezali smo se, komunicirali preko interneta i nakon nekog vremena je logično usledilo pitanje: što se ne bismo videli negde? E, tako je nastao kamp”, za Al Džaziru Balkan priča Saša Zorkić.

Ljepote Fruške gore

Da je isključivo zasluga organizatora što se kamp održava toliko godina u prelepoj prirodi Fruške gore, mišljenja je dr Milan Bogosavljević, profesor astrofizike u Abu Dabiju:

“Daleko od toga da se ovde diskutuje u luksuznim uslovima, i upravo to govori koliko ljudima treba ovakva vrsta sadržaja. Po mojoj deci znam da vole da dođu, da kampuju, druže se i iskuse prirodu, ali i da se nađu u okruženju koje odiše entuzijazmom”, navodi dr Bogosavljević.

Prvi kamp je bio održan 2001. na Iriškom vencu. Bio je skromno posećen, ali već sledeće godine ekipa entuzijasta je išla po Fruškoj gori i tražila neku lepu lokaciju. Od 2002. godine kamp se održava na Letenki, a.broj kampera raste iz godine u godinu. Dolaze iz celog regiona.

Na pitanje otkud ovde i zašto, Behaudin Karić iz Zenice odgovara da je to pitanje svih pitanja, kao i uvek u životu, ali da se, kao i sve dobre stvari u životu, i ova desila spontano. Naime, zbog nekih teleskopskih problema je došao u kontakt sa Zorkićem, a zatim i Draganom Miladinovićem, koji je bio vodeći u gradnji teleskopa:

“Tada sam pozvan na kamp, to je bila 2003. godina, i od tad’ k’o ptica koja ide na jug, dok je živa.” kaže Karić, kojeg prati supruga Alma. “Ovaj kamp ima višedimenzionalni značaj, i regionalni, ali i na nekoj drugoj razini. Mi dolazimo zbog astronomije, ali tu susrećemo prijatelje koji su sa raznih strana, a ovo nam je epicentar. To su ljudi sličnih interesovanja, druželjubivi, otvoreni, pa ovde imamo i nekakav duhovni mir”.

Radan Mitrović iz Skopskog astronomskog društva dolazi na Letenku već 20 godina, naziva je “balkanskom Mekom za astronomiju” – ovde se puno nauči, uz to se upozna puno dobrih ljudi što je, kaže, možda još i veći kapital.

Jasmin Dolamić iz Tešnja je prvi put bio na kampu, perspektivan je astrofotograf i o njemu će javnost tek čuti.

Ljubinko Jovanović je iz Kranjske Gore, za sebe kaže da je zaljubljenik u matematiku i fiziku, stari amater-osmatrač koji sve gradi sam – čak i svoj teleskop. Kaže da mu je kamp duševna hrana i da najviše dolazi zbog predavanja profesora.

“Treba dosta napora uložiti da vam dođe neki ugledan profesor ili predavač iz Beograda ili Niša,. U kampu se svakog dana održavaju predavanja, demonstracije, prezentacije, takmičenja u osmatranju zvezda”, objašnjava Saša Zorkić, i dodaje: “Naša ideja je, i bili bismo jako srećni ako je tako, da učesnici kampa kući ponesu zadovoljenu potrebu za znanjem iz oblasti koja ih interesuje. Oni koji se bave atrofotografijom ovde uvek saznaju nešto novo, oni što se bave teleskopima takođe, jer koliko god bili u materiji, sa ovom brzinom razvoja tehnologije uvek ima nešto što do sad nisu čuli.”

Jeleni Milutinović iz Srbije, novinarki Al Jazeere Balkans, hobi je astronautika. Istraživanjem svemira se bavi od malena, zainteresovana serijom “Zvezdane staze”. Uvek ju je zanimalo dokle smo, kao čovečanstvo, stigli u toj oblasti. Preko svog profesionalnog angažovanja je upoznala Sašu Zorkića, i od 2012. godine je redovna u kampu, a poslednjih godina učestvuje i u njegovoj organizaciji. Objašnjava da su se amaterizam i profesionalizam isprepleli tako što je kamp osnovan od strane ljubitelja astronomije, a zatim su počeli da dolaze i predavači, koji se profesionalno bave astronomijom.

Spoj profesionalizma i amaterizma

O spletu profesionalizma i amaterizma, specifičnom za ovaj kamp, direktor Instituta za fiziku dr Aleksandar Bogojević kaže:

“Profesionalna nauka može da znači i ‘ja radim nauku da bih zaradio pare i imao od čega da živim’, ali to na neki način ubija suštinu bavljenja naukom. Naravno da bez plate ne možemo, ali to nije glavna motivacija zbog koje su ova deca došla na kamp. Ona je dublja. Biće mora da bude ispunjeno smislom, da razume da nije samo bitno što manje raditi i što više zaraditi. Dakle, šta god da je teško i uzbudljivo, i da se prenosi drugima, ispunjava nas smislom. To može biti nauka, ali i slikarstvo i muzika. Od svih oblasti u nauci ja ne znam bolji primer od astronomije, gde postoji ozbiljno razvijeno amatersko bavljenje naukom, koje često dovodi do ozbiljnih, nauci vrlo vrednih, rezultata ”

Gregor Srdoč je došao da predstavi rad koji je poslednjih 17 godina radio zajedno sa kolegama u Astronomskoj udruzi Vidulini, iz Istre. Rad se odnosi na istraživanje ekstrasolarnih planeta (planeta oko drugih zvijezda), o čemu se do pre dvadesetak godina znalo doslovno ništa:

“Sada znamo za oko četiri tisuće drugih planeta, imamo operativnu statistiku, znamo da Sunčev sustav nije reprezentativan kao takav. Znamo da postoji čitava klasa planeta koje smo nazvali super-Zemlje i mini-Neptuni jer za njih nemamo analogiju u Sunčevom sustavu. To su planete od 1,3 do 3,6 radijusa Zemlje, koje su najzastupljenije u našem dijelu galaksije. Mi se samo nadamo da je naš dio galaksije reprezentativan, izuzevši naravno centar galaksije i vanjske djelove”, otkriva nam Srdoč i dodatno pojašnjava:

“Ako idemo nać život u svemiru, naći ćemo ga, najvjerojatnije, prema onome što sada znamo, oko planeta Znači, moramo znati koliki udio zvijezda ima svoje planete, koliko ih ima u takozvanoj habitabilnoj zoni, koliko te planete imaju vremena za održavanje života, kolika je pojavnost abiogeneze.”

Na pitanje da li može biti pogrešno tražiti život u svemiru na osnovu naših saznanja i shvatanja života, Srdoč odgovara:

“To je najbolje što danas možemo. Ipak, neke stvari možemo generalizirati, a to je da su potrebni uvjeti koji su donekle dobri. Pod dobrim uvjetima mislim da nećemo na sred Sunca naći život, nećemo ni na minus 270 stupnjeva, i ako jako, jako pojednostavim, život se traži u habitabilnoj zoni koja se grubo definira kao zona gdje je neko otapalo, nazovimo ga voda, koje je u svemiru dobro zastupljeno, u tekućem stanju, gdje imamo dovoljno gibanja među molekulima i gdje se može nešto otopit a da ne ispari. To je nekakva srednja zona u kojoj bi hemijski procesi mogli dovesti do nekih složenijih molekula, a kasnije i do života.”

Za srednjoškolce koji su još uvek u potrazi za budućim zanimanjem, ali i studente koji su se već opredelili za određene nauke, dragoceno je čuti ovakvu prezentaciju, saznati od dr Zorana Kneževića kako funkcioniše Srpska akademija nauka i umetnosti, ili učestvovati u tribini o veštačkoj inteligenciji,  Dr Aleksandar Bogojević objašnjava značaj kampova ove vrste:

“Imamo kreativnu decu u potencijalu, a mi ih štancujemo u industrijske kolačiće istog oblika, boje i mirisa. Zato su potrebni ovakvi kampovi i zadatak društva i države je da omoguće uslove da se oni nesmetano održavaju. Sa Letenke niko ne ode indiferentan prema astronomiji. Neko oseti naučno uzbuđenje, neko tehničko u smislu ‘kako radi ovaj teleskop’, a ako vam dete bude ‘zaraženo’ tom vrstom uzbuđenja, vi ste svoje, kao roditelj, odradili.”

Izostala pomoć države

Ipak, ove godine je izostala ionako simbolična pomoć države, što je organizatore primoralo da po prvi put uvedu kotizaciju:

“Moje mišljenje je da je bezobrazluk što država ne pomaže kamp koji popularizuje nauku. To jeste zadatak države, da podrži obrazovanje. Pa nisu to nekakve velike pare, ali to mora država da čini, svejedno na kom nivou – opština, pokrajina, republika. Meni je i sad veoma neprijatno što ovih hiljadu dinara naplaćujemo, ja se svima izvinjavam zbog toga”, kaže Saša Zorkić, otkrivajući organizacione detalje.

Letenkom upravlja Pokrajinski zavod za sport i medicinu sporta, a finansijsku podršku organizatori kampa traže od Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje. Pošto nisu naučna institucija, već je reč o astronomskim društvima Lira, Kosmos i Novi Sad, Prirodno matematički fakultet traži sredstva u njihovo ime. Reč je o sumi od oko 150.000 dinara. Letenki ide otprilike pola te sume, a druga polovina ide odredu izviđača iz Sremske Mitrovice, koji obezbeđuje logistiku u kampu. Na sve to, organizatori dodaju još nešto para jer sredstva koja dobiju na konkursu ne smeju da potroše na reprezentaciju ili nagrade:

“Pre tri godine smo, zajedno sa mađarskim kolegama iz Baje, konkurisali za jedan od projekata predpristupne pomoći zemljama kandidatima za članstvo u EU. Dobili smo sredstva i naredne dve godine smo njima finansirali održavanje kampa. Zbog toga što tada nismo tražili novac od Pokrajine, ove godine su verovatno zaključili da nam onda podrška ni ne treba, da umemo sami da se snađemo. Mi se i snalazimo, evo za narednu godinu smo obezbedili sredstva, ali za ovu 2021. nismo uspeli! Ako mi radimo na edukaciji, a radimo, ako je to korisno za naše studente i đake, a verujem da ćemo se svi složiti da jeste, ne postoji razlog zašto bi nas odbila institucija kojoj je glavni zadatak da podrži visoko obrazovanje?! To je nelogično! Na sve to su se javili i iz Javnog preduzeća „Nacionalni park Fruška gora“, sa zahtevom da im se uplati čak 150.000 dinara, a znaju da sve radimo besplatno, odnosno da niko od nas tu ništa ne zarađuje. I kako onda da organizujemo kamp?!” ogorčen je Zorkić.

Da bi nekako rešili problem, obratili su se Pokrajinskom zavodu za sport. Direktor dr Danijel Župić je predložio da ove godine Zavod bude organizator kampa i da sa te pozicije reši problem sa JP “Nacionalni park Fruška gora”,,a da se sa onoliko novca koliko se skupi plaćanjem kotizacije, plati korišćenje Letenke:

“Vesti o problemima koje ove godine imamo sa finansijama doprle su do šire javnosti, pa nam se javilo nekoliko ljudi spremnih da pomognu. Eto, na primer, javio nam se Dušan Vučković koji živi u Londonu, inače naš drugar sa Astronomskog društva Ruđer Bošković od pre 15 godina, i rekao  – evo, ja ću da platim šta treba“.

Još jedan dokaz o tome koliko ljudima znači ovaj kamp ogleda se u činjenici da je, bez obzira na velike probleme, uspešno održan i ove godine. Poljana na Letenki je bila načičkana teleskopima, spremnim da tokom noći učesnicima kampa omoguće pogled u jedan sasvim drugačiji svet. Preko dana je Jozef Šuštar, veteran kampa iz Zaječara, organizovao prisutnoj deci šetnju po Sunčevom sistemu – maketi koju je izradio srazmerno odnosu veličina u svemiru i postavio tik do teleskopa. Dobra energija se osećala na svakom koraku. Marino Tumpić, voditelj Astronomske udruge Vidulini iz Istre, izrazio je žalost što ne postoje kampovi koji popularizuju nauku, već samo kamp – ovaj jedan na Letenki:

“Ono što mi se čini da nam je svima ovde važno je to da na ovaj kamp dolaze ljudi, oni sa imenom i prezimenom, gde se i mimo službenog programa napravi puno toga – doslovce, gde god se okreneš teku razgovori koji, svaki ponaosob, jesu neko predavanje. Reč je o ljudima koji imaju utjecaja na naše društvo, koliko god nas naše društvo minorizira ili nas ne vidi ili nas i ne želi vidjeti. Ovi kampovi nam znače da dobijemo lijepe uspomene, da znamo da ima još ljudi koji su nenormalni, a u biti normalni, da napunimo svi skupa baterije, a u završnici je značaj da se ta energija, gde su ljudi zaista opterećeni samo tim što su ljudi i ništa više, širi dalje.”

IZVOR: AL JAZEERA


Šta su o AKL rekli...

KOLEKCIJA ALBUMA FOTOGRAFIJA SA AKL


 

 


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži