I pored toga što je najlakši nebeski objekat za posmatranje, astronomi amateri prilično retko posmatraju Mesec. Većina njih se nakon prvog, početnog oduševljenja slikom Mesečevog pejsaža više gotovo i ne vraća posmatranju našeg prirodnog satelita ­ sem kad treba da se nešto pokažu prijateljima i rodbini.

Međutim, Mesec je zanimljiva osmatračka meta koja ume da bude velik izazov, jer zahteva i osmatračku veštinu i znanje.

Mesec možete posmatrati svakim teleskopom i dvogledom i uvek ćete imati šta da vidite. Ali različite veličine instrumenata, tj. aperture, daće vam i različito bogatstvo detalja na Mesecu. Najveća rezolucija teleskopa se koristi i za posmatranje Meseca, a i za posmatranje dvojnih zvezda.

Treba, međutim, imati na umu da postoji krupna razlika između posmatranja Meseca i posmatranja zvezda. Ovo je zbog toga što se detalji na Mesecu ne zasnivaju na dve svetleće tačke kao kada su u pitanju dvojne zvezde, već na području svetlosti i senke. Što je veći kontrast između senke i svetlosti, lakše ih je razlučiti. Usled ovoga uske i senkom ispunjene pukotine koje se protežu svetlom površinom Meseca je lakše uočiti nego, na primer, dva mala kratera čije se međusobno rastojanje nalazi u granicama rezolucije teleskopa i koji neće u okularu biti ništa više od dve nejasne mrljice ili se možda neće ni videti, ako između njih nema senke.

Sledeća tabela je zasnovana po H. P. Wilkinsu i P.A. Moore, koji su u svojoj knjizi „The Moon“ pružili neku ideju šta bi moglo biti vidljivo na površini Meseca u teleskopima različite aperture, pod uslovom da je osmatrani objekat u blizni terminatora i da pruža senku.

Nekog će tako mala širina pukotina možda začuditi, ali ne treba zaboraviti da su pukotine ispunjene crnom senkom i da se vidi nasuprot svetle površine. Mnoge pukotine se nalaze na tamnijim delovima „mora“ i mnogo ih je teže detektovati. One pukotine koje se nalaze na planinama su još teže za uočavanje.

Ovu tabelu ipak ne treba tumačiti bukvalno, već više kao vodič za ono što možete da vidite na Mesecu svojim teleskopom.

Mesec je odličan objekat za veliko uvećanje zato što je kontrast između svetlosti i tame veoma izražen i postoji obilje crno­belih ivica na kojima se može precizno fokusirati, a što je često i najveći problem kod posmatranja. Planeta Jupiter je, na primer, mnogo teža za fokusiranje zato što su detalji Jupitera na kojima se može fokusirati mnogo mutniji od onih na Mesecu, kao što i limb planete ima tendenciju da bledi.

Osmatranje Meseca sa teleskopom od 100 mm je dobro uz uvećanje od x250, ako su uslovi za posmatranje idealni, dok uvećanja od x350 do x400 može da se koristi za posmatranje najfinijih detalja na Mesecu samo sa teleskopom od 200 mm do 300 mm.

Glavno pravilo je da se nikada ne koristi veće uvećanje od potrebnog. Činjenica da se krater vidi dva puta već ne znači odmah da će se videti i dva puta više detalja na krateru.

Najbolje je probati različita uvećanja na malom delu Mesečeve površine da bi se utvrdilo koji okular će biti najbolji i koji daje najbolje rezultate za posmatranje. Ako je atmosfera solidno mirna, sa periodima izuzetne stabilnosti, kada se detalji vide izuzetno jasno, poželjno je da se posmatranje nastavi sa istim okularom i uvećanjem. Ako su takvi momenti retki i veliko povećanje pruža malo mutnu i nejasnu sliku kroz okular. Tada će se bolji rezultati postići sa slabijim povećanjem.

Mesec se kreće preko neba manje­više po liniji ekliptike. Pored toga u određenim tačkama na svom putu biće ili veoma visoko, ili veoma nisko na nebu.

Na severnoj hemisferi, u ove položaje Mesec dolazi kada uđe u sazvežđe Taurus/Gemini odnosno Ophiuchus/ Sagittarius.

Sledeća tabela prikazuje najbolje sezone za posmatranje različitih faza za osmatrače sa severne hemisfere.

Najbolje vreme za posmatranje mladog Meseca je veče tokom početka godine (februar­mart), kada je deklinacija Meseca mnogo severnija nego Sunčeva. Star Mesec se najbolje vidi tokom zore oktobra/novembra kada izlazi u najranije moguće vreme pre Sunca.

U globalu, letnje vreme je lošije za posmatranje Meseca od zime.