Onespokojavajuća priča o tome šta se može desiti ako zapostavimo razvoj nauke.

Veliki, ili Zlatni smak sveta kako su ga neki nazvali, bio je predskazan za 15. jun 2389. godinu. Do tog datuma veliki mudraci su došli kockom. Svi ranije najavljivani smakovi su neslavno propali pa su se mudraci zamislili, napisali mnoge knjige o tom fenomenu i na kraju zaključili da niko do slučaja ne može da predvidi datum smaka sveta. Zato su oni vrteli kocku milijardu puta, a milijardu prvi je pokazao 15. jun 2389.

Uprkos svim ranijim promašajima i neispunjenim smakovima sveta i ovog puta je neverovatno velik broj ljudi poverovao u nadolazeću kataklizmu, što je pokazalo da su ljudi i nakon pet hiljada godina učenja i razvoja nauke ostali jednako glupi kao i ranije. Ipak, malo ko se uzbuđivao zbog nadolazeće apokalipse, kao da se radilo o nečijoj tuđoj sudbini, a ne sudbini celog čovečanstva. Samo nekoliko manjih verskih sekti je, u strahu od predstojeće smrti, čitavih 50 godina pre smaka, izvršilo kolektivno samoubistvo.

Ovo ludilo čovečanstva je počelo da se širi četiri veka ranije. Poteklo je iz male, zatucane evropske zemlje kojoj se u međuvremenu ime sasvim zaturilo tako da se i u istoriji pominjalo samo uzgred i to u fusnotama, više kao geografski pojam. Iako polupismeni, stanovnici te zemlje su imali veoma visoko mišljenje o svom znanju i pameti naročito. Možda baš zbog toga ne treba da čudi što su jedne godine na početku XXI veka u toj zemlji zaključili da im nauka nije potrebna te su ukinuli odnosno ministarstvo. Bilo je to mesec dana nakon što je ministar za nauku u parlamentu podneo predlog razvojnog plana zemlje koji se temeljio na povećanom ulaganju u nauku. U obrazloženju ministar je istakao da sve napredne i razvijene zemlje svoj prosperitet zasnivaju na nauci te je to logičan put i za zemlju čiji je on ministar za nauku. Parlament je, nakon kraće rasprave, pedlog u celini usvojio, a sledećeg meseca vlada je, u okviru mera za racionalizaciju rada, ukinula pomenuto ministarstvo.

Reakcije na ovakvu odluku vlade bile su gotovo trenutne i u novinama su se pojavili brojni komentari građana. Tako se u njima kaže (doslovno citirano iz novina):

„Nisam znao da postoji taj resor. Što su čekali toliko?!“

„Fala Bogu milom. Dosta smo plaćali foteljaše i njihove sekretarice!“

„ne kapiram sta ljude privlaci u tom bavljenju naukom, da l' su oni normalni...radi na opservatoriji za malu platu i jos dodatno uci jedno 16 sati dnevno da bi se usavrsio i napredovao!“

„U knjigama ima masu nepotrebne teorije“

“ Evo jedno pitanje KOLIKO NAUČNIKA IMA SPOSOBNOST JEDNOG KOVAČA? Jedan kovač će da iskuje i okali sječivo i ono će biti u upotrebi više decenija, a ja nisam još našao ni jedno takvo fabričke proizvodnje.Čini mi se da je bitniji kvantitet i ekonomska dobit nego kvalitet.“

Ali to je bio samo početak procesa. Kako je nastupila globalna kriza koja je dovela do zatvaranja mnogih fabrika i do masovnog otpuštanja radnika vlada se suočila sa nedostatkom novih investicija koje bi pokrenule privredu. Ekonomisti su sugerisali ulaganje u poljoprivredu, turizam i nove tehnologije. Vlada je u cilju oporavka privrede podigla pozamašan međunarodni kredit i taj novac uložila u izgradnju crkava širom zemlje. Bilo je onih koji su negodovali, ali više političara je u svojim brojnim nastupima u medijima objasnilo da su verski hramovi potrebni narodu u ovim teškim vremenima i sledeće izbore su dobili glatko. Nekoliko privrednika je stidljivo izjavilo da bi taj novac bolje bio uložen u izgradnju fabrika i instituta jer to donosi nova radna mesta, ali su im crkvene vlasti skrenule pažnju na činjenicu da iznad materijalnih postoje duhovne vrednosti, a i tradicija koja govori da je crkva uvek, i u najtežim vremenima, bila uz svoj narod.

Ove mere vlade nisu ostale nezapažene u međunarodnim okvirima i severni sused je u roku od četiri mesesa ukinuo svoje ministarstvo za kulturu! Vremenom su i vlade drugih zemalja uvidele korist od sistematskog zaglupljivanja pa su i one počele da ukidaju ministarstva za nauku, za kulturu, obrazovanje i td. Za nekoliko godina sitem je dobio globalne razmere. One sredine koje su se opirale bile su pokorene. Tako je započeo Drugi srednji vek.

Neki analitičari su predviđali da će novi srednji vek biti prolazna pojava i da će se okončati za nekoliko desetina godina, najviše. Oni su smatrali da tehnološka i naučna dostignuća i navika savremenog čoveka da živi na visokom tehnološkom nivou neće dopustiti dalje propadanje. Ti analitičari su kasnije u istoriji nazvani sociološki optimisti.

Pesimisti su opet predviđali pad čitavog čovečanstva do samog dna. Kasniji događaji su pokazali da su pogrešili: drugi srednji vek je bio mnogo gori nego što su oni procenjivali!

Međutim, sa stanovišta svesti čoveka srednjeg veka, novi, ili drugi srednji vek je sjajno napredovao. Vlade su sklopile nepisani savez sa crkvama i tako su, na osnovu obostranog interesa, vladale bez trzavica. O, nisu se oni među sobom slagali, naprotiv. Stalno su vukli svako na svoju stranu, ponekad bi i ratovali, ali čim bi neko izvan njihovog sistema uprave podigao glas, ujedinjenim naporima i vlade i crkve bi ga eleminisali. Uglavnom fizički. A sve su to radile u ime naroda i boga. U svakom slučaju narod je bio srećan. Novi slučajevi pedofilije ili pronevere ogromnih količina novca samo su doprineli poverenju u crkvene institucije, jer su crkveni velokodostojnici, ozbiljna lica, namršenih veđa, sa podignutim kažiprstom polako izgovarali mudre reči o pameti naroda koji najbolje zna koliko duguje crkvi.

Prvi ozbiljni problemi pojavili su se kada je nastao kvar na telekomunikacijama. Pošto je inžinjera bilo sve manje sve je teže bilo blagovremeno uočiti i otkloniti kvar. Iznervirana masa pravednika je na to više puta odgovorila masakrom. U cilju odmazde pobili su i ono malo telekomunikacionih stručnjaka koji su preostali. Tako su se komunikacije polako svele da glasnike i dobošare. Problem je bio očigledan a protumačen je kao osveta viših sila zbog zavere naučnika sveta. O toj zaveri pronađeni su mnogi uverljivi dokazi: knjige sa raznim šemama i formulama koje su naučnici među sobom rezmenjivali, ponekad sasvim drsko, naočigled ostalih. Za takve milosti više nije bilo. Zatim je nestalo vode.

Sunovrat je dobijao na ubrzanju i za šest meseci svet se vratio hiljadu godina unazad. Kroz godinu dana obreo se u bronzanom dobu.  Nakon dve godine, 15. juna 2389, primećeni su neki primerci zaraslih ljudi kako se vrišteći veru uz drveće.

Krug se zatvorio, a neka nova stvorenja su dobila svoju šansu.