Kako ste, šta radite - pitamo Danicu Drašković, našu saradnicu koja živi i svoju profesionalnu karijeru razvija u Australiji.

Članak Iz časopisa AM broj 4.

Pre dolaska u Australiju nisam mnogo znala o ovom dalekom kontinentu. Na svim geografskim kartama koje sam ikada pogledala, uvek je izgledala nekako onako... dole desno, neupadljivo žućkasta, na kraj sveta. Osim što je zaista na kraju sveta, ova zemlja je sve sem neupadljiva.

Prva stvar koja me je zapanjila tokom putovanja u Australiju svakako je veličina naše planete. Kao astronom, uvek sam verovala da imam prilično jasnu predstavu o proporcijama i udaljenostima, čak i onim međuzvezdanim. Smatrala sam da lako mogu da zamislim rastojanje između Sunca i Neptuna, Mlečnog puta i Andromede, između dva galaktička jata. Život nas uči svemu i svačemu, pa je i mene eto naučio kako o pomenutoj temi nemam zapravo nikakvog pojma, i kako u stvarnosti ne mogu da zamislim ni put do Australije. Devet sati leta samo preko Indijskog okeana, brzinom od 980 km/h, eksperimentalno mi je potvrdilo koliko sam sićušna. Zapanjujuće i pomalo zastrašujuće iskustvo, sem nekoliko trenutaka ponosa prilikom preleta ekvatora. Na posletku, posle ukupno 20 sati letenja i još nekoliko provedenih u trčanju po aerodromima, sleteli smo u Sidnej.

Sidnej

Australija je opravdala sve muke kroz koje sam prošla da bih ovamo stigla. Prvo ushićenje u meni je izazvala raznolikost ljudi i nacija koje ovde žive, kao i način na koji se ophode jedni prema drugima. Ovde ne postoji skoro nikakva diskriminacija: svako ljudsko biće ima potpuno jednaka prava, bez obzira na to kog je pola, narodnosti, boje kože ili religijskog opredeljenja. Jedna od posledica pomenute raznolikosti je mnoštvo restorana u kojima se može probati hrana iz Indije, Malezije, Kine, Japana, Vijetnama, Šri Lanke, Tajlanda, Afrike, Meksika, Libana i sličnih egzotičnih i polu-egzotičnih zemalja sveta.

Sa geografskog stanovišta, Australija je u isto vreme i država i kontinent i ostrvo. Ona predstavlja najnižu i najravniju kontinentalnu masu na planeti: najviši vrh je planina Kosciuszko sa visinom od 2228 metara, što je nisko kada se uporedi sa visinama planina na drugim kontinentima. Državu čine Australijski kontinent, ostrvo Tasmanija i veliki broj malih ostrva u Indijskom okeanu i Pacifiku, sa ukupnom površinom 50% većom od površine Evrope.

Uprkos ogromnom prostoru, u Australiji trenutno živi svega 20 miliona ljudi. Kako je većina njene teritorije pokrivena crvenom pustinjom (u kojoj je, uzgred, sniman film Misija na Mars), stanovništvo uglavnom živi u gradovima na obali. Najveći, i kažu najlepši na svetu, je Sidnej. Ovaj zaista predivan grad prostire se na 200 km², što praktično znači da svakog dana po dva sata putujem na posao (menjajući nekoliko prevoznih sredstava) i još dva kada se vraćam kući. U Sidneju je automobil zaista neophodan.

Sidnej, luka i čuvena opera

Ima li potrebe da spominjem čistoću ulica, kulturu saobraćaja ili recimo recikliranje otpadaka? Australci su izuzetno ekološki vaspitani i najozbiljnije shvataju brigu o prirodi i našoj planeti. Solarni paneli na krovovima kuća ovde su sasvim uobičajena pojava, kao i to da će vam menadžer zgrade ostaviti u sandučetu ljubazno pismo, u kom vas moli da flaše od piva ubuduće ubacujete u kantu za staklo.

Zahvaljujući višemilenijumskoj geografskoj izolovanosti, Australija je danas dom

ogromnom broju biljnih i životinjskih vrsta koje se ne mogu naći ni na jednom drugom kontinentu. Priroda Australije, čak i u gradu, apsolutno je očaravajuća. Svakodnevno se susrećem sa desetinama vrsta egzotičnih ptica: ibisi, maje, kukubare, kakadui, na desetine papagaja duginih boja... nema čega nema. Od oko 800 vrsta ptica, 350 su endemske. Pre nekoliko nedelja, redovni posetilac moje terase bio je Leptir Ptičijih Krila (Bird wing Butterfly – lat. Ornithoptera euphorion), koji je toliko velik i tako neobično maše krilima, da sam u prvih nekoliko trenutaka bila ubeđena da gledam u pticu.

Pri pomisli na Australiju, verovatno vam prvo padnu na pamet kenguri i koale - lepe i nadasve neobične životinje, mada sam se na kengure prilično navikla pošto ih svakodnevno viđam iz voza na putu do posla. Iako živim i radim u Sidneju, čak i u ovako velikom, urbanom gradu nije čudno videti kengura - možete samo da zamislite koliko ih ima u divljini. Međutim, Australiju nastanjuje mnoštvo još čudnijih stvorenja, što na kopnu – što u vodi, od kojih su mnoga opasna za čoveka. Ovde postoji mnogo više otrovnih nego bezopasnih vrsta zmija. Otrovni (i veeeliki) pauci, škorpije, meduze i raže samo su neke od životinja na koje morate da mislite, naročito ako volite da surfate (po talasima, ne po Internetu) ili ako živite van grada. Da ne spominjem krokodile i ajkule...

U drugu ruku, lako se može dogoditi da prisustvujete dolasku velikih grbavih kitova u luku, da hranite papagaje u Botaničkoj bašti ili da se divite igri ogromnih slepih miševa u predvečerje. Lično, najviše sam se oduševila malim platipusem kog sam imala priliku da vidim u Sidnejskom akvarijumu.

Sidnejska luka

Prvi susret sa okeanom proizveo je u meni osećaj strahopoštovanja. Pogled na beskonačno talasavo plavetnilo sa strmih litica iznad zaliva Bronte zauvek mi se urezao u sećanje. Snažan vetar, u kom se ponekada mešaju miris soli i cvetova frangipanija i narandže, uvek duva na obali okeana. Kreštanje galebova često zaguše udari talasa i pljusak kapljica po stenama. Sidnej je veoma romantičan grad...

Još pokušavam da se priviknem na drugačije nebo. Nepoznata sazvežđa i nakrivljen Mesec u početku su u meni izazivali blagu drhtavicu, jer su mi bez greške pokazivali koliko sam daleko od kuće. Vremenom, počela sam da otkrivam potpuno nov deo Svemira i neizmerno se radujem što imam priliku da vidim mnoštvo novih maglina, zvezdanih jata i galaksija.

Uz velikodušnu i nesebičnu pomoć dr Miroslava Filipovića, zaposlila sam se na Univerzitetu Zapadni Sidnej, na departmanu za kompjuterske i matematičke nauke. Sem što predajem i držim vežbe iz osnova računara, počela sam rad na nekoliko projekata iz astronomije: katalog radio-izvora u Malom Magelanovom oblaku, plave patuljaste galaksije i galaksija Henize 2-10 samo su neke od tema kojima planiram da se bavim u budućnosti. Krajem septembra polazim u školu radio-astronomije koja će se održavati na PARKS opservatoriji, gde ću imati priliku da radim na osmatranjima i obradi podataka. Ima li veće sreće za jednog astronoma?! U planu je i upisivanje doktorskih studija na UWS (University of Western Sydney), ali ću se morati malo strpiti dok ne sredim trajnu vizu...

Pre nekoliko meseci kupila sam svoj prvi mali (australijski) teleskop: refraktor od 60mm, f=700mm na azimutnoj montaži. Koliko para – toliko muzike, mada je lik izuzetno oštar a i tražilac je odličan. Uz teleskop sam, naravno, kupila i knjigu „A Guide to the Night Sky“ (Vodič kroz noćno nebo) – odličnu za praktičan amaterski starhopping. Šoping se dogodio potpuno neplanirano, na jednoj pošti u Sidneju, gde sem teleskopa i knjiga iz astronomije možete kupiti i DVD-je sa emisijama iz nauke, štampače, mobilne telefone i naravno koverte za pisma.

Nepristojno je pisati o Australiji a ne spomenuti Aboridžine i njihovu kluturu. Indigenous Australians, kako ih ovde nazivaju, prastanovnici su australijskog kontinenta. Najstariji dokazi o njihovom naseljavanju Australije datiraju 50 hiljada godina u prošlost, mada se pretpostavlja da su prvi preci aboridžina stigli ovamo mnogo ranije – pre čak 125 000 godina. Evropski doseljenici su, naravno, vremenom uspeli da zamalo istrebe starosedeoce (što oružjem, što virusima koje su doneli sa sobom) i skoro potpuno unište njihovu kulturu: od 300 aboridžinskih jezika sa 600 dijalekata, danas je ostalo u upotrebi svega 200. Za samo 20 se smatra da nisu ugroženi.

Aboridžinska kultura je jednostavna i fascinantna. Filozofija povezanosti čoveka sa biljkama i životinjama govori o njihovom dubokom poznavanju i poštovanju prirode. Boje koje najčešće koriste na svojim crtežima su crna, žuta i crvena – boje noćnog neba, Sunca i pustinje. Mnoga sazvežđa južnog neba i danas nose nazive koje su im nadenuli drevni aboridžini pre 40-tak hiljada godina.