Googleov glavni štab u Silicijumskoj dolini – Googleplex – katedrala je interneta, a unutar njenih zidina praktikuje se religija tejlorizma. Kompanija je, kako kaže njen generalni direktor Erik Šmit, „stvarana na osnovama nauke merenja“. Ona teži tome da „sistematizuje sve“ što čini. „Nastojimo da se čvrsto vodimo podacima i sve ćemo kvantifikovati“, dodaje još jedna direktorka u Googleu, Marisa Mejer (od 2012. radi u kompaniji Yahoo – Prim. prev.). „Mi živimo u svetu brojeva.“5 Na osnovu svih tih terabajta podataka o ponašanju koje prikuplja preko sveg pretraživača i drugih Web strana, kompanija svakog dana sprovodi hiljade eksperimenata i koristi njihove rezultate da bi doterivala algoritme koji u sve većoj meri upravljaju načinom na koji svi mi pronalazimo informacije i izvlačimo značenje iz njih.6 Ono što je Tejlor učinio za rad ruku, Google čini za rad uma.

Činjenica da se kompanija toliko mnogo oslanja na testiranje, već je postala legendarna. Iako je dizajn njenih Web strana naoko jednostavan, čak spartanski, svaki element je prošao iscrpna statistička i psihološka istraživanja. Služeći se tehnikom „deljenih A/B testova“, Google neprestano uvodi sićušne permutacije u izgledu i funkcionisanju strane i to tako što pokazuje različite permutacije različitim grupama korisnika, a zatim upoređuje kako te varijacije utiču na ponašanje korisnika – koliko dugo ostaju na strani, kako se po njoj kreću, na šta pritiskaju mišem, a na šta ne, i kuda idu dalje. Osim što ispituje korisnike na Mreži kroz automatizovane testove, Google uzima i volontere koji učestvuju u studijama praćenja kretanja očiju i drugim psihološkim istraživanjima u kompanijskoj „laboratoriji za upotrebljivost“. Imajući u vidu to da Web surferi ocenjuju sadržaj strana „tako brzo da većinu odluka donose nesvesno“, kako su to primetila dva Googleova istraživača u postu na blogu koji je govorio o toj laboratoriji, od posmatranja pokreta očiju „jedino bi bilo bolje čitanje misli“.7 Ajrin Ou, direktorka u kompaniji zadužena za utisak korisnika, kaže da se Google oslanja na „kognitivno-psihološka istraživanja“ kako bi napredovao prema cilju, a to je „da se ljudi efikasnije služe svojim računarima“.

Subjektivna rasuđivanja, uključujući i ona estetska, ne ulaze u Googleove proračune. „Na Webu“, kaže Mejer, „dizajn je postao u mnogo većoj meri nauka nego umetnost. S obzirom na to da možete tako brzo da sprovodite iteracije i precizno ih merite, zaista je moguće pronaći male razlike i matematički naučiti šta je ispravno.“9 U jednom poznatom ispitivanju, kompanija je testirala četrdeset jednu nijansu plave boje na svom interfejsu kako bi utvrdila koja nijansa privlači najviše posetilaca. Slične rigorozne eksperimente izvode i na tekstovima koji se stavljaju na Web strane kompanije. „Treba da se potrudite da vam reči zvuče manje ljudski, a više kao deo mašinerije“, objašnjava Mejer.

Nil Postman je 2010. godine u svojoj knjizi Tehnopoli raščlanio glavne odrednice Tejlorovog sistema naučnog menadžmenta. Tejlorizam se, piše on, zasniva na šest parametara: „da je primarni, ako ne i jedini cilj ljudskog rada i mišljenja efikasnost; da je tehnički proračun u svakom pogledu superioran u odnosu na čovekovo rasuđivanje; da čovekovom rasuđivanju ne treba verovati, jer je najčešće aljkavo, višeznačno i nepotrebno složeno; da je subjektivnost prepreka jasnom razmišljanju; da ono što se ne može meriti ili ne postoji ili nema vrednost; i da poslovima građana treba da upravljaju stručnjaci.“11 Zadivljujuće je kako Postmanov sažetak lepo obuhvata Googleovu intelektualnu etiku. Da bismo ga ažurirali, treba da izmenimo samo jedno: Google ne veruje kako poslovima građana treba da upravljaju stručnjaci. On veruje da je bolje da njima upravljaju softverski algoritmi – a upravo bi to mislio i Tejlor da je u njegovo vreme bilo tako snažnih digitalnih računara kakve imamo danas.

Google je sličan Tejloru i kad je reč o pravedničkom osećaju koji unosi u svoj rad. On duboko, čak mesijanski veruje u ono što je zacrtao. Google je, kaže njegov generalni direktor, više od pukog biznisa; on je „moralna snaga“.12 A „misija“ kompanije i te kako je objavljena i sastoji se u tome „da organizuje svetske informacije i učini ih univerzalno dostupnim i korisnim“.13 Za ispunjavanje te misije, kako je 2005. izjavio Šmit za Wall Street Journal, „biće potrebno, prema trenutnoj proceni, 300 godina“.14 Neposredniji cilj kompanije je stvoriti „savršenu mašinu za pretraživanje“, koju definišu kao „nešto što tačno razume na šta mislite i daje vam tačno ono što želite“.15 Prema Googleovom gledištu, informacija je vrsta robe, utilitarnog resursa koji može, i treba, da se eksploatiše i obrađuje sa industrijskom efikasnošću. Što većoj količini informacija možemo „pristupiti“, i što brže možemo da spoznamo njihov smisao, to ćemo postati produktivniji kao mislioci. Sve što stoji na putu brzom prikupljanju, seciranju i prenošenju podataka, pretnja je ne samo Googleovom poslovanju nego i novoj utopiji kognitivne efikasnosti koju Google nastoji da konstruiše na internetu.