ažurirano 4.2.2024.

Zahvaljujući Sunčevoj toploti i atmosferi koja je ublažava, ali i štiti planetu od ubitačnog ultraljubičastog zračenja, pre oko 4 milijarde godina otpočelo je ono što nazivamo „životom“. Međutim, fosilni zapisi nam ukazuju da njegovo prisustvo na Zemlji nije uvek bilo srećno, da je bilo perioda kada je dolazilo do velikih katastrofa, kada je izumiralo i do 90% organskog sveta, a čitavi predeli pri tom potpuno menjali prvobitni izgled.

DANAS NAŠA PLANETA OBILUJE ŽIVOTOM koji je, može se reći, zauzeo sve ekološke niše u formama koje se broje milionima vrsta na njenoj površini, vodi, vazduhu, ali i pozamašnim dubinama kako mora, tako i kopna, gde vladaju veliki pritsci i ekstremne temperature.

Naime, sa svojom orbitom koja nije ni suviše blizu Suncu, ali ni suviše daleko od njega, Zemlja je zauzela jedinstven položaj u Sunčevom sistemu i dobila jedinstvenu mogućnost za nastanak i razvoj života. Zahvaljujući Sunčevoj toploti i atmosferi koja je ublažava, ali i štiti planetu od ubitačnog ultraljubičastog zračenja, pre oko 4 milijarde godina otpočelo je ono što nazivamo „životom“. Međutim, fosilni zapisi nam ukazuju da njegovo prisustvo na Zemlji nije uvek bilo srećno, da je bilo perioda kada je dolazilo do velikih katastrofa, kada je izumiralo i do 90% organskog sveta, a čitavi predeli pri tom potpuno menjali prvobitni izgled.

Sam čin stvaranja života još uvek nije dovoljno jasan. Stara je zamisao da se u prvobitnom plitkom moru ili „primordijalnoj supi“ kuvala mešavina hemikalija u kojoj su, uz pomoć sunčeve svetlosti i atmosferskog električnog pražnjenja, stvoreni prvi samoumnožavajući molekuli putem hemijskog kopiranja. Druga, manje prihvaćena hipoteza, govori da su ovi molekuli stigli iz dubina kosmosa, iz nekog oblaka gasa i prašine od kojih su putem kometa transportovani na Zemlju. Međutim, nalasci živih bića duboko ispod površine okeana, daleko od uticaja sunčeve svetlosti, gde glavni izvor energije i toplote predstavljaju vrući hidrotermalni izvori i gde vlada hemija na bazi sumporvodonika, dovode do pitanja da li je prvobitni život začet upravo u ovakvim, negostoljubivim sredinama. Uzimajući u obzir podatak da su prvobitni organizmi imali meko telo bez skeleta ili ljušture, zatim da su njihovi ostaci taloženi na dnu mora koje se tokom milijardi godina recikliralo više puta, bilo nabirano i izdizano u kontinente ili čak velike planinske sisteme, jasno je zašto o ranoj istoriji života znamo jako malo. A tako je bilo skoro 4 milijarde godina.

Nema jasnog dokaza kada je život prešao iz granice hemijske u organsku evoluciju. Smatra se da je to bilo u periodu pre 3,5 do 4 milijardi godina. U stenama te starosti pronađeni su fosilni ostaci organizama iz grupe prokariota. Njihova osnovna karakteristika je da nemaju ćelijsko jezgro obavijeno membranom, a razmnožavaju se deljenjem ćelija, pri čemu novonastale ćelije imaju potpuno iste osobine kao i one od kojih su nastale. Jedino mutacijom, novi prokariotski organizmi mogli su postati nešto drugačiji od roditelja. Stoga se ovi organizmi i nisu bitnije menjali od najranijih razdoblja Zemljinog postojanja do danas (npr. cijanobakterije).

Evolucijom prokariotskih organizama tokom dugog vremenskog perioda nastali su eukariotski, tj. organizmi sa membranom oko ćelijskog jezgra i jasnim hromozomima. Njima pripadaju svi viši organizmi, od protozoa do čoveka.

I tako, od svoje prvobitne pojave, život se veoma postepeno razvijao od najjednostavnijih primitivnih formi do neverovatno lepih, zadivljujućih i savršenih oblika koji danas naseljavaju sva prostranstva Zemljine površine: mora, kopno i vazduh.

Ali život se nije trudio da zauzme samo ona područja gde je klima bila pogodna i ugodna, već je naselio i mnoga mesta sa ekstremnim uslovima opstanka. Ipak, ostaje činjenica da kako onda, tako i danas, ogromna većina živih organizama na Zemlji ne bi mogla da preživi bez tečne vode.

Od trenutka nastanka život se razvijao sa većim ili manjim usponima, ali i padovima, prema sve složenijim i komplikovanijim formama. Povremeni katastrofi čni događaji kao udari velikih meteorita, asteroida, jake vulkanske aktivnosti, nagle klimatske promene... prekidali su i usporavali ovaj proces, ali izgleda da se čin evolucije ničim nije mogao zaustaviti. Danas to možemo razumeti na osnovu obilja fosila sačuvanih u stenama svih starosti, od polenskih zrna do skeleta ogromnih dinosaurusa. Iako je život začet još pre nekoliko milijardi godina, prava „eksplozija“ desila se tek pre 540 miliona godina, kada su forme postale mnogo raznovrsnije i kada su postepeno počele da nastanjuju kopno, slatku vodu i vazduh.

U nastavku:  Evolucija života na Zemlji - prekambrijum