U jesen prošle godine na Kolarcu je, sa dve godine zakašnjenja, održana promocija knjige Društvo znanja. Ta knjiga je zbornik radova sa Okruglog stola održanog 2007. godine povodom 75 godina predavačke delatnosti Kolarčeve zadužbine. Tema Orkuglog stola bila je: Društvo znanja - širenje i popularizacija kulture, nauke i umetnosti.

Sa zadovoljstvom sam prihvatio da budem jedan od četiri govornika na ovoj promociji. Izlaganja su snimana, ali na žalost snimak nije bio uspešan te ovde mogu da postavim samo svoj tekst koji sam pripremio za izlaganje.

*****

Knjiga prestavlja zbornik saopštenja sa Okruglog stola koji je održan 2007. godine. Pa iako je od tih saopštenja proteklo dve godine knjiga je sveža i aktuelna kao da se Okrugli sto održao juče. Samo su neki brojevi otišli malo na gore, ili nagore, kako god želite - bar što se nauke tiče.

Ali taj naš postojan stav prema nauci i kulturi omogućava nam da sa solidnom izvesnošću predvidimo dalji razvoj našeg društva. Naravno, posledice sadašnjih naših aktivnosti na budućnost su brojne i raznovrsne, i ne možemo ih sve ovde razmotriti, pa ću se ja koncentrisatni samo na jednu, vrlo zanimljivu. Ograničeno vreme mi ne dozvoljavan da idem u detalje i dokazivanje, ali verujem da to za ovu priliku i nije neophodno, jer i ovo je smo kratko saopštenje.

Zamislite kartu sveta na kojoj su tamno plavo obojene sve zemlje u kojima se igra kriket. Na toj karti neće biti obojene zemljie kao što su Srbija, Hrvatska, Slovenija i mnoge druge. Za ljubitelje kriketa, dakle, Srbija itd. NE POSTOJI. Srećom, kriket nije od najveće važnosti za opstanak jedne zemlje. Ima međutim takvih ljudskih delatnosti koje su od suštinskog značaja za naciju. Takva je pre svega nauka i danas sve razvijene, napredne zemlje svoj razvoj zasnivaju na nauci i njenim produktima. Ako pogledamo „naučnu" kartu Evrope na kojoj su tamno plavom obojene one zemlje koje ulažu ogromna sredstva za razvoj nauke i tehnologije, dakle zemlje u kojima je nauka razvijena do visokog stepena videćemo da su to Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Skandinavske zemlje itd. Zatim postoje zemlje koje su malo bleđe obojene na ovoj našoj karti zato što se u tim zemljama nauka nešto manje ceni. Srbija je na toj karti bledunjava. Nije da ne postoji, ali svakako da Srbija daleko zaostaje za naučno razvijenim zemljama. O tome, recimo o procentu srednje i visoko obrazovanih stanovnika u Srbiji i u drugim evropskim zemljama, o visini ulaganja u nauku naše i drigih zemlja itd. podatke možete pronaći u knjizi o kojoj danas govorimo.

Dakle, za naučnu Evropu Srbija postoji, ali je izbledela i sa tendencijom da skroz nestane. Bez obzira na svu digitalizaciju i na priče Telekoma o brzom Internetu, mi za razvijenim zemljama konstantno zaostajemo. Danas, kaže se u ovoj knjizi u jednom saopštenju, pola Srbije ne bi umelo da uđe u neki holandski voz. Privreda, poljoprivreda, turizam, sport, sve danas zavisi od stepena razvoja nauke i tehnologije. I to vlada ne treba dokazivati.

Zbog ovakvnog našeg stava prema nauci ne čudi dalji, uporni odliv „mozgova" kako se to popularno kaže. U ovoj knjizi imate detalje od tome. Jedno vreme, nakon demokratskih promena, trend odliva je bio u opadanju, da bi zadnjih godina on ponovo dobijao na zamahu. A bez „mozgova" domaća nauka, još i bez para, dovodi do daljeg bledila naše zemlje na pomenutoj karti naučne Evrope.

Na žalost, ovim priča još nije gotova. Kao što znate sistem vrednosti u našoj zemlji je u znatnoj meri iskrivljen i za to vam nisu potrebni podaci iz ove knjige. Dovoljno je da čitate vesti ili da izađete na ulicu. Ili da gledate TV. Mnogi naši ljudi se ponašaju tako da nas je sramota. Huliganstvo se pravda i podržava (treba li pominjati publiku na fudbalskim utakmicama i blagonaklon stav uprava klubova prema takvim vidovima "navijanja"). Nije čudo što se ni nauka ne cei u našem narodu.

Sa takvim sistemom vrednosti naša kultura daje takođe izopačene produkte i njih razvijeni svet ne prihvata. Dakle, ako mi imamo muziku koju samo mi razumemo - za muzičku Evropu mi ne postojimo. Postojačemo samo ako ta Evropa i ostali svet, pava i naše pesme i doživljava ih kao vredne. Ako imamo nešto što je samo nama vredno, onda je to talibanizacija naše zemlje. Talibanima, ništa ne treba.

Uz sve ovo, dakle uz devastirne vredsnosti, loše uslove za rad u nauci i kulturi, uz povećan odlazak naših ljudi u svet, kod nas se javlja i nizak natalitet.

I tako dalje, ima još, ali da se zaustavimo na ovome.

Šta uz sve to očekivati za sto ili dvesta godina? Hoće li Srbija na karti Evrope i dalje biti plava ili će sasvim izbledeti? Kada uđemo u EU hoćemo li uspeti da zadržimo naš idetitet? Da, ali postoji realna mogučnost da će ga biti svestan samo naš, sve malobrojniji narod. Poput snega koji se s proleća povlači na vrhove planina, na kraju ovog veka samo na vrhovima Zlatibora, Kopaonika, Rtnja ili po fruškogorskim manastirima, opstaće malobrojne grupe ljudi koji će se se, za ostalu Evropu, sporazumevati nekim nerazulmjivim jezikom, piće rakiju i pričati kako je eto svet zao pa nas ne voli. A iz Evrope će proučivati: Pa ko vam je kriv kada se potpisujete olovkom umesto da koristite digitalni potpis. Štampate knjige na papir umesto da koristite digitalne zapise.

I tako dalje.

Dobro, nadam se da će relanost ipak biti dukčija i da će nakon deset ili dvadeset godina sve krenuti nakim drugim, meni nepoznatim i neslućenim putem. Ali putem koji sad pominjem mi idemo danas.

Danas izgleda kao da smo se kao narod istrošili. Ostali smo bezidejni, neinventivni, puki plagijatori. Ako neki crnac u Americi počne da repuje, onda se naši muzičari dosete, pa poču da repuju. Ako manekenka u Italiji obuče haljinu na pruge, onda naše devojke počnu da nose haljine na pruge. Na milion stanovnika tridesetih godina prošlog veka imali smo duplo više prijavljenih patenata, nego danas - podatak iz knjige. Znanje se može steči, tehnologija kupiti, novac zaraditi, ali talenat se dobija rođenjem. Imamo li mi snage da stvorimo nešto lepo, kavlitetno?

Da, nadam se. Ali samo se nadam jer danas to tako ne izgleda.

Evo da dam jedan primer. Arihtektura ko što znate govori o narodu. Ako vidite u nekoj zemlji velike piramide, onda dosta toga znate o društvu koje je te piramide izgradilo. Možete izvesti zaključke o ekonoskoj moći zemlje, o društvenoj organizaciji, o tehnološkom niovu itd. Tako je i sa arhitekturom antike, romanike, renesanse, baroka itd. sve do današnjih dana. Arihtektura priča priču o razvoju jednog društva.

Ovo ovde na slici je Astronomska opesrevatorija na Zvezdari. Građena je od 1929-te godne, a otvorena je 1933. Arhitekta Jan Dubovi je za projekat te opresrvatorije dobio brojna priznaja pa i doktorat. Izgradnja se odvijala pod budnim okom javnosti, mediji su stalno izveštavali o napretku. Vlada je, tako se može pročitati u literaturi, u izgradnju opservatorije krenula sa željom da putem nauke uđe u razvijenu Evropu.

Nakon drugog svetskog rata, međutim, Beograd se širio i Zvezdara odavno nije pogodno mesto za noćna astronomska osmatranja i naši astronomi decenijama prosto žude za novom opservatorijom u nekom mračnom kutku naše zemlje. Konačno, ove godine se privodi kraju jedna osmatrčaka stanica na planini Vidojevici. Evo je!

Dakle, to je naš narod iznedrio danas. Razume se, ovo nije i domet naše arhitekture, a nije ni pokazatelj dometa naše astronomije. Ovo je odnos našeg naroda prema nauci.

Evo poređenja radi, ovo je nedavno dovršena jedna druga opservatorija. Nalazi se u Višnjanu, u Istri.

A evo još jednom da vidimo AOB.

To je zgrada iz tridesetih godina prošlog veka. Ona predstavlja sjajan primer moderne srpske arhitekture i predstavlja smo jednu zgradu od čitavog kompleksa zgrada opservatorije na Zvezdari u Beogradu. A ovo dole je naša najnovija osmatrčka stanica na početku 21. veka.

Zahvaljujem vam se na pažnji.

 

 

Više o Opservatoriji na Zvezdari

AOB