U KOSMOSU

JURIJ GAGARIN

Sreda, 12. april 1961. godine. Za nas, najbliže Jurine rođake, dan je počinjao kao isvi drugi, obični radni dan u godini. I, naravno, ubrzo bi iščezlo svako sećanje na taj dan, kao što, uostalom, iščezavaju sećanja na sve druge ni po čemu zanimljive, da u kosmos nije poleteo “Vostok”. A o tome da njime pilotira kosmonaut Jurij Aleksejevicc Gagarin, saznali smo na različite načine. I zato bih detaljnije ispričao kako smo mi, bliža Jurina rodbina, primili vest o njegovom letu u kosmos. Evo kako sam ja to doživeo.

Strelice na časovniku pokazivale su pet časova izjutra. Ustao sam, skuvao čaj, umio se, obukao i doručkovao. Razmišljao sam kako me je zadesila nevolja, da veća ne može biti. Auto-gazdinstvo, u kome sam radio, pripremalo je vozila za izlazak u njive, koje je trebalo zasejati. I ja sam, takođe, trebao poći sa drugim vozačima, raspored sam dobio, nalog je napisan, a iznenada mi se razbolela supruga. Morao sam na posao, ali me morila briga kako da ostavim bolesnu ženu. Nakon doručka izašao sam na ulicu. Tu sam sreo oca. - Kuda ti tako rano? – upitao sam ga. - Brige me pritisnule, sine, a idem u Klušino, tamo gradimo novi klub - Daleko je, zar ćes peške? - Dogegaću se, nekako. Popušili smo po cigaretu, poželeli jedan drugom uspeh i rastali se. Još je bilo mračno, mraz je štipkao za obraze, ali nije bilo magle ni vetra. Mislio sam, biće lep dan.

U gazdinstvo sam stigao pre ostalih vozača i tehničara. Počeo je radni dan. Vreme je na poslu brzo prolazilo, postajalo je sve toplije. Počelo je i prigrevati. Nakon izvesnog vremena odlučio sam da skoknem do kuće i obiđem bolesnu suprugu. Na vratima gazdinstva sreo sam upravnika: “Valentine, čujem da ti je žena bolesna. Idi kući, naći ćemo ti zamenu. Samo… “U tome i jeste problem, - prekinuo sam ga ja – gde sada da nađemo vozača? “Smislićemo nešto, - kazao je on. Stigao sam kući, obišao suprugu, kojoj se stanje poboljšalo i ja sam odlučio da se vratim na posao. I upravo dok sam se udaljavao od kuće u pravcu gazdinstva, začuo sam dozivanje. Očajno mašući rukama prema meni je trčala moja najmlađa kći Valjuška i nešto vikala što nisam razumeo. Stao sam. “Šta se desilo? – upitao sam. “Tata, odmah se vraćaj kući, mama plače. “Kako plače, pa sad sam bio kod nje, rekla je da je dobro? Večito sa tim ženama nekakve petljavine. Nije joj valjda žao što idem na posao?

Sav zadihan, utrčao sam u kuću. I stvarno, supruga je sedela pored radija i plakala. Suze k’o iz kabla! “Šta nas je još zadesilo, - upitao sam zbunjen. Supruga je kroz plač odgovorila: “Jura…Slušaj… Naš Jura je u kosmosu. “Šta trabunjaš? – uzviknuo sam, Pojačao sam radio. Svi smo već navikli na Levitanov glas, odlično poznajemo njegovu dikciju. Levitan je takođe bio uzbuđen. Ali iz mnoštva njegovih reči u mojim mislima odzvanjale su samo neke od njih: pilot…Jurij Gagarin. Noge su mi se odsekle. Stropoštao sam se na stolicu. Saslušali smo do kraja saopštenje na radiju. “A znaju li mama i Zoja? – upitao sam. “Znaju, rekla sam im da uključe radio. Kad je mama čula, onesvestila se. Jedva se povratila. Hajdemo do njih.

Mama

Radio je kod mame bio uključen “do daske”. Mama i Zoja su sedele priljubljene jedna uz drugu i plakale. Pridružila im se i Maša, a i mene je nešto stezalo u grlu. “Šta on to učini, Valja? – ponavljala je mama kao da govori od đaku koji je nešto zabrljao u školi. “Šta učini?” “Smiri se, mama, smiri se, umirivao sam je, dok joj je Zoja svaki čas prinosila čašu ustima da guče kap vode. “Eto o kakvom je on putu govoriuo kada je bio ovde. A ja, stara, i ne razumna, ispade da sam ga i ludim proglasila… “ Mama, smiri se već jednom, dosta je… Ona je pljesnula rukama i zavikala: “Bože, a kako će sve ovo preživeti Valentina (supruga Jurija Gagarina), ona je sama tamo sa dečicom… “Naći će se neko pored nje, - tešili smo je mi. “Ne…ne… sad ću ja…sad idem u Moskvu… Do polaska voza za Moskvu ostalo je tek dvadesetak minuta, a od kuće do stanice ima vise od tri kilometra. Neće stići do stanice na vreme, ali je nismo mogli odvratiti od nakane. Morao sam naći automobil da je prebacim do stanice. Trknuo sam u gazdinstvo. A tamo, nikom da se obratiš. I šoferi, i inženjeri pa i sam upravnik, sjatili se oko radija i ne slušaju nikog sem Levitana. “Auto mi treba, hitno, - viknuo sam na uho upravniku. On me čak nije ni prepoznao. Utrčao sam u garažu, seo za volan prvog automobila i krenuo. Kako sam vozio, ni sam ne znam. Tek, zakasnio sam. Mama je i ne sačekavsi me, krenula peške put stanice. Stigao sam je na po puta. Trčala je, spotičući se.

Stigli smo do stanice i potrčali do kase. Voz za Moskvu već je kretao iz stanice. Mama je zgrabila kartu i potrčala prema vagonima koji su već milili po šinama. Kasirka je potrčala za njom: “Građanko, - vikala je – kusur ste zaboravili. Karta košta 2,90 rubalja. Kasirki je prišla neka žena i nešto joj sapnula, verovatno je poznavala mamu. Ova je odmah otrčala do dispečera i ubrzo je voz stao. Kondukteri su pomogli mami da se smesti u vagon. A i tamo je radio bio uključen. Mama je slušala saopštenje i opet u plač. Putnici su se uskomešali: ko je uvredio staricu? I opet se našao neko ko je mamu poznavao: “To je Ana Timofejevna Gagarin, majka kosmonauta”.

Otac

Rano tog jutra, zadenuvši svoje kožne rukavice za pojas i prebacivši sekiru preko ramena, otac je krenuo u Klušino. Daleko je to, oko četrnaest vrsta. Za starinu, sa bolesnom nogom, preveliki napor. A još i preko reke treba preći – ona je nabujala posle nedavnih kiša. Išao je otac, ne štedeći sebe. I Aškovo je ostalo iza, i Fomičino. Prilikom izlaska iz sela doviknuo mu je jedan poznanik: “Gde ćeš tako rano, Alekseje Ivanoviču? “Idem u Klušino, klub sovhozu gradimo. A šta ima novo kod vas u rejonu, - upitao je. “Pa, kako da kažem, ima ponešto. Eto, upravo se vratila moja “baba” od suseda i veli da su čoveka u kosmos poslali. Čuli su, vele, na radiju. I po svemu sudeći, u kosmos je poleteo tvoj sin, Alekseje Ivanoviću. “Šta sve ta svetina neće nabrbljati, - ravnodušno je odgovorio on. “Dobar duvan imaš. Hvala ti. Odoh sad, moramo klub da dovršimo do Prvog maja. Napravio je nekoliko koraka, a prijatelj mu je doviknuo: “I, veliš, nisu ga lansirali?” Otac je samo odmahnuo rukom i nastavio put. Kod Zatvorova je trebalo preći reku. Srećom, skeledžija je bio na mestu. “Smrznuh se, čekajući te, Ivanoviću, viknuo je skeledžija. “Jeste da sunce greje, ali je hladno”. “Ništa zato, zagrejaćemo se mi, - uzvratio je otac i iz prsluka izvadio bocu votke. “Hajde, gucni!” “Za sinčića, Alekseje Ivanoviću. Za to da se srećno spusti na Zemlju”. “O čemu ti to trabunjaš? – upitao je otac. Skeledžija se zbunio. “Šta je to sa tobom… ja mislim da si ti presrećan a ono… Samo pre nekoliko minuta – evo, ni vesla se još nisu osušila – prevezao sam ljude na drugu obalu. Oni pričaju – Gagarin Jurij Aleksejevič, major po činu, leti u kosmosu. “U kosmosu, veliš…šta je tebi, čudio se otac i nastavio: “Šta je jutros ovim ljudima, kao da su se dogovorili da se šale sa mnom, I, veliš, sin, i to još major. A moj je stariji poručnik, a do majora ima još haj, haj. A i skoro sam bio kod njega, ništa mi nije rekao. Ali dobro, ako je to Gagarin…hajde da popijemo za njega…tako, nazdravlje!”

Popili su, prezalogajili kako to uz piće i ide, oprostili se. Otac je stigao u Klušino. U kolibi, gde su živeli tesari, na vratima ga je dočekao predsednik seoskog sovjeta Vasilij Fjodoprovič Birjukov. Ne dozvolivši ocu ni da prozbori, počeo je da ga grli. “Šta si navalio da me cmokaš, kao devojku, šta ti je? – upitao je otac. “Već sedmi put dolazim ovde, a tebe nema. Fjodorenko svaki čas zvoni i traži da te nađemo. Hajde, brže. “Kamo, bre? “Šenuo si pod stare dane, Alekseje Ivanoviču, ili se praviš blesav? Sin ti je u kosmos leteo i vratio se. Fjodorenko mi preti da će mi glavu otkinuti ako te ne pronađem, a ti pitaš: kamo, bre? Pa u rejon, naravno! Sad je već nastupilo vreme da se i otac izbezumi. “Si..ii..n veliš. Govoriš li istinu…? “Pogledajte ga, ljudi moji, - uzviknuo je Birjukov. “Sin, znači, Jurka, Jurka znači… Tesari, koji su ih opkolili u vreme tog nepovezanog razgovora, počeli su čestitati svom brigadiru. I pružili mu čašicu. “Ne, hvala – odgovorio je otac. “Ionako sam pijan. Kao da me neko maljem tresnuo po glavi”.

Do Zatvorova otac je jahao na konju, potom je do Aškova putovao na traktoru, a tu ga je sačekao “Gaz”. Kada je otac stigao do Lenjingradske ulice, tu je već vrvelo kao u kotlu. Bezbroj automobila, ljudi…Ugledavši ga, počeli su skandirati: “Ura, za Alekseja Ivanoviča!” “Ura za oca kosmonauta!” “Ura, Za kosmonauta Jurija Gagarina!”.

****

U jedanaest časova uveče stigao je telegram iz vlade Saveza Sovjetskih Socijalistickih Republika: “Roditelji i rodbina kosmonauta neka se spreme za put. Automobili su upućeni da ih prevezu”. Automobili su stigli tačno u ponoć i, bez obzira što su ljude koji su u njima stigli, nagovarali ljude i novinare okupljene u roditeljskoj kući da se raziđu, oni su to učinili tek u tri časa izjutra. U 5 časova izjutra, 13. aprila, roditelji i rodbina Jurija Gagarina krenuli su u Moskvu. Uz put im je jedan oficir ispričao, da je Moskva tog 12. aprila likovala ceo dan. Gomile ljudi stihijno su se sakupljale na ulicama i kretale u pravcu Crvenog trga, noseći parole: “Ura! Mi smo prvi! Kosmos je naš! Pozdrav Gagarinu!”. U Moskvu smo stigli oko 9 časova izjutra i smestili se u hotel u kome se već nalazila Valentina, supruga Gagrina, sa Jurijevom mamom. Do susreta sa Jurom na aerodromu Vnukovo, ostalo je nešto manje od 24 časa.