U prethodnom obraćanju ATM-ovcima samo sam okrznuo temu održavanja teleskopa u ispravnom stanju i top-formi. Pored redovnog odstranjivanja prašine bez dodirivanja staklenih delova, podmazivanja kugličnih ležajeva i šminkanja, tu je i jutarnje provetravanje. Ono služi da se izjednače temperatura u tubusu i ona van njega, nešto slično provetravanju glave pospanog astronoma, posle noći probdevene u traganju za izgubljenim zvezdanim jatima.

Slika 1

Ovo što sada sledi neka posluži za nauk ATM-ovcima. Naime, jutro je počelo idilično, kao što slika br.1 pokazuje. Raskošan, beli AT 140 lenjo se opružio na majskom suncu, ispod oka (bolje reći: okulara) uživajući u ozelenilim granama i rascvetanom cveću. Ništa ne sluteći, siguran u svoje sposobnosti i razdvojnu moć, pustio je da vreme opisuje krugove oko Severnjače, koja se nije videla pošto je bio dan. Odjednom, neko ga iz sve snage udari u mesto gde se spaja cev sa postoljem; poklopac sa okulara i štitnik cevi tresnuše na beton. Začulo se ravnomerno zujanje foto aparata.

-Neko snima video zapis!, prolete mu kroz glavu - Zar sad u po bela dana?

Slika 2

Istina je bila da ja, kao pravi ATM-ovac, koristim svaku priliku za vežbanje manuelnog praćenja letećih objekata, pa je tako k'o poručen došao aviončić koji je ostavljao visooooko na plavom nebu beli trag. Ovog puta načinio sam seriju od deset pojedinačnih snimaka, od kojih su se čak pet pokazali kao dobri. Na brzinu pregledavši snimke, bio sam začuđen onim što sam ugledao: na svakom od njih jasno se zapažao veoma sjajan odbljesak sunčevih zraka od tela metalne ptice, što možete videti na drugoj po redu slici.

Naravno, po zakonu da je upadni ugao jednak odbojnom, zraci su se odbijali od nosa, onda prvi put od repa, zatim od donjeg bustera mlaznog motora i vrhova krila, najzad još jednom od repa aviona, iz čega sam zaključio da se isti sastoji od dve površine pod različitim nagibima. Upravo tako se reflektuje svetlost od Svemirske stanice, kad samo budem uspeo da je ulovim u objektiv kamere!

Vratih teleskop u prvobitni položaj, blago ga pomazivši po leđima i kretoh da se pozabavim slaganjem snimaka u GIF animaciju, koju ovde možete pogledati (ako imate malkice brži Internet).

No, nije se sve na tome završilo. U momentu kad sam, razdragano poleteo prema računaru, na zidu iza mene pojavi se sablasna slika Meseca u prvoj četvrti, baš onakvog kakav te večeri treba da bude. Pomislih da mi se priviđa, ali osim šolje mleka nisam ništa popio tog jutra. Na sreću, slika je postajala sve prozirnija, te na kraju nestade. (Ovaj neobičan događaj zabeležila je kamera, inače niko u to ne bi poverovao!)

Smatrao sam ovo za neobičan znak, takoreći neko sudbonosno predskazanje, zato jedva dočekah izlazak Meseca. Na prvi pogled, ništa novo na njemu već dobrih stotinak miliona godina, ako ne računamo onu grupu kaluđera iz Kentenberija koji su u leto 1178. godine posmatrali vatrenu buktinju kako se izvija sa ruba Meseca. Danas se smatra da je to bio udar metorita koji je napravio krater Đordano Bruno, na nevidljivoj strani Zemljinog satelita. Nisam baš očekivao da snimim tako nešto, ali bar jedan NLO dobro bi mi došao, poput onih koji se mogu videti na sajtu F-A-S-T, Džona Lenarda Valsona... Naravno, to se uvek dogodi onda kad nemam kameru ili ne očekujem, pa ni sada nisam bio bolje sreće.

Slike 4 i 5

Ne samo da nikav aviončić nije preleteo preko lika Meseca, čak ni ptica, ni slepi miš-vampir. Ipak, slika na zidu nije mi davala mira. Setih se kako su stari majstori proveravali svoja slikarska dela - okretali bi portret naopačke da ga bolje vide, iz drugog ugla. Tako i ja uzeh u svoje virtuelne ruke pejsaž Mora Kiša i počeh da ga okrećem levo-desno, gore-dole, dok ne ugledah divan prizor: preda mnom se pojavio lik pravog čarobnog prstena, čiji je dragi kamen na vrhu blistao zlatnim sjajem ! Odnekud mi je ovo poznato - pomislih, i vratih se par koraka unazad. Bio je to dobro znani krater Platon, na severnom obodu najpoznatijeg mesečevog mora, ali sada je Sever bio na desnoj strani a sunčevi zraci dolazili su odozdo, sa Istoka, otuda neobična igra svetla i senki. (Više od reči govore fotografije br.4-5)

-Kako divan poklon za voljenu K.! - oteo mi se nehotice uzdah iz grudi.

I eto, dragi ATM-ovci, uvek treba verovati u znakove bilo gde da ih nađete, jer se na kraju isplati. U protivnom, ovako lepa umetnička slika majke prirode, prošla bi nezapaženo. Moj dobri AT 140 samo se šeretski nasmešio, učinilo se da je odmah zaspao, ali suviše ga dobro poznajem da bih mu poverovao.