Nigde razvoj fotografije nije toliko upadljiv kao u astrofotografiji. Od bledunjavih, mutnih flekica iz 19. veka stigli smo dovde:
Ovo nije snimak Svemirskog teleskopa Habl, ako ste tako pomislili. Fotografiju je napravio Matija Pozojević iz Zagreba (http://www.hrastro.com/). Matija je tih, gotovo stidljiv momak. Skoro da se izvinjavao što je poslao sliku i kao da bi voleo da nam se ona ne dopadne. Ali to je nemoguće jer fotografija je u svakom pogledu predivna. Ako želite da je vidite u punoj rezloluciji kliknite ovde.
Evo ukratko o tome šta se na slici nalazi. Dole levo je maglina Konjska glava, a gore desno Maglina Orion. Obično ta dva objekata astrofotografi snimaju odvojeno.
Konjska glava je tamna, difuzna maglina. Vidimo je zbog toga što iza nje sijaju zvezde. Od nas je udaljena 1500 svetlosnih godina i sad je opažamo onako kako je izgledala u vreme nakon pada Zapadnog rimskog carstva, i kad su prvi Sloveni stizali na Balkan.
Maglina Orion je oblak prašine, vodonika, helijuma i plazme. Ona, za razliku od Konjske glave, sija. Zbog njene raskošne lepote niko ne može da joj odoli i nema astrofotografa koji je nije uslikao - mnogo puta, samo ako se vidi iz njegovih krajeva. Sem toga, ona je i lako dostupna. U vreme vedrih zimskih noći videćete je i golim oko, samo ako znate gde da je tražite. Od nas je udaljena malo više od 1300 svetlosnih godina. U njoj nastaju stotine zvezda i planetarnih sistema i za milijardu godina, možda će neko odatle na nebu posmatrati zvezdu u poodmaklom dobu koja se nadula te polako guta planete oko sebe, a koju mi danas zovemo Sunce.
Evo iste magline na snimku drugog fotografa. Zove se Ljubinko Jovanović. Po imenu čovek bi rekao da je tu, odavde, možda iz Zrenjanina, ali Ljubinko je astrofotograf iz Kranjske Gore. Zapravo, poreklom i jeste iz Zrenjanina. Duša od čoveka. Prvi put sam ga uživo video pre dve godine na Letenki.
Fotografija je, kao što vidite, odlična. Svaka zvezdica je jasna, oštra tačkica, a u samoj maglini vidi se obilje detalja. Boje su kraljevske.
Interesantno je što ovu maglinu ne pominje Galilej iako je gledao to područje neba.
A evo i Ljubinkovog prijatelja iz Ljubljane. To je Jurij Stare (http://astro.krneki.ws/) sa svojim neodoljivim snimkom planetarne magline Helix. Heliksa smo već pominjali na ovim stranicama.
Maglina opčinjava svojom mističnom lepotom. Elegantna je i uzvišena i nije čudo što je zovu „Božje oko". U njenom središtu je jezgro nekadašnje zvezde koja je u svojim poslednjim trenucima u svemir izlila spoljašnje slojeve a koji u nama izazivanju estetsko uzbuđenje. Astronomi je pomno posmatraju zato da što bolje upoznaju mehanizam po kome će se i naše Sunce za nekoliko milijardi godina ugasiti. Od nas je udaljena oko 700 svetlosnih godina.
A ovo što sledi je nešto mnogo bliže i nešto za čega vam ne treba naročita oprema. Dovoljno je da imate običan fotoaparat, dosta strpljenja, sreće, a i hrabrosti. Jer kad opali nije svejedno čak i ako ste u sobi, a ne negde napolju odakle je i ovaj snimak načinjen. To je predivna, obesna i moćna šara. Tako je, verovali su stari Grci, Zevs govorio kad je bio ljut. Niče se divio grandioznoj moći prirode jednom dok je na planini gledao munje i udare gromova.
Fotografiju je snimio Milan Miloradović iz Jagodine, lekar sa izvrsnim poznavanjem astronomije. I fotografije, kao što vidite.
Grom inače prostruji atmosferom brzinom od preko 430 hiljada kilometara na sat i zagreje vazduh oko sebe na 28 hiljada stepeni. Ako znate da je površina Sunca vrela 5000 stepeni...
Evo još munja.
Ako vas gornje fotografije nisu impresionirale, ova dole mora. Snimio ju je Aleksandar Šljivić iz Beogada.
Pogledajte senke na glatkoj površini Dunava. Dunav, kao da je neki ogroman put, a ne reka.
Ako se i vama sviđa ova fotografija potražite ovde još.
A sad nešto potpuno romantično. Duga!
Ako pažljivo pogledate videćete zapravo dve duge. Boja neba vuče na olovo, a kuće i čitav krajolik premazani su zasićenim uljanim bojama. Dok gledam ovu fotografiju prosto osećam miris i svežinu nakon dobrog letnjeg pljuska. A kompozicija je neobična i podseća na Bogomila Karlavarisa. Ako ne poznajete slike ovog slikara objasniću ukratko. Dakle, skroz dole - ravnica, gore - beskrajno nebo. Nema zlatnog preseka, ali takva je Vojvodina. Pa i ova duga je vojvođanska: nema šta da je zakloni. Voleo bih da sam ja autor ove fotografije, ali nisam. Autor je Zlatko Paško, bibliotekar iz Stare Pazove. Zlatko je u stanji da skromnom opremom postidi one sa bogatom.(još Zlatkovih radova)
I ovo spada u astronomsku fotografiju (estetsku) iako na njoj pre vidite Hičkoka nego Mesec. Svaki dalji komentar slici bi samo štetio pa ću reći jedino ko je autor: Nedeljko Marković, profesionalni fotograf u Zavodu za zaštitu spomenika iz Novog Sada. Kad ima vremena, Nedeljko stavi ranac na leđa pa danju tumara planinama, a noću slika nebo. Pred zoru malo odspava uz pesmu ptica.
Ovde se mogu naći još neke Nedeljkove fotografije.
Evo još jednog Meseca. Sasvim je mlad. Jaroslav Grnja, autor ovog divnog snimka, od hiljadu svojih fotografija sigurno bi izabrao neku drugu da ga ovde predstavlja. Ja sam se ipak odlučio za ovu zbog otmenih boja, interesantne kompozicije, neobično uskog i elegantnog srpa Meseca, i dramatičnog tamnog oblaka naspram čistote i spokoja ostalog dela neba.
Ovo je slika drugog Grnje. Zove se Miroslav i mlađi je brat onog prvog. Ili je obrnuto, kod blizanaca je to teško znati.
Šta kažete za sliku? U ovom dvorcu čiju siluetu vidimo žive veštice. Ipak, čitava slika je svečana i uzvišena, a takva je zbog boje neba i zbog krepuskularnih zraka. Da, da, to su krepuskularni zraci ako niste znali! (u redu, ni ja nisam znao kakvi su to zraci dok nisam zavirio u Wikipediju).
Moram da pokažem još jednu fotografiju Miroslava Grnje. Ona pokazuje redak nebeski fenomen, odlično je uslikana i obišla je Internet. Mnogi sajtovi su je preuzeli.
Evo oba Grnje u jednom intervjuu, sa nekoliko svojih fotografija: intervju
Ako ste na ovoj fotografiji prepoznali Plejade, svaka čast, vidi se da ste stručnjak za nebesa. Plejade su najlepše zvezdano jato. Lepo se vide za letnjih vedrih noći. Lepše ih je posmatrati kroz dvogled nego kroz teleskop jer teleskop obično ima usko vidno polje pa se Plejade ne vide u sceloj vojoj raskošnoj lepoti. Ako želite više interesantnih podataka o Plejadama, preporučujem da posetite ovo mesto.
Autor ove fotografije je Boris Štromar iz Zagreba. Kada je Boris bio mali, nije imao fotoaparat pa kada bi video nešto lepo on bi to nacrtao. Kasnije je pravio skice nebeskih objekata koje je posmatrao kroz svoj teleskop, a onda se konačno dočepao fotoaparata i postao jedan od vodećih astrofotografa na ovim balkanskim prostorima. Priča se da je u oduševljenju hteo svojoj ćerci da da ime Pentaxa, po svom teleskopu, ali se njegova supruga pobunila. Meni je prošle godine na Letenki rekao da je priča izmišljena i prema tome netačna, ali je priznao mu se ideja o takvom imenu sviđa. Evo Borisovih sajtova: http://www.astrobobo.net/, http://www.recenzije.astrobobo.net
Za kraj sam ostavio poslasticu.
Vid Nikolić je ljudina. Izgleda kao dizač tegova. Ima snažne mišice i šaketine kao Kraljević Marko, a prste debele da se čini da nije u stanju pertle na cipelama da zaveže. Ali taj utisak je pogrešan, jer veštijeg majstora u filigranskim poslovima teško je naći. Ne mogu da procenim šta Vid bolje radi: ili astofotografiju ili kolače!. Da, kolače. Vid je kuvar, specijalista za aranžiranje i rezbarenje hrane. Drži iz toga kurseve i šef je jedne otmene zagrebačke kuhinje. I veselo ističe da svoj posao voli (ja opet volim njegove kolače). (http://www.vidnikolic.net/food/Home.html)
Evo pogledajte dole i uživajte. Slike kulinarske i astronomske su pomešane. Uostalom, između astronomije i gastronomije razlika je samo u jednom slovu.
Pogledajte veću fotografiju Sunca.
