Kasnim sa ovim slikama, a već je kalendarski počelo proleće. Sva sreća, Mars, Jupiter i Orion su još uvek zajedno na noćnom nebu.
Nedavno sam nabavio stari Kanonov zum 24-85 mm (slika 1), sad su objektivi iz te klase jeftini. Sa dolaskom foto-aparata bez ogledala (engl. “mirrorless”) i porastom njihove popularnosti, cene 20-30 godina stare analogne (SLR) i digitalne (DSLR) foto-opreme znatno padaju. Ima sveta koji štedi godinama samo da kupi “mirrorless” opremu. Tada se “izuju” i po nekoliko hiljada dolara, pa onda svojim ženama kupuju cveće. I to spada u “rok službe”. Tako da treba na fotografiju gledati sa šireg aspekta.
Žižna daljina od 24 mm spada u vrlo široki ugao, hvata 84 ugaona stepena po dijagonali i dobra je za snimanje totala neba i grupe sazvežđa, pa sam hteo da je isprobam. Koristio sam foto-aparat Canon 5D “classic”, ili mark I, bio mi je potreban veći senzor. Gore pomenuti zum je i napravljen za film ili senzor koji je 35 mm po horizontali, APS-C senzor bi znatno smanjio ugao.
Poslednje dve-tri sedmice, kad sam uveče na brzinu pogledao u nebo (i kad su oblaci dozvolili), video sam da je Mars blizu Oriona, crveni se i mami me da ga slikam, a ja nikako da to stignem i sve čekam toplije noći. I na kraju, dočekao sam vedro, ali hladno veče.
Kliknite na fotografiju
Sa jedne mračne livade koju znam od ranije, prizor na nebu je zaista bio veličanstven. Postavio sam aparat na stativ i počeo probe. Napolju mir i tišina, skoro da nije bilo vetra, ali je temperatura bila –4 Celzijusa i ruke su mi se brzo smrzavale. Zato oko mene nije bilo nikoga. (Tako mi i treba, poslednjih desetak dana već je bilo noći preko 0 stepeni.) Nakon samo nekoliko minuta, počeo je da laje neki veliki pas iz dvorišta stotinak metara dalje, čuo se dubok lavež. Izgleda me nanjušio i sad mi ne da mira. Pokušao sam da ubrzam snimanje, ali ne ide to tako brzo. Aparat je usmeren u nebo i moram da se sagnem da bi gledao odole, a kroz vizir aparata se ne vide zvezde tako dobro kao golim okom. Pri uvećanju probne slike na LCD ekranu nemam dobru orijentaciju. S vremena na vreme koristim i bater-lampu da vidim šta radim u mraku. Napravio sam pauzu i stavio ruke u džepove da ih koliko-toliko zagrejem. Posle 2-3 minuta, nastavljam snimanje. Na žalost, probe pokazuju da ne mogu da obuhvatim sve što sam hteo samo u horizontalnom položaju foto-aparata (slike 2,3 i 4), moram da uradim i vertikalni snimak. Ruke su se smrzle, prsti ukočili, stenjem od bolova. Ne vrede rukavice, kroz rukavice se ne mogu fino okidati mali tasteri na foto-aparatu. Morao sam da uđem u kola i da sačekam neko vreme sa rukama u džepovima da bih mogao da držim aparat i da bih na aparatu video šta sam uradio. Za divno čudo, na vertikalnom snimku (slike 5,6 i 7), uspeo sam da uhvatim sve od Sirijusa do Jupitera, oblast u koju je i Mars upao, s tim da odsečem neka sazvežđa. Na slici 7 najbolje se vidi crvenkasta boja Marsa, Betelgeza i Aldebarana. Dobro, pošto sam bio zadovoljan horizontalnim snimkom koji je obuhvatio okolna sazvežđa, odlučio sam da završim snimanje. Noć je odmicala i temperatura je pala na –5 stepeni. Već sam bio skoro pola sata napolju. Izašao sam iz kola i krenuo da pokupim stativ, a ona keretina i dalje laje, već promukla, al’ ne staje. Shvatio sam da on definitivno nema smisla za astronomiju. A i nebo se prekrilo malim oblačićima, video sam da nailazi front sa severa. Bio sam zadovoljan, uspeo sam da obavim zadatak na vreme.
Kliknite na fotografiju
Orion je zimsko sazvežđe. Na početku zime vidi se uveče na jugoistoku, a na proleće na jugozapadu. Pa uveče kad se smrkne, pogledajte Orion, Mars i Jupiter. Sada, krajem marta, možete ih videti do ponoći. Ali nećete još dugo imati tu priliku. Orion sve više tone ka jugozapadnom horizontu, a dani postaju sve duži i praktično uskoro ćete ih zajedno videti samo sat-dva na početku noći.