Fotografije nebeskih tela imaju mnoge prednosti nad neposrednim posmatranjem. One beleže zaleđene trenutke nekog objekta pa mogu da se posmatraju detaljno i pažljivo i kasnije, kada se posmatranje završi; ostaju u bazi podataka, mogu da se obrađuju i prilagođavaju potrebama istraživanja itd. itd.

Tarantula kakvu nikada golim oko ne vidimo (Bratislav Ćurčić)

A značajnije od svega toga je što su na njima zabeleženi detalji koji inače posmatranjem okom ne mogu da se vide. Oni su suviše slabi da bi se uočili i mi kada gledamo npr. neku maglinu kroz teleskop vidimo samo njen najsjajniji deo. A ponekad zapravo ne vidimo ništa (o čemu svedoči čuvena fotografija Deep fiedl). 

Zašto je to tako? Pa zbog duge ekspozicije. U naše oko uđe svetlosni zrak koji se potom prosledi pomoću optičkog živca do mozga na obradu i potom on iščili i ostavi neki trag samo u sećanju. Ali kada taj zrak padne na fotografski film ili, u novo vreme, na čip, on ostavlja trajan trag. 

E sad dolazi zanimljiv deo koji, mora se reći, većina ljudi već zna: fotoni na foto emulziji i čipu, mogu da se kumuliraju. Oni se slažu i tako pojačavaju. Jedan slabašan zrak možda i neće ostaviti nikakav trag, ali ako se on sabira sa novim i novim zracima – na kraju pojača se toliko da ostaje zabeležen. Dakle, na fotografiji možete dobiti objekat sa mnogo detalja. Stvar je, dakle, u ekspoziciji, tj. dužini osvetljenosti filma tj. čipa. 

Ok, neke fotografije su nastale nakon ekspozicije od po nekoliko ili nekoliko desetina minuta (što je čest slučaj kod amatera), ali bome postoje fotografije koje su rezultat izlaganja svetlosti i po deset, dvanaest pa i više, mnogo više sati. 

Ali, kako neki nebeski objekat da snimate po više sati, kada cela mrkla noć jedva da traje toliko pogotovo leti? Sem toga, često tokom noći naiđu oblaci, ili se objekat sakrije iza nekog drveta… ili pak počne da tone za horizont, a ne vredi puno slikati objekte koji su iznad horizonta manje od 20 stepeni (zbog gustih naslaga atmosfere pri horizontu). 

Kako? Pa pomoću trika. Jednostavno slikate iz više puta. Znate gde se objekat nalazi – što je sa modernim uređajima lako, znate i koordinate vašeg mesta posmatranja i kada po tom parametrima postavite teleskop i foto opremu (računajući tu i CCD kamere) samo pustite kameru da radi. 

Jasno je, i to svaki posmatrač zna, tokom noći, ceo nebeski svod se pomera (zapravo Zemlja rotira) ali danas ni to nije problem jer su montaže, nosači teleskopa, sposobni da, pomoću motora, anuliraju Zemljinu rotaciju te objekat drže u fokusu koliko je to potrebno. 

Dakle, snimi se više puta, pa čak i po nekoliko stotina puta neki objekat a svi snimci se posebnim programom spoje u jednu sliku. Autor fotografije na raspolaganju ima niz mogućnosti da tu fotografiju obradi, da izvuče detalje koji su mu potrebni, da izbriše sa snimka ono što mu ne treba, da pojača neke elemente itd.