Pre kritike, sve pohvale - Proučavanje fizičkih preduslova za nastanak života i procesa koji dovode do biogeneze, kako u pojedinačnom smislu života na Zemlji - jedinog za sada poznatog - tako i uopšteno, jesu veoma uzbudljivo, značajno i uvek aktuelno istraživačko područje. U tom smislu, formulisanje novih hipoteza (a poželjno i njihovo sledstveno testiranje) je uistinu neophodno kako bi naše razumevanje problema postanka života moglo da napreduje. Radove Džeremija Inglanda svakako valja posmatrati kao jedan od mnogobrojnih koraka u tom pravcu. A sad moja primedba novinaru B92: rečenica kojom se priča uvodi čitaocima - "Popularna hipoteza o nastanku života vezuje se za praistorijsku „supu“, udar munje i neverovatnu količinu sreće" odslikava gledište koje je u nauci odavno prevaziđeno. Naučnici već dugo, naime, znaju da je jedina mogućnost istinski naučnog objašnjenja biogeneze zavisna od postojanja kontinuiteta fizičkih i hemijskih procesa koji su u tom procesu učestvovali. Ova "Teza o kontinuitetu" (videti knjige i radove izraelske biološkinje Ajris Fraj, koja ju je najbolje formulisala) je okosnica bilo kakvog naučnog tretmana biogeneze - pozivanje na ekstremno malo verovatne događaje odavno nije deo naučne analize, jer onemogućava formulisanje proverljivih hipoteza. Načinom uokvirenja problema, izveštač podgreva široko rasprostranjenu (i često sasvim zlonamerno u raspravama potezanu) netačnu tezu po kojoj "naučnici misle da je život nastao slučajno". Bilo da se istraživanja o kojima ovaj članak govori pokažu izuzezno vrednim ili sasvim iluzornim (čak i tada bi imala određenu saznajnu vrednost), istina je da naučnici odavno znaju da poreklo i evolucija života počivaju na fizici, to jest na zakonima i zakonitostima Prirode, a ne na "neverovatnoj sreći".