Izvini, ali moraću ovde da krenem sa malo dužim uvodom koji sam podrazumevao do sada. "Ponoviću: priroda je sa stanovišta zdravog razuma aspurdna (Fenman)." A zašto je on to izjavio i zbog čega je pomenuo baš "zdrav razum". U izučavanju problema saznanja epistemiologija u pokušaju da odgovori na pitanja do koje mere smo u stanju da adekvatno upoznamo stvarnost onakvu kakva objektivno postoji, nezavisno od nas, naše svesti i naših htenja polazi od dve dijametralno suprotne polazne osnove. Prva je zdravorazumski dogmatizam koji polazi od pretpostavke da nas naša čula potpuno verno obaveštavaju o stvarnosti i da ono što vidimo tako i jeste, a druga je skepticizam koji dovodi u pitanje da li mi uopšte možemo biti sigurni da bilo šta znamo
(sa njegovim krajnje radikalnim stanovištem solipsizmom po kome ne možeš biti siguran da bilo šta na svetu sem tebe samog uopšte postoji). Spoznavanjem ograničenja svojih čula, čak iluzija i grešaka čulnog iskustva nauka prevazilazi naivni zdravorazumski pristup jer gap između informacija koje dobijamo putem čula i stvarnosti jeste evidentan. Sa druge strane nauka ne prihvata ni suprotno stajalište u njegovoj radikalnoj formi i to se argumentuje velikim stepenom saglasnosti izmedu naučnih znanja i praktičnih rezultata dobijenih njihovom primenom. "Kad bi naša znanja bila iluzorna, odnosno kad ona ne bi odgovarala objektivnoj stvarnosti nezavisnoj od nas, onda bi praktične radnje usmerene tim znanjima stalno doživljavale neuspeh: redovno bismo dobijali rezultate suprotne očekivanjima." Međutim, objektivni karakter i opažanja i mišljenja počiva u njihovoj vezi sa jezikom. Iskustveni podaci od kojih naučnik polazi da bi utvrdio stav opšteg karaktera ne mogu biti sami opažaji kao takvi, jer su subjektivnog karaktera. Šta je neko opazio ostali ljudi mogu znati tek kad je on svom čulnom doživljaju dao jezičku formu, kad je drugima pomoću reči izrazio sadržaj procesa u njegovoj svesti. Ono što se posmatranjima i eksperimentima drugih proverava nisu čisti opažaji vec jezicki iskazi pomoću kojih su ti opažaji izraženi. Dalje epistemiologija kaže (ovde preskačem neke korake jer je nemoguće opisati ih u jednom postu) da su uslovi korespondentnosti iskaza i stvarnosti: smisaonost, koherentnost i verifikacija. Kad su sve tri navedene grupe uslova ispunjene, kad je jedan smisaon stav i dovoljno teorijski dovoljno potkrepljen i iskustveno proveren onda imamo valjane razloge da kažemo da je on istinit stav i da tacno odgovara samoj stvarnosti. U epistemiologiji ovo se naziva integralnom teorijom istine. Dakle, činjenica da se jedan iskaz: slaže sa prethodnim znanjima, slaže sa novim iskustvenim podacima, da na osnovu njega možemo da uspešno praktično delujemo i da redovno dobijemo očekivane rezultate, može se jedino objasniti našom pretpostavkom da struktura reči u našem iskazu tačno odgovara strukturi samog predmeta na koji se odnosi. Sve gore navedeno nije MOJ stav već osnovi epistemiologije i osnovi od kojih se polazi u naučno istraživačkom radu. Uslov dolaženja do saznanja koja odgovaraju realnosti u nauci je pokušaj da adekvatno upoznamo stvarnost onakvu kakva objektivno postoji "nezavisno od nas, naše svesti i naših htenja". To je paradigma nauke i to svakako nije zadatak koji sam ja dao nauci nego to jeste zadatak nauke. "Kažeš da to što Kaku iznosi nije teorija nego potencijalna interpretacija." Nisam ja te interpretacije tako nazvao već se tako zovu u nauci - interpretacije kvantne mehanike. Tabelu koju sam ti ostavio ima 14 VALIDNIH interpretacija. (Inače ako bolje proučiš videćeš da Kaku u svojim primerima miksuje veći broj ovih interpretacija i to bira one koje: uvode kauzalnu ulogu posmatraču i nepostojanje "Unique history" što je = nijedna interpretacija ne odgovara ovim uslovima što je = bolja prodaja knjiga:). 1. Analogija koju praviš sa Teorijom evolucije nije adekvatna jer teorija evolucije odgovara epistemiološkim preduslovima koji su ovde navedeni. 2. "Naučnici još ne mogu da reše problem kretanja zvezda u galaksijama pa imaju potencijalnu interpretaciju tog kretanja uz pomoć tamne materije." Za tamnu materiju znamo da postoji, ali ne znamo šta je ona per se. Ima puno pretpostavki šta bi mogla biti, ali to su pretpostavke, a ne teorije. Isto je i u ovom slučaju imamo dosta interpretacija ili pretpostavki, ali ne i teorija. Sa stanovišta teorije saznanja (koja je do danas izgradila nauku kakva jeste pa i kvantnu teoriju) svaka interpretacija koja uvodi kauzalnu ulogu posmatrača trebalo bi biti odbačena. Još neka pitanja se otvaraju ako je uloga posmatrača koji ima mogućnost merenja kauzalna npr. šta se zbivalo posle velikog praska kada su svemir činile samo kvantne čestice. Da li je to irelevantno pošto niko nije bio u mogućnosti da meri (bar po našim saznanjima)? Ako je Homo habilis živeo pre 2,5 miliona godina da li je irelevantno sve pre toga? Da li je svemir imao drugačija svojstva pre nego što smo mi pre izvesnog vremena počeli da ga merimo? P.S. Moj stav nije antropocentričan već upravo kritički. Ne tvrdim da je realnost u potpunosti determinisana niti suprotno, ali sam veliki protivnik senzacionalizma. Mogao bi Kaku da na ove interpretacije primeni Okamovu britvu, koja jako dobro "radi" na kvantnom nivou, ali se bojim da bi to dovelo do toga da bi njegovi favoriti otpali te njegov miks interpretacija ne bi imao bilo kakvu osnovu.