Dobar tekst. Jedino je možda diskutabilno iz kog ugla kritičari gledaju na otuđenje. Meni više liči da oni ukazuju na otuđenje u smislu da više nema direktnih kontakata, prekidaju se druženja i veze koje su zasnovane na susretima licem u lice. Istina, nije isto sa prijateljem ćaskati putem neta i sa prijateljem sedeti u kafani, ispijati čašu piva i prepričavati neke zanimljive događaje. Ljudi su ranije napuštali svoje domove, odlazili na druge kontinete u pokušaju pronalaženja boljeg života. Ovde su ostavljali jedne prijatelje, ali su tamo nalazili druge. Sa njima su se družili, izlazili, provodili. Danas toga nema. Jedinka postaje jedinka u bukvalnom smislu. Virtuelno druženje, virtuelno ispijanje pića, virtuelno ćaskanje nije isto što i ono uživo. I sam sam korisnik Intrerneta, da stvar bude zanimljivija svoju suprugu sam upoznao putem Fejsbuka. Moj posao je vezan za računare, mreže i Internet. Jednostavno, savremene tehnologije su moj život i to je činjenica. Stvar je u tome da li ćemo da prihvatimo da su tehnologije nešto što svakako menja naše živote (na bolje ili na gore), bez obzira da li mi to hteli ili ne. I parna lokomotiva je pre koju stotinu godina bila predmet spekulacija da je to "čudo" koje će čovečanstvo odvesti u propast. Ona je bila jedna od stvari koje su otvorile tehnološku revoluciju, koja traje i dan danas (samo u drugom obliku) i čijim putevima i mi koračamo. Mada, ko zna, možda taj put i jeste put u propast. U svakom slučaju, svako vreme je imalo neke svoje novine. Od kada potoji čovečanstvo uvek se išlo napred, uvek se smišljalo nešto novo, nešto bolje, blesavije, luđe. Kuda taj put vodi i gde ćemo završiti, pričaće oni koji dožive... samo ne znam kome :)
Možda
- Detalji
- Kategorija: Komentari
- Autor Nikola Kosanovic