Mesec je tamno nebesko telo i mogu se videti samo oni njegovi delovi koji su obasjani Sunčevim zracima. Ali, ako pogledate Mesec kada je ceo osvetljen, kada je pun, nećete, bar na prvi pogled, videti ništa naročito makar ga gledali i teleskopom. Svetlost na njegov disk pada pod pravim uglom te nema senki i ceo reljef se stapa sa pozadinom. Mesec tada izgleda savršeno gladak kao neka ogromna bleštava bilijarska kugla i iskusni osmatrači će vam savetovati da ovu  fazu prespavate, da pričekate koji dan dok Mesec malo ne ostari. Tada će se opet pojaviti senke i nas nebeski sused će pokazati svoje kratere, pukotine i planine.

Ali ipak, ne izbegavajte uštap. On je idealan za sticanje orijentacije na Mesecu. Sem toga postoje krateri koji se dobro zapažaju baš kada je Mesec u ovoj fazi.

Uzmite dakle teleskop ili dogled i pogledajte Mesec kad je pun. Prvo što ćete videti jesu Mesečeva mora, velike sive mrlje koje su vekovima raspaljivale maštu ljudi. A odmah zatim zapazićete mnoštvo bleštavo belih pega razbacanih bez ikakvog reda po celom disku Meseca. Izgledaju kao neki bliješteći lampioni.

Jedna od ovih pega posebno privlači pažnju i ne treba ni opisivati gde se nalazi. Oivičena je sivkastim prstenom iz koga izviru pravi, vrlo dugi snežno beli zraci. Neuk osmatrač bi pomislio da je to južni pol Meseca, ali naravno nije. Bela pega je u stvari krater, vrlo lep, no pri kosom osvetljenju sasvim neupadljiv, jer se njegovi zraci tada ne vide i on se sasvim utapa u okolinu, u mnoštvo drugih kratera. Njegovo vreme je zato pun Mesec, tada on postaje kralj među kraterima baš zbog tih njegovih moćnih zraka.

Jedan zrak se pruža na jug-jugozapad i odlazi na drugu stranu satelita. Postavljen je ekscentrično u odnosu na krater, kao tangenta tamnog prstena. Drugi zrak je jasniji, ide ka severoistoku i nakon 1500 km uliva se u, sudeći po imenu, jedno božansko more. To je More Nektara (1. Mare Nectaris). Spada u kružna mora, a po veličini (84,000 km2) otprilike odgovara površini Srbije.

punMesec

KRATERI
1. Tycho
2. Kepler
3. Copernicus
4. Aristarchus
5. Monets Recti i Tenerife
6. Platon
7. Atistoteles
8. Eudoxus
9. Alexander
10. Menelaus
 
MORA
1. Mare Nectaris
2. Mare Serenitatis
3. Mare Frigoris
4. Mare Nubium
5. Oceanus Procellarum
6. Mare Humorum
7. Mare Imbrium
8. Sinus Iridium
9. Mare Fecunditatis
10. Mare Tranqullitatis
11. Mare Crisum

Najduži zrak je planetarnih razmera. Pruža se od kratera prema sever-severoistoku. Ne možete ga pratiti celim putem jer je na nekim delovima već izbrisan, ali sasvim dobro ćete videti kako po sredini preseca More Vedrina (2. Mare Serenitatis) na severnoj Mesečevoj polulopti. I ovo more je kružnog oblika i vrlo je zanimljivo za posmatranje pri kosim zracima Sunca. Po veličini odgovara Poljskoj. Zrak ide i dalje, kroz severni moreuz Mora Vedrine, prolazi kroz Jezero Snova, zatim istočnom obalom Jezera Smrti i gubi se negde na krajnjem istoku Mora Hladnoće (3. Mare Frigoris).

Za orijentaciju pomenuta jezera nisu vam bitna, ali More Hladnoće treba da upamtite. Leži u sevarnoj polarnoj oblasti satelita, a pada u oči po veoma izduženom obliku od istoka ka zapadu. Kada mu je davao ime Ričoli ga je mogao nazvati i Crveno more jer po obliku i površini veoma podseća na naše zemaljsko Crveno more.

Pratićemo još jedan zrak. On se pruža severozapadno od kratera i vrlo brzo ulazi u More Oblaka (4. Mare Nubium), te prolazi blizu njegove zapadne obale. More Oblaka ima nepravilno kružni oblik, a veliko je otprilike kao Velika Britanija.

Krater iz koga izviru svi ovi zraci zove se Tiho (1. Tycho). Ime mu je dao otac Mesečeve nomenklature, Đovani Batista Ričoli, po danskom plemiću Tiho Braheu (1546-1601), najvećem osmatraću nebeskih tela do pronalaska teleskopa.

Tokom decenija Tiho Brahe je skupio ogromnu i veoma preciznu dokumentaciju o kretanju planeta. Nakon njegove smrti ova dokumentacija je dospela u ruke Keplera i ta transakcija se simbolično vidi i na Mesecu. Onaj zrak iz kratera Tiho što ide na severozapad, kroz More Oblaka, pruža se baš prema krateru Kepler (2. Kepler).

Kepler crater 4138 h1 4138 h2

Krater Kepler (NASA)

Kepler je omanji krater, lep za osmatranje jačom optičkom napravom, ali za vreme punog Meseca videćete ga samo kao svetlu pegu. Ova pega je polazište snažnog spleta zraka koji međutim nisu ni toliko dugi ni pravi kao zraci kratera Tiho. Krivudavi su i izukrštani.

Johan Kepler (1571-1630), nemački astronom, bio je sjajan matematičar i genijalni teoretičar, jedan od velikana nauke koji omeđavaju epohe u istoriji civilizacije. 1600. godine postao je asistent kod Tiho Brahea, a kada je ovaj godinu dana kasnije umro, dopala mu je čitava Tihoova osmatračka dokumentacija. Dve decenije kasnije, nakon bezbroj pokušaja i nakon što je konačno raskrstio sa mnogim astronomskim predrasudama i zabludama, formulisao je tri zakona o kretanju planeta koji danas nose njegovo ime.

Postoji jedan izrazito lep i važan krater a koji se osobito dobro vidi čak i  skromnijim dvogledom. To je Kopernik (3. Copernicus). Nalazi se nekih 550 km istočno od Keplera i toliko je uočljiv da ga ne možete promašiti (zapravo je uočljiviji od Keplera). Sam krater je veoma zanimljiv ali o njemu će još biti reči jednom drugom prilikom, a sada ćemo se baviti samo onim što se vidi kada je Mesec pun. A vidi se krupna bela pega od koje se na sve strane širi gusta paučina od svetlih zraka. 

Zraci Kopernika nisu tako jasno ocrtani ni tako dugi kao zraci koji izviru iz kratera Tiho. Nisu ni tako pravi. Pružaju se krivudavo, izlomljeni su i ispresecani i dobijate utisak da gledate na neku ogromnu i moćnu nervnu ćeliju koja širi svoja nervna vlakna daleko u prostor. Većina zraka dugačka je između 50 i 100 kilometara, mada ih ima koji premašuju i 500 kilometara. Zapadni zraci se čine svetliji i snažniji. Oni kao da obasjavaju krater Kepler. U stvarnosti je i bilo tako. U Keplerovom delu vidi se uticaj Kopernikovog učenja. S druge strane to Keplerovo delo je dokazalo ispravnost osnovne Kopernikove zamisli o položaju planeta.

Kepler Apollo12Krater Kepler, snimljen iz Apola 12

Ako pažljivo pogledate možda ćete uspeti da vidite sjajne bele pege tamo gde se zraci Kopernika i Keplera ukrštaju.

Copernicus LRO 2Krater Kopernik (Copernicus, LRO)

Nikola Kopernik (1473-1543) poljski astronom,  jedan od osnivača moderne astronomije. Za razliku od učenja crkve u središte kosmosa stavio je Sunce zbog čega se ovaj sistem zove heliocentrični. Godine 1616. katolička crkva je stavila Kopernikovo delo u kome on iznosi svoj poredak nebeskih tala na spisak zabranjenih knjiga.

Ideju o heliocentričnom sistemu Kopernik je morao dobiti od Aristarha čije učenje mu je bilo poznato. Aristarh (310-250) je bio prvi koji je tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca. Njegov krater (4. Aristarchus) na Mesecu ćete lako naći. Lepo se vidi kao bleštava pega na tamnom bazaltnom tlu. Kao da je kredom neko zaparao tačku na crnoj školskoj tabli. Ta bela pega je najsjajnije mesto na čitavoj povrsini Meseca. Vidi se čak i kada je Mesec mlad pa nad čitavim tim predelom vlada noć.

I od Aristarha se pružaju svetli zraci što nam govori da je i ovaj krater još mlad. Zraci su diskretni, paučinasti i kao da streme baš ka Kepleru i Koperniku.

DRMesec 300

Sve ovo o čemu pričamo odlično se vidi na ovoj fotografiji Danijela Reponja (kliknite da se slika uveća)

Ova tri kratera, Aristarh, Kepler i Kopernik, nalaze se na dnu ogromnog Okeana Mora Bura (5. Oceanus Procellarum), najvećeg lunarnog mora. Njegova površina je oko dva miliona i sto hiljada kvadratnih kilometara, što odgovara površini Grenlanda, ili, ako vam je to zgodnije, ovaj okean je manji od Sredozemnog mora za 866 000 km2. Nepravilnog je oblika, a njegove granice su jasne jedino na zapadu.

Ako krenete na sever od kratera Aristarh videćete da se Okean spaja sa Morem Hladnoće. Na jugu pak možete videti dva njegova velika zaliva. Levi, zapadni, je More Vlage (6. Mare Humorum), a desni ili istočni je More Oblaka koji smo već posetili. A ako krenete severnim zracima kratera Kopernik uplovićete u More Kiša (7. Mare Imbrium).

Posle Okeana Bura More Kiša je najveće lunarno more. Površina mu je 860 000 km2 (poređenja radi Skandinavsko poluostrvo ima 777 500 km2). Prečnik Mora je oko 1250 km i to vam može poslužiti za ocenu razdaljina na satelitu. More je okruženo moćnim planinskim vencima Jura, Alpi, Kavkaz, Apenini i Karpati, ali ih pri punom Mesecu nećete videti. Videćete međutim male bele pege na severu mora, blizu obale. Ona zapadna, najizduženija je planinski venac koji je zbog svog oblika dobio latinsko ime Monets Recti, što bismo mogli prevesti kao Pravi Greben. Dužina grebena je oko 80 km (što je nekoliko kilometara više od naše Fruške Gore).

Montes Recti 4139 h3 Montes Teneriffe i MR
Monets Recti  1. Montes Eecti 2. Montes Teberiffe

Nekoliko tačkica istočno od ovog grebena predstavljaju planine masiva Tenerife. Ovo egzotično ime dao mu je škotski astronom Pjaci Smit kada je na ostrvu Tenerife, visoko u planini, ispitujući uslove za teleskopska osmatranja, posmatrao Mesec (5. Monets Recti i Tenerife).

U blizini Tenerifa na Mesecu možda ćete videti i nekoliko usamljenih belih pega. To su izdvojene planine, ali o njima ćemo govoriti drugi put. Sada krenite zapadno od Pravog Grebena, otprilike sto kilometara, i doći ćete do jednog velikog luka. Taj luk je malopre pomenuti masiv Jura. On čini uvalu zaliva kome je Ričoli dao romantično ime Zaliv Duga (8. Sinus Iridium), verovatno baš zbog oblika obale. Prečnik zaliva je 260 km.

A odmah iznad Tenerifa, ili preciznije severoistočno, sigurno vam je već pao u oči vrlo pravilan, elegantan taman krug. To je velika dolina okružena planinama. Ove planine pri punom Mesecu vide se kao veoma tanak svetao prsten, gotovo savršeno kružnog oblika. Uopšte, na čitavom Mesecu teško je naći tako pravilno građen krater i po tome on je možda i najlepša tvorevina koja se na našem satelitu uopšte može videti.

Ima nešto posebno interesantno sa ovim kraterom. Suprotno očekivanju, njegovo dno je najtamnije baš kada se Sunce nalazi visoko nad njim, kada ga ono najjače obasjava. Sa zalaskom Sunca ono postaje svetlije. U vreme kada su astronomi grozničavo tražili život van naše planete, nastala je teorija da u krateru postoji nekakva oskudna vegetacija koja buja u podne, a vene sa zalaskom Sunca. Da na Mesecu postoji život to bi moglo biti prihvatljivo rešenje.

Hevel je ovom krateru-dolini dao ime Veće crno jezero i s obzirom na veličinu i tamno dno to je bio korektan naziv. Međutim Ričoli je u skladu sa svojom idejom o nomenklaturi Mesečevih kratera ovaj nazvao Platon (6. Platon). I opet, s obzirom na veličinu, eleganciju i uočljivost ovaj krater je dostojan imena slavnog filozofa.

Plato crater 4127 h3
Platon (Plato, NASA)

Platon (oko 429-347) je promišljao sva vazna pitanja kaja čovek uopšte može sebi da postavi (što je i inače bio manir svih antičkih mudraca), pa se tako zanimao i za kretanje nebeskih tela. Međutim njegov stav o poretku nebeskih tela i kreće li se Sunce oko Zemlje, ili je obrnuto, je sasvim nejasan - neki kažu možda i zato što je filozof dobro znao sudbinu Anaksagore i Sokrata.

A istočno od kratera Platon, nešto više od 500 km (to je otprilike razdaljina između Keplera i Kopernika) nalazi se Platonov najslavniji učenik i možda najpoznatiji filozof svih vremena, Aristotel (384-322) (7. Atistoteles). Iako razdvojeni stotinama kilometara ova dva kratera stoje baš kao Platon i Aristotel na Rafaelovoj slici Atinska škola - sred plejade čuvenih naučnika, filozofa i umetnika.

Aristoteles crater 4103 h3
Aristoteles, NASA

Krater Aristotel se ne vidi tako jasno kao Platon, ali uz malo truda vi ćete ga uočiti. To je veliki bledo siv krug, otprilike iste veličine kao i Platon. Pejsaž oko njega je taman jer je to dno Mora Hladnoće.

Gotovo 2000 godina, u Evropi, istina se merila po Aristotelu. Pronašao je ubedljive dokaze da su i Mesec i Zemlja loptasta tela, ali i da je Zemlja u središtu vasione :)

Odmah ispod Atistotela možete videti još jedan, nešto manji, sivkasti krug. Nalazi se na kopnu i kontrast između njega i okoline nije velik, ali se on ipak može zapaziti i kad je Mesec pun.

Ovaj krater je dobio ime Eudoks (8. Eudoxus), po grčkom astronomu Eudoksu (408-355), jednom od Platonovih učenika. Eudoks je utvrdio  datume godišnjih doba, zatim da sunčeva (solarna) godina traje skoro šest sati duže od 365 dana itd.

Ispod Eudoksa možda ćete uočiti nešto tamniju mrlju nepravilnog oblika. Ona je test za vaše osmatračke sposobnosti i optički instrument kojim istražujete Mesečevu površinu, jer se zaista teško vidi. Ali ona je tu, na rastojanju nešto manjem nego što je razdaljina između Eudoksa i Aristotela.

Mrlja je velika ravnica ozidana planinama, ali zid je već znatno oronuo i čitav krater je deformisan. Zove se Aleksandar (356-323) (9. Alexander), po najvećem vojskovođi starog veka. Ali, čuveni vojskovođa svoje ime na Mesecu nije zaslužio osvajačkim pohodima (to uopšte ne bi bilo u duhu ideje o nomenklaturi Mesečevog reljefa) već helenizacijom celog tada poznatog sveta.

Ako Aleksandra niste uspeli da nađete ostavite ga za neku drugu, povoljniju priliku, a sad se spustite do mora. To je More Vedrina koje vam je već poznato. Njegovom sredinom ide najduži zrak kratera Tiho. Krenite tim zrakom na jug i on će vas dovesti do bleštave pege na samoj južnoj obali mora. Ovako iz daljine gledan pri punom Mesecu liči na snažnu upaljenu svetiljku. To je krater Menelaj (10. Menelaus), ali ako vam se učini da to vidite spartanskog kralja Menelaja kako u ratnoj opremi stoji na obali i snuje osvetu Parisu koji mu je oteo lepu Helenu, varate se. Junacima mitova nema mesta na Mesecu (ovo pravilo međutim ima izuzetaka). Ovaj Menelaj je grčki geometar i astronom iz Aleksandrije koji je živeo oko sto godina posle Hrista i bavio se sfernom trigonometrijom.

Iz Mora Vedrina, ako spustite malo pogled uplovićete u More Tišine (10. Mare Tranqullitatis). Površina ovog mora je oko 438 000 km2 što odgovara površini našeg Crnog Mora. Dno Mora Tišine, posebno u zapadnom delu, obiluje kupolama i brazdama što ovo more čini izuzetno zanimljivim za posmatranje, ali sa jakim teleskopom i samo pri kosim sunčevim zracima.

A iz Mora Tišine ulazite u More Plodnosti (9. Mare Fecunditatis). Ovo more je nepravilnog oblika i nešto je manje od našeg Kaspijskog jezera - ima 337 000 km2.

MareCrisumMore Kriza (iz programa SkySafari)

I na kraju tu je veoma lepo i lako uočljivo More Kriza (11. Mare Crisum). Vidimo ga kao gotovo pravilan krug, ali to je zato što se ono nalazi na rubu Mesečevog diska i mi ga gledamo iskosa. Ono je zapravo ovalnog oblika, izduženo u pravcu istok-zapad (pravi oblik se vidi na slici gore). Veliko je oko 199 000 km2 što odgovara površini Velike Britanije.

U ovoj šetnji po punom Mesecu posetili smo desetak kratera, jedan okean i nekoliko mora i planina. Za jednu noć to je možda i suviše. Možda neke kratere i niste uspeli da zapazite, ali to nije važno, videće te ih kasnije kad Mesec malo ostari. Važno je za početak da steknete orijentaciju. Pošto je Mesec uvek malo  nakrivljen uzmite da Platon pokazuje sever, a Tiho jug. Ova dva kratera se inače nalaze vrlo blizu glavnog Mesečevog meridijana.

Potpuno pun Mesec zapravo ne možete videti. Onog dana kada terminator iščezne na zapadu, na severu ili jugu uz rub diska već se pojavila uska senka jer se Mesec nalazi severno ili južno od ravni ekliptike. Potpuno ceo Mesečev disk mogao bi biti osvetljen samo kada Mesec dođe u ravan ekliptike, tj. u jedan od čvorova. Ali on tada ulazi u Zemljinu senku, to je pomračenje Meseca, te tada nije uopšte osvetljen.


KRETANJE MESECA


 


Dodaj komentar